Istorija zabranjivanja knjiga

Kao neko ko se bavi istorijom pismenosti, pre više decenija bio sam primoran da skujem frazu „mit o pismenosti“ kako bih lakše identifikovao, objasnio i kritikovao u to vreme široko prihvaćeni konsenzus da je sposobnost čitanja i pisanja, bez obzira na stepen razvijenosti te veštine i društveni kontekst, sama po sebi sasvim dovoljna da dovede do napretka u životu pojedinca i zajednice kojoj ovaj pripada.

Na samom kraju 2021. godine sa žaljenjem konstatujem da se naše društvo danas suočava sa pojavom koju nazivam „novom nepismenošću“. Reč je, naime, o fenomenu bez presedana i jednoj potpuno novoj inkarnaciji mita o pismenosti. U ovom trenutku gotovo svi istorijski kontinuiteti su ugroženi, kao prvo, nebrojenim pozivima na zabranjivanje knjiga; kao drugo, zabranjivanjem knjiga od onih koji ih nisu pročitali; i, kao treće, pozivima na njihovo spaljivanje. Ovde se ne radi o pukoj promociji kontrolisane upotrebe veštine čitanja i pisanja, već o nečemu što opasno podseća na otvorenu kampanju protiv pismenosti.

U istoriji 20. veka mogu se pronaći presedani za izbacivanje knjiga iz nastavnih programa, spiskova obavezne literature i bibliotečkih polica, ali pokret širokog maha za uništenje knjiga predstavlja sasvim novu istorijsku pojavu. Potpuno novo je i zabranjivanje knjiga čak i pre nego što stignu u ruke cenzora koji utvrđuju stepen uvredljivosti njihovog sadržaja.

Samim činom zabranjivanja ove savremene neznalice vaskrsavaju katoličku kontrareformaciju, pokret koji je u svom delovanju protiv radikalnih katolika i ranih protestanata pokušao da spreči „neodobreno“ širenje pismenosti. Individualni pristup pisanim ili štampanim tekstovima u to vreme je smatran „protestom“ ili pobunom protiv strogo kontrolisanog usmenog prenošenja sadržaja svetih spisa neobrazovanim masama. Reč crkve, koja je izlazila iz usta njenih sveštenika, nije smela biti dovedena u pitanje težnjom za kolektivnom ili individualnom autonomijom.

Sličnosti između situacije u kojoj se trenutno nalazimo i onoga što se dešavalo pre pola milenijuma su zapanjujuće. Postupci svakog „pokreta za nepismenost“ utemeljeni su na strahu i neznanju, a krajnji cilj im je akumulacija moći i uspostavljanje kontrole nad društvom. Njihovo delovanje neraskidivo je povezano sa ostalim naporima da se ograniče sloboda govora i izbora, politička i građanska prava, protestna okupljanja i slično.

Cenzuru, čiji je glavni pokrovitelj nekada bila Кatolička crkva, danas najglasnije podržavaju desno orijentisani političari, verski ekstremisti i aktivističke grupe sličnih pogleda na svet. U očima nekih ovi političari su najobičniji oportunisti.

Uprkos naporima medija i zalaganju prosvetnih radnika, bibliotekara i boraca za ljudska prava, javnost ne pokazuje veliko interesovanje za ovaj problem. Moglo bi se čak reći i da ga veći deo čovečanstva nedovoljno razume. Roditelji školaraca su zbunjeni. Intelektualni i psihološki razvoj mladih ozbiljno je ugrožen – i to navodno u njihovom interesu i zarad njihove zaštite. Najvećoj opasnosti izložene su manjine, koje će ovakvim delovanjem biti zabranjene i izbrisane.

Ideje ovog tipa u Sjedinjenim Državama su znatno starije od inicijativa za zabranu pojedinih naslova tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka i opsesije pojedinih grupa romanima kao što su „Lovac u žitu“ Dž. D. Selindžera, „Ubiti pticu rugalicu“ Harper Li ili „Znam zašto ptica u kavezu peva“ Maje Anđelou. Čak ni Entoniju Komstoku, čuvenom verskom fanatiku i osnivaču Njujorškog društva za suzbijanje poroka koji je krajem 19. i početkom 20. veka pokušao da uz pomoć Poštanske službe Sjedinjenih Država ograniči cirkulaciju svega što je smatrao „opscenom literaturom“, nikada nije palo na pamet da isprazni biblioteke.

Prosto je neverovatno da smo primorani da tražimo primere starije od pedeset ili stotinu godina sa kojima bismo uporedili ponašanje zakonodavaca u Virdžiniji koji na kraju druge decenije 21. veka zahtevaju zabranu klasika „Najplavlje oko“ i „Voljena“ nobelovke Toni Morison, ili odluku školskih vlasti u Teksasu da zabrane nagrađivani roman „Out of Darkness“ autorke Ešli Houp Perez zbog jednog jedinog pasusa koji je protumačen van konteksta. U ovim i mnogim drugim slučajevima zagovornici nove nepismenosti ili nisu pročitali ili nisu razumeli tekstove za koje tvrde da ih toliko vređaju.

Verovatno najblatantniji primer ove ludosti je predizborni trik republikanskog kandidata za teksaski Kongres Meta Krausa, koji je nedavno tokom kampanje objavio spisak od 850 knjiga čiji sadržaj bi trebalo „ozbiljno analizirati“ iz samo njemu poznatih razloga. On zahteva da mu državni školski inspektori ispostave spiskove literature koja se bavi pitanjima rase i seksualnosti, što je, u najboljem slučaju, nezakonito dodvoravanje određenom segmentu glasačkog tela.

Kraus, naime, tvrdi da naslovi sa njegovog spiska krše teksaski zakon HB 3979, poznatiji kao „Zakon o kritičkoj rasnoj teoriji“. Gotovo nijedna od pomenutih knjiga nema nikakve veze, direktne ili indirektne, sa tzv. kritičkom rasnom teorijom. Kada se pogleda Krausov spisak, odmah postaje jasno da je sastavljen ukucavanjem specifičnih ključnih pojmova u internet pretraživač. Osim toga, knjige su poređane po datumu izdavanja, što nema nikakve veze sa njihovim sadržajem. Numerički kriterijum u algoritmu za pretraživanje daje prednost novijim izdanjima. Ovo je samo još jedan očigledan primer nove nepismenosti: sastavljač spiska ne zna ništa o stvarnom sadržaju navedenih knjiga i nije mu ni na kraj pameti da se sa njim upozna. Ortodoksni katolici s kraja 16. veka i Entoni Komstok se prevrću u grobu.

Prethodni pokreti za zabranu knjiga nikada se nisu otvoreno usredsređivali na pitanja rase, pokušavali da isprazne biblioteke niti se vezivali za ideologiju neke političke partije. Pojedinci koji su stajali iza takvih pokreta ponosili su se poznavanjem materije koju su želeli da zabrane (ili spale). U svojim bezočnim pokušajima da kontrolišu tuđi život i interesovanja prvenstveno su se oslanjali na sopstvenu pismenost. Za razliku od njih, današnji zabranjivači i spaljivači knjiga su proponenti nove nepismenosti i kao takvi zaslužuju zasebno poglavlje u istoriji sramnog odnošenja prema pisanoj reči.

Autor: Harvi Dž. Graf
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Jelena Tanasković