Laguna - Bukmarker - Istanbul – grad u kojem istorija nikad ne spava - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Istanbul – grad u kojem istorija nikad ne spava

Postoje gradovi u kojima prošlost i sadašnjost žive paralelno, u kojima se teško i nikako ne zaboravlja i koji su obeleženi svojom istorijom kao ožiljcima duboko urezanim u njihov urbanistički lik. 



Ali ima i gradova koji su večno mladi, koji se obnavljaju kao feniks i neprestano dižu iz pepela.

Istanbul je čini se, i jedno i drugo. 

Prošle nedelje sam bila u Istanbulu, na seminaru iz oblasti izdavaštva. Pripremala sam se kao pred svaki put – čitanjem. Moje putovanje, međutim počelo je mnogo ranije, dok sam u srednjoj školi čitala knjige Orhana Pamuka, ili poslednjih godina Elif Šafak. Već sam gledala Zlatni rog sa omiljenog mesta protagoniste „Crne knjige“, već sam blisko poznavala podvojenost koja razjeda moderno tursko društvo o čemu piše Elif Šafak, već sam naizust znala mitove koji teku kao bajke u delima gotovo svih savremenih turskih pisaca poput Iskendera Palea; ali tek posle čitanja knjige „Istanbul – priča o tri grada“ shvatila sam da se kroz priču o Istanbulu prelamaju prošlost i sadašnjost, moderan i antički svet.

Svi znamo da je Istanbul drevan, ali tek kroz knjigu Betani Hjuz shvatila sam koliko. Arheolozi su pronašli četrdeset i dva sloja ljudskih naseobina na tlu današnjeg Istanbula. Ovde se duže od osam hiljada godina živelo, o čemu svedoči pronalazak grobnice jedne žene iz kamenog doba sahranjene u najstarijem drvenom kovčegu do sada pronađenom, otkrivenom prilikom prokopavanja podmorskog tunela koji je spojio dva kontinenta i dva dela grada, evropski i azijski. Ovo podneblje oduvek je bilo primamljivo osvajačima, počevši od Grka pre nove ere, koji su preko pleća Vizantiona bili svoje bitke sa Persijancima ili međusobne razmerice sa Spartancima, potom Rimljanima, pa i Hunima, Galima i konačno Osmanlijama. Čitala sam ovu knjigu kao uzbudljivu petparačku istoriju čovečanstva, kroz priče i anegdote o tome kako je vojskovođa Pausanije toliko zavoleo ovaj grad da je potpuno izneverio striktno spartansko vaspitanje i podao se raspusnom načinu života ovog grada, a da je prevarant i zavodnik Alkibijad bio jednako očaran ovim gradom koji je neobično odgovarao njegovoj slobodarskoj ličnosti.

Međutim, ništa od ovoga mi nije pomoglo kada sam se našla u Istanbulu. Došla sam naivno uverena da ga poznajem dovoljno kroz književnost i kulturu, a već prvog dana sam se propisno izgubila i psovala hoatičan saobraćaj koji ima svoj tempo i strancu nedokučiva pravila. Žalila sam pomalo što sam konsultovala malo turističkih vodiča. Sav novac sam davala na taksi i sve živce na prevrtljive vozače koji su me vozali naokolo i nisu znali ili su se pravili da ne znaju ni reč engleskog. Ceo prvi dan mi je prošao u snalaženju, i tek uveče stigla sam do starog dela grada zvanog Sultan Ahmet. Tek tu, dok je sunce zalazilo, a svi muzeji zatvoreni, u kraju koji je inače nesnosno zatrpan turistima, dok sam gledala kako se na rumenom obzorju ističe hladno plavetnilo Sultan Ahmetove džamije i kako naspram nje plamti na poslednjim zracima Aja Sofija, prisetila sam se da je Mehmed II Osvajač, na ulasku u Konstantinopolj, uskliknuo sa divljenjem: „Kakav smo grad predali razaranju“. 
 
Te noći, kao i svake sledeće, budila sam se pre svitanja kada hodža poziva na prvu molitvu. U mraku hotelske sobe pitala sam se šta ja uopšte znam o tom mestu u kojem sam se našla, i prizivala u sećanje Betanine rečenice o tome kako su u prvo vreme posle osvajanja tadašnjeg Konstantinopolja Osmanlije pokušavale da stvore utisak da je grad oduvek pripadao Alahu. I složila bih se tako, u polusnu, da je danas nešto drugačije teško zamislivo. 

Prisetila sam se da je Istanbul prvo za mene bio Stambol iz narodnih pesama i predanja, pa tek onda grad savremene književnosti o kojoj sam čitala. 

A opet, sutradan sam lutala između Teodosijevih zidina koje kao aveti drežde usred modernog Istanbula, pa naletela na Konstantinov obelisk. Dok sam gledala taj stub koje je vreme odavno nagrizlo, prisećala sam se Betaninih opisa o tome kako, i pored toga što danas ne izgleda veličanstveno, on poseduje neku totemsku moć, kao da je element drevnog grada koji živi paralelno sa svim njegovim modernim inkarnacijama.  

Dok smo sledećeg dana plovili Bosforom i gledali azijski deo grada koji izgleda kao ljupki italijanski gradić, da bi potom prevladale luksuzne kuće bogatih meštana, priželjkavala sam da izblede granice ovog grada i da utone u one imaginarne koje sam mu ja u svojoj mašti dala, ali je naš kapetan odlučio da se vratimo nazad, tako da nisam uspela ni da sagledam gde mu je kraj.

I dok sam se, kako treba, gubila po Baščaršiji, praćena mirisom jagnjetine i zvucima popodnevne molitve, odjednom su svi napustili svoje radnjice i prostrli ćilime pa nisam mogla ni da kupim svoje gedžete sa vizantijskim ornamentima ni da kulturno ignorišem taj intimni trenutak njihove molitve, shvatila sam da je ovo grad koji ne dozvoljava da se držimo po strani i uvek iznova provocira tražeći novo tumačenje.

Tek kada sam otišla tamo shvatila sam koliko je pažljivo Betani Hjuz koncipirala svoj „Istanbul“ kao priču o tri grada koji se pretaču jedan u drugi, i pokušavala sam – posmatrajući Bosfor ili istanbulske mahale – da pročitam priču (svetog?) trojstva Vizanta, Konstantinopolja i Istanbula koja je ispisana u antičkim zidinama na kojima su lokalci podigli svoje domove, u zamkovima nasred Bosfora, u minaretima i džamijama, pozivima na molitvu usred turističkog mravinjaka, vizantijskim vitražima i antičkim cisternama ispod grada… Čitala sam je na licima pecaroša sa jedne, i starosedelaca koji piju svoj čaj sa druge strane mosta Galata, tamo gde ima sunca, i gde deluje da vreme teče mimo njih, u pretakanju voda Mramornog mora, Zlatnog roga i Bosfora.

Put u Istanbul je put kroz vreme. Čitanje „Istanbula“ Betani Hjuz je put kroz vreme a da ne morate da napravite nijedan stvarni korak.

Autorka teksta: Nevena Milojević


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.