Ivan Ivačković: Užasno doba, društvo i muzika

Nedavno je iz štampe izašla knjiga Ivana Ivačkovića „Između krajnosti (Vodič kroz albume Azre & Džonija Štulića)“, koja je, kao i mnoge koje su govorile o jednom od najznačajnijih muzičara i pjesnika jugoslovenskog rokenrola, od strane publike dočekana s oduševljenjem, a od strane glavnog junaka naišla na neprijatni otpor. 



Biti novinar koji se bavi rokenrol muzikom nije zanimanje, već ubjeđenje, način života koliko i sama muzika koja je u fokusu, to je ljubav koja vremenom postane dio genetskog zapisa i može se prenijeti dalje, bez obzira koliko ponekad zvuči besmisleno. Takvim životom već više od tri decenije živi Ivan Ivačković, legendarni publicista i odano pero rokenrola. Pero, jer još cijeni staru rokenrol novinarsku školu koja pronicljivo i pažljivo iščitava kajdanke u potrazi za novim značenjima, i koja prokopava muzičke priče dok ne stigne do prelomnih tačaka svojih heroja. Tako su iz njegove slušaonice izašle knjige koje govore o bendu Rolling Stones („Umetnost pobune“), Bajagi i Instruktorima („Obe strane jastuka“) i Madoni („Priznanja pop pevačice“), kao i presjek jugoslovenske muzike u knjizi „Kako smo propevali“.

S Ivačkovićem (publicistom, jer je pisac trenutno na odloženom dok se ne otvori novi povod) razgovarali smo o najnovijoj knjizi, prozivkama iz Holandije, stanju na rokenrol sceni današnjice i o njegovom još nenapisanom djelu.
 
Knjiga hrvatskog autora Hrvoja Horvata je biografija o Džoniju Štuliću, a Vaša je vodič kroz albume, ali u osnovi im je isto doba i isti čovjek.

Priče kao što je ta o Džoniju su neiscrpne. Ako postoji neka velika i važna priča, makar u životu bila odavno završena, u knjigama može biti obnavljana unedogled. Pogledajte samo slučaj Rolling Stonesa: stalno izlaze nove knjige. Evo, nedavno sam čitao dve o njihovom istorijskom koncertu na Altamontu, koncertu koji je bio sumrak hipi ere i smrt šezdesetih, ne samo kalendarski nego, još i mnogo više, simbolično. Jedna je izašla 2016, druga 2018. godine. Dakle, onda kada se mnogima činilo da se o Altamontu više nema šta reći. Ali, obe su toliko uzbudljive da ne možete da ih pustite iz ruku. Zato što su autori dobri. I dokle god imate sposobne autore, priča će živeti. Jer, svaki autor donese svoj ugao gledanja i, makar samim tim, dodatno osvetli priču, učini je svežom. Na teritoriji nekadašnje Jugoslavije ima još dobrih autora koji nisu napisali knjigu o Džoniju, a ima, uzgred da kažem, i bezbroj drugih priča koje čekaju da se sretnu sa nekim dobrim autorom i budu ukoričene. Tako da, u načelu, sve zavisi od toga koliko će još autora rešiti da se poduhvati pisanja o Štuliću i Azri.

Da li je Džonijeva tvrdnja „kakvo društvo, takva muzika“ još tačna do srži, kao onda, prije dvije ili tri decenije, kad je to izjavio?

Da, ta tvrdnja će uvek biti tačna i uvek će biti aktuelna. Ona je, zapravo, mnogo starija od Džonija, a on je to rekao 1983. godine. I danas je tako. Užasno je doba, užasno je društvo i užasna je muzika. Naravno, govorim o muzici koja je dominantna.

Postoji li neki pojedinac ili bend koji trenutno radi, a da ima magnetizam i kvalitet ondašnje Azre, Bijelog dugmeta, Haustora – toliko da vjerujete da će za petnaest godina njihova biografija biti na cijeni?

Ne vidim nijednu današnju grupu o kojoj će neko za petnaest ili dvadeset godina pisati knjigu. Ne zato što nema dobrih grupa – ima ih, i uvek će ih biti – nego zato što nema važnih. A nema važnih zato što je rok muzika izgubila snagu i društveni uticaj koji je imala šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih. Iz decenije u deceniju, taj uticaj se krunio i slabio je. Najzad, devedesete su, ne samo kod nas, slomile kičmu toj muzici, toj kulturi, tom stavu i shvatanju života. Tu se vraćamo na ono što smo pomenuli malopre: muzika je uvek ogledalo društva i vremena u kojem nastaje. Zato je nemoguće da se, na primjer, pojavi neka nova Azra i da dobijemo nekog novog Štulića. I, da se ne lažemo, nema više ni takvih autora. Ujedno, to je jedan od razloga zbog kojih je mnogo ljudi okrenuto staroj muzici.

