Ivačković o biografiji Balaševića – zbirci ličnih i kolektivnih sećanja

Ivan Ivačković je novinar i kritičar gotovo četrdeset godina. Potpisao je više od dve hiljade tekstova u većini važnih listova u SFRJ, SRJ, SCG i Srbiji. Objavio je sedam publicističkih knjiga, jedan roman i jednu pesničku zbirku. Za knjigu „Kako smo propevali“, o muzici bivše Jugoslavije, dobio je nagradu „Desimir Tošić“. Nedavno se u izdanju Lagune pojavila Ivačkovićeva knjiga „Panonski admiral“, posvećena legendarnom kantautoru Đorđu Balaševiću.

Iako naslovljena kao „Emocionalni vodič kroz diskografiju Đorđa Balaševića“, knjiga „Panonski admiral“ je mnogo više od toga. To je posveta jednoj mladosti, jednoj generaciji i vremenu koje je iza nas, ali koje je neizbrisivo utkano i u sve sadašnje, ali i buduće generacije na ovim prostorima. U intervjuu za nedeljnik Ekspres Ivačković govori o „Panonskom admiralu“, Đorđu Balaševiću, rokenrolu i muzici danas.

Koliki je izazov za Vas predstavljalo pisanje knjige o Đorđu Balaševiću?

To je možda najveći izazov koji sam sebi postavio, bar kada je reč o knjigama. Značaj i dometi Balaševićeve umetnosti zaista su ogromni i autor koji odluči da o tome napiše knjigu mora se pokazati dostojnim tako ozbiljne ambicije. Ja se nadam da sam se pokazao dostojnim, mislim da sam napisao svoju dosad najbolju knjigu.

Ona je puna pohvala Balaševićevom pesništvu i muzici, ali stalo mi je da se zna kako nisam ništa ulepšavao od momenta kada je on otišao. Najpre, veliki deo rukopisa je u tom momentu već bio gotov, a potom, znate, stvarno uvek pišem ono što mislim. Neki se zbog toga ljute, neki su time zadovoljni, ali meni je važno samo da budem zadovoljan i da napišem ono što smatram istinom. I težim da moji stavovi i mišljenja budu dobro potkrepljeni činjenicama.

Jeste li sarađivali sa Balaševićem u onom delu knjige koji ste napisali dok je bio živ?

Tu saradnju smo obojica želeli, ali sudbina nije dozvolila da tako bude. Taman kada je trebalo da se vidimo, Đole se razboleo. Ali sam se sit narazgovarao s njim i posle njegovog odlaska – u mislima, u osećanjima koja su bila probuđena ponovnim slušanjem njegovih pesama, pa ako baš hoćete i u ponekoj suzi koja bi mi pobegla noću, dok sam pisao. Ali da ne budem patetičan. U svakom slučaju, Đoletov odlazak me je veoma pogodio. Znali smo se trideset pet godina, nije to malo. Pritom, to su bile tri i po decenije bez ikakve senke, bez ikakvog nesporazuma, što, priznaćete, nije čest slučaj između umetnika i kritičara.

Pošto Vam je Balašević bio i lični prijatelj, kako ćete pamtiti svoje prijateljstvo?

Ne bih mogao da kažem da smo bili lični prijatelji, preterao bih kada bih to rekao. Ali jesmo bili u veoma srdačnim odnosima, bilo je tu mnogo uzajamne naklonosti i poštovanja. Imali smo i privatne i profesionalne razgovore, i to pamtim kao privilegiju. Kod Đoleta su se na sjajan način mešali gospodstvo i humor, otmenost velikog vojvođanskog grada i opuštenost u ophođenju.

Šta Vam je bilo najteže prilikom pisanja knjige?

Izuzev tuge zbog njegovog nenadanog odlaska, najteže mi je bilo traženje pravih reči kojima bih suvislo predstavio tako velika pesnička dostignuća kakva su njegova. Naročito zbog toga što sam želeo da u knjizi nešto kažem i o svojim osećanjima. „Panonski admiral“ nije hladna kritičarska analiza nego, naprotiv, emotivno tumačenje i osvrt na ono čime nas je Balašević sve zadužio i zbog čega nam je svima važan.

Šta su za Vašu generaciju predstavljali Đoletovi stihovi i muzika?

