Intervju: Zoran S. Nikolić – Vakcina protiv straha

Zoran S. Nikolić (51) je pisac iz Vranja koji je savladao slova uz „Čik“, uz slikovnice o Maji spoznao šta je literatura i uz Džonija Štulića odlučio da pusti kosu. Svoju neozbiljnu ozbiljnost utkao je u novu knjigu „Smrt za poneti“ (izdavačka kuća „Laguna“). Napisao je još: „Poverljiv materijal“(1988), „Rečeno kao ubijeno“ (1996), „Onog u sebi“ (1998) i „Ovo naše doba“ (2006). Do 1999. živeo je u Prištini.

Vaša nova knjiga „Smrt za poneti“ obrađuje najozbiljniju temu. Da li ste je izabrali da biste bili neozbiljni?

Temu smrti nosim sa sobom, kao i svi, od rođenja, ali sam joj se približio prvi put u adolescentnom dobu. Na sreću, nisam se usudio da joj pisanjem direktnije priđem sve dok nisam postao dovoljno ozbiljan da bih mogao slobodnije da se krećem takvim relacijama, pa i da budem neozbiljan. Mada, nisam baš siguran kakva je razlika između ozbiljnosti i neozbiljnosti. Čini mi se da bismo preterano ozbiljnim odnosom stvorili grotesku, a neozbiljnošću bismo afirmisali glupost...
 
Smrt i sloboda

Izjavili ste: „Neophodno je da pisci čitaju. Osrednji da ne bi pisali ono o čemu drugi pišu, dobri - da bi pisali o onome o čemu svi pišu, da tema ne ostane neobrađena“. U koju grupu pisaca ubrajate sebe? Šta trenutno čitate a šta pišete?

Kada sam to rekao, to je bilo iz pozicije čitaoca, ne iz pozicije pisca, pa mi do vašeg pitanja nije padalo na pamet da sebe priključim jednoj od dve pomenute grupe. Vaše pitanje razumem kao povod da odredim autopoetiku, što nije niti lako a ni zahvalno, jer su pisci najčešće u ozbiljnim zabludama kada razmatraju svoje delo. Opet, u okviru tema, nastojim da se držim važnih duhovnih ili intelektualnih detalja, volim da zagrebem po glazuri opštih mesta. Trenutno čitam jezičke minijature jedne moje nedavno preminule prijateljice, zapravo im se ponovo vraćam, verovatno iz pijeteta prema našem prijateljstvu, a trenutno pišem... sve! Za prvenstvo se nadmeću priče i dva romana, jedan o digitalnoj stvarnosti, drugi sa radnjom u srednjem veku. Priče i prvi roman su takoreći završeni. Takođe se, na nagovor jednog prijatelja, borim i sa filmskim scenarijom, ali trenutno ishod nije obećavajući... Ali sam izabrao način da mu to saopštim!

Iako je smrt nesnošljiva činjenica, besmrtnost je još više. „Bogovi su pogledali i milošću obdarili čoveka igrajući se tako surovo sa njim“. Da li ste to hteli da poručite knjigom?

Valjda jesam! Ako ne, onda ode mast! Ako je bilo namere koju mogu u jednoj sintagmi da odredim, onda je to – svest o smrti, ličnoj i tuđoj. U nastavku bi bila sloboda do koje se dolazi kada se čovek izbori sa smrću...
 
Budućnost melje

Ima li besmrtnosti sa smislom? Koliko joj sami težite?

Besmrtnost, kao oblik večnosti, o kojoj se do danas razmatralo u literaturi, odnosno kako se pristupalo, nimalo me ne zanima, jer smatram da je to obična besmislica, a u malo boljem smislu je to naivno zavaravanje, način da se ljudi izbore sa tamom u sebi i drugima. Podjednaka glupost je i kada se govori o besmrtnosti nečijeg dela. Trajanje nekog dela govori samo o tome da ljudi nisu napredovali nakon smrti autora.

Prvi deo vaše knjige „Smrt za poneti“ jeste hronika različitih smrti a drugi groteska, gde mrtvima dajete šansu da hakuju internet i šalju facebook poruke živima. Ukoliko bi se ispostavilo da ste prorok, gde biste više voleli da budete: među živima ili onima gore?

Među živima, naravno, ali ne aludiram na to da želim dug život, nego bi to bilo neverovatno zanimljivo, priznajte.

Da li vas pogađa pomisao da će nas i najgluplji facebook post nadživeti?

Više me raduje pomisao da će i mnoga naša pametna zapažanja postati glupa u budućnosti.
 
Naopake misli

Šta smatrate najvećom nagradom za svoj urednički i književni rad?

Uh! To što pišem. Valjda je ovo najlogičniji odgovor, jer nagrada je samo odraz onoga što smo uradili, nešto kao odjek, pa ukoliko imamo lik, onda nam odraz u ogledalu i nije bitan. Znate, medalje uglavnom traže oni koji ih nisu zaslužili, onima koji jesu, njima nisu neophodne.