Nazvali ste u jednom intervjuu Džonija najkomplikovanijim slučajem naše muzike. Da li su optužbe na vaš račun i diskreditovanje vašeg rada s njegove (i samo njegove) strane dio te komplikovanosti?

Jesu. Njegova psihološka i emotivna struktura vrlo su složene. On je i pun srdžbe i pun strahova. Veoma je iracionalan, a opet, često veoma dobro zna šta radi. Suprotnosti koje nosi u sebi mogao bih da nabrajam i objašnjavam satima. Optužbe protiv mene jednim delom su plod njegove paranoje, za koju se znalo još osamdesetih. Na kraju krajeva, Džoni tu svoju nevolju nije ni krio. Njemu su se još u vreme Azrine slave na raznim stranama priviđale kojekakve zavere. Basisti Miši Hrnjaku je u nekoliko navrata pričao da su ga noću odvodila dvojica sa šeširima i dignutim kragnama. Čovek ne zna da li da nad tim pričama plače ili da se smeje. U svakom slučaju, Džoni i moju knjigu doživljava kao deo nekakve urote i optužuje me da sam nečiji – nikako da kaže čiji – plaćenik. Možda je i tako, a nisam toga svestan, pošto mi novac ne stiže (smijeh). Šalu na stranu, Štulić ima običaj da kleveće i da se u isti mah žali kako – pošto ga sudovi u Srbiji tretiraju kao stranca – ne može da na sudu dobije ljude za koje misli da su mu naudili. Ali zaboravlja, ili se pravi da ne zna, kako je na taj način i sam zaštićen od tužbi koje bi, da je situacija drugačija, možda bile podnete protiv njega. Ja ga ne bih tužio čak i da živi ovde i da ima odgovarajuća dokumenta, pošto me čekaju pametnija posla. Ali u onome što on o meni govori ima materijala za tužbu koliko hoćete. I nisam siguran da bi svi koje je oklevetao propustili priliku da ga izvedu na sud, da tamo ponovi šta je rekao i konačno snosi odgovarajuće posledice.

Postoji li neki nivo na kom vas njegove optužbe povređuju i obeshrabruju? Dodaću, ako nekome nije došlo do prijemnika, da se obrušio na sve što je o njemu do sada pisano i da ovo nije izolovan slučaj, pa ću se usuditi da vjerujem da ste negde, makar podsvjesno, očekivali ovakvu reakciju.

Da, očekivao sam. Na neki način, bio bih čak i razočaran da nije reagovao. Jer, on nema ništa protiv knjiga i tekstova koji ga prikazuju kao natprirodno biće sa božanskim svojstvima. Tu mu je sve po volji, nema reakciju, čak ni ako su, na primer, kompletni tekstovi njegovih pesama preuzeti bez ikakvih prava i ako su te knjige, već po svojoj prirodi, neozbiljne i budalaste. Ali, ako hoćete da sastružete debele slojeve komične i štetne mitomanije koja se isplela oko Štulićevog imena, ako hoćete da napišete nešto za „pametne i knjiške ljude“, onda već znate da će on da zagalami. I sva ta galama, sve te gluposti o „zaveri“, osim što su plod paranoje, služe u jednu svrhu: da se skrene pažnja sa notorne činjenice da Džoni Štulić još od 1983. godine nije snimio ništa što stiže makar do kolena njegovim najboljim pesmama. Inače, njegove reakcije me, naravno, ne obeshrabruju. Mi javno polemišemo već mesecima. Niti on štedi mene, niti ja njega, mada ga ni ne vređam, bez obzira što on mene vređa u svakom javljanju. Žalosno je kad vidite da se nekada najpronicljiviji čovek domaćeg rokenrola toliko srozao da ne ume da polemiše argumentima i duhom, nego poseže za psovkama i falsifikatima.
 
Dugujem sebi knjigu o Dejvidu Bouviju
 
Ako pretpostavimo da ste „Vodič“ dugovali publici, posebno onoj koja dolazi i tek skida gornji sloj sa albuma Azre, koji to bend dugujete sebi, o kojem bendu želite da napišite knjigu dok u vama još ima dječačkog entuzijazma?

Nije bend, pojedinac je, mada vredi više nego stotine bendova zajedno. Reč je o Dejvidu Bouviju. To je knjiga koju zaista „dugujem sebi“, odlično ste to rekli. Odavno sam je najavljivao, nekoliko puta počinjao i redovno odustajao. Uvek je tu bilo previše tuge koju nisam uspevao da pobedim, kanališem i preobratim u nešto kreativno. Tako da je svaki put tekst bivao patetičan, amaterski. Imajte u vidu da se to događalo dvadesetak godina pre Bouvijeve smrti. Sada je sve još teže, mnogo teže. Ali mislim da će silna želja da tu knjigu napišem nadvladati svaku prepreku.
 
Autor: Dragana Erjavšek
 
Izvor: Pobjeda
Foto: Zoran Jovanović