Mi iz šezdeset i neke bili smo prva mlada generacija koja je uz njegove pesme odrastala i sazrevala. Krajem sedamdesetih smo uz „Prvu ljubav“ doživljavali rane mladalačke razneženosti. Kada je došlo vreme da nešto naučimo o ljubavi, učili smo i iz sudbine Vase Ladačkog. Onda, umeli smo da se zaplačemo uz „Slovensku“. Pa bismo se tešili time što neko od gore vidi sve. Balaševićeve pesme odgonetale su nam prve velike životne tajne. One su nam tumačile i ublažavale nevolje mladosti i odrastanja, vaspitavale su nas, a kasnije su nam nudile i smirenje koje poželimo u ozbiljnim godinama. Sve u svemu, obeležile su nam život.



Da li ste se tokom pisanja „Panonskog admirala“ konsultovali sa porodicom Balašević?

Video sam se sa Bebom Balašević, Đoletovom ćerkom. Videli smo se prvi put posle mnogo godina. Za mene je to bio veoma emotivan susret, pošto je pamtim još iz dana kad je bila dete. Ton tog susreta bio je prijateljski, a takvi su i mejlovi koje razmenjujemo. Meni je drago zbog toga jer Beba mi je ostala ovozemaljska spona sa Đoletom. Ali ni ona, niti bilo ko iz porodice nije ni na koji način uticao na rukopis. Beba ga je pročitala tek kad je bio gotov. I, moram reći, ponela se sa korektnošću i gospodstvom koje je prema meni pokazivao i njen otac. Mada je pojedine momente u Đoletovoj biografiji videla malo drugačije nego što stoji u knjizi, nije me pitala da li bih nešto promenio.

Koja je Vaša omiljena Balaševićeva pesma?

To je, naravno, veoma teško pitanje. Mislim da bi nabrajanje trajalo predugo, ne bih mogao da se opredelim za jednu. Ali mogu da kažem kako su neke manje poznate Đoletove pesme meni lično važnije od nekih klasika. Više mi znače „Mrtvi“ nego „Vasa Ladački“.

Da li sadašnje Jutjub generacije mogu da shvate Balaševićevu muziku i stihove na pravi način?

Mislim da mogu, bez obzira na to što se duh vremena vrlo promenio. Uostalom, Balašević je do poslednjeg trenutka imao mnogo mladih u publici. Njegove pesme već decenijama polažu najteži ispit koji postoji – ispit vremena.

Kako vidite rokenrol scenu u Srbiji trenutno?

Vidim bendove, ali ne vidim scenu. Scena podrazumeva logistiku, a to nemamo. Pitanje je i da li možemo da imamo. Rok scena danas jedva da postoji i u Engleskoj ili Americi. A i to što tamo postoji opstaje samo zato što je reč o velikim tržištima. Nekadašnja Jugoslavija imala je rok scenu, i to ne bilo kakvu nego, mislim, treću na svetu. Ali to je bila velika zemlja, a i vreme je bilo drugačije od današnjeg. Danas su na snazi neke druge vrednosti, danas živimo u svetu koji ne uspevam najbolje da razumem.

Da li je rokenrol i dalje izvor bunta i promene kao što je bio nekada?

Rokenrol može i danas da bude izvor nečijeg ličnog bunta, ali taj bunt ne može više da dovede do velikih promena, kao što je, na primer, bio slučaj šezdesetih godina prošlog veka. Jer rok muzika je izgubila masovnost, a samim tim je izgubila i moć. Nema moćnog generala iza kojeg ne ide vojska. Usamljeni general ne može ništa, ma koliko bio dobar. Doduše, još uvek mnogo ljudi dolazi na koncerte Stonsa, Pola Makartnija ili Brusa Springstina. Ali niko više ne ide na te koncerte da bi menjao svet. Na koncerte se danas ide zbog zabave ili zbog uspomena.

Iz Vašeg pera izašle su knjige o Rolingstonsima, Džoniju Štuliću… Postoji li neka ličnost iz domaće ili svetske pop kulture o kojoj niste pisali, a želeli ste to?

Postoji. Davnih dana sam čak i najavljivao knjige o Dejvidu Bouviju i Klintu Istvudu. Ali nekako se uvek desi da najavljene knjige ne objavim, a objavim one o kojima ništa nisam govorio (smeh). Valjda ću jednog dana dovršiti i Bouvija i Istvuda. Što se tiče naših umetnika i ljudi iz popularne kulture, takođe bih voleo da napišem još dve ili tri knjige. I ti rukopisi su u raznim fazama. Najdalje sam odmakao sa Bijelim dugmetom. Ipak, pre svega toga, uživam, evo, u privilegiji što sam ovih dana od neke koristi Stefanu Milenkoviću. On piše autobiografiju, a ja mu malo pomažem.

Autor: Srećko Milovanović
Izvor: Ekspres