U „Smrti za poneti“ mrtvi živima spasavaju život. Koliko ima istine u tome?

Mistika je vid našeg opštenja sa samim sobom, potreba da sebi obezbedimo bolju poziciju u razmatranju teških pitanja. Ukoliko smo sposobni da se nosimo sa sobom, onda nam je sve od pomoći, pa i naš odnos sa mrtvima, iako je to jednosmerna komunikacija. Lakše nam je kada priznamo da imamo pokojnike u sebi i da je to naš otklon od morbidnosti.

Ezoterici tvrde da je svaka smrt neka vrsta samoubistva. Šta vi kažete?

Jedan Mengeleov saradnik, psihijatar koji je posle rata nastavio rad u Brazilu, zapisao je da je bolest posledica čovekovih naopakih misli. Zato, ukoliko je bolest prolegomena smrti, a sve govori da jeste, onda je u našoj osnovi suicid, programirano samouništenje. 
 
Dučić je rekao: „Ima ljudi koji su hrabri pred smrću, a koji su veliki plašljivci pred javnim mišljenjem“. Da je ovu rečenicu izgovorio za vašim stolom u kafani, kako biste se nadovezali?

- Konobar, donesi mu još jedno! Onda bih pokušao da mu objasnim da su ljudi hrabri pred smrću oni koji su slobodni, oni koji su vlasnici svoje smrti, da je odnos prema sopstvenoj smrti mera lične slobode. To što nemaju pouzdanja u javno mišljenje, to nije kukavičluk, već pre govori o tome da sumnjaju u sud javnosti. Vidite, naročito ne treba slepo verovati pozitivnom mišljenju javnosti, jer je ona kreator i emiter svih velikih civilizacijskih zabluda. Naslov jedne moje prethodne knjige je „Rečeno kao ubijeno“ i on se delom odnosi na problem koji ste pitanjem naznačili.

Kada se čovek uplaši smrti, trebalo bi da čita knjige. Šta će biti sa njim ako se baš u tom trenutku uhvati za vašu knjigu?„Smrt za poneti“ je upravo moj recept za takva mentalna stanja, to je doza smrti koja ima ulogu antitela, ulogu vakcinisanja. Evo, kao potvrdu vam metodom copy/paste dajem Vesninu poruku iz inboksa: „22. avgust 11:34.Ti nisi normalan!Knjigu nisam ispustila od juče. U poslednje vreme osećam se veoma loše zbog izvesnih godina. Ali tvoja knjiga o smrti me podiže. Kakav apsurd...ili možda nije... Hvala ti na tome...“ Čestodobijamvestidajeknjigarelaksirajuća, štomeneobičnoradujedanas, iakoranijenisamimaoprevišerazumevanjazastavdajevažnodase čitalacosećaboljenakon čitanja. Možda je ovo trenutak da pomenem i reakciju čitaoca koji je po čitanju moju galeriju mrtvih iz prvog dela zamenio svojim pokojnicima. Zamislite, zamenio je antagoniste i tvrdi da roman i dalje funkcioniše! Takva kreativnost u čitanju je za divljenje!
 
Strah od nedorečenosti

Vranje nije imalo pisca posle Bore Stankovića. Ili grešim?

Grešite, na sreću. Upravo je Stanković imao direktnog nastavljača u Vuki Pop-Mladenovoj, kojoj je i lično davao prve zanatske savete. Ona ima uspele priče o temama koje je obrađivao i sam Stanković, ali je imala nesreću da objavljuje u nedićevskoj štampi, a bila je i u rodbinskim vezama sa izvesnim Nedićevim oficirom, te je danas manje poznata. Poslednjih petnaestak godina pojavila su se zanimljiva prozna ostvarenja, gotovo samonikla, ali ih prati usud provincije, pojačan lokalnim stanjem u kome najveći pesnik u selu ima ulogu bahatog šerifa, samoproglašenog gospodara zabrana.

Trema je majka samokontrole. Zašto ste imali tremu uoči promocije vaše knjige u Vranju?

Rekao bih da je u pitanju strah od nedorečenosti, jer ste pred ljudima koje poznajete i koji vas poznaju, ili ste svesni da ih svakodnevno srećete, a sa svakim imate poseban odnos, drukčiji kontekst, i šta god da kažete, odmah imate u glavi utisak da odgovor nije „pokrio“ svakog od prisutnih. To je osećanje suprotno od onoga kada pišete i kada se bojite viška reči.

Koliko ste vezani za pesme Džonija Štulića i zašto?

Štulić se pojavio u trenutku kada mi je bio najpotrebniji u sudaru sa okolinom i sa establišmentom. On je govorio umesto mene, psovao i rugao se i time me sapasavao od sudaranja sa zidovima. Bilo je dovoljno samo da ga slušam i nabrajam likove i situacije iz sredine na koje se njegove pesme odnose. I to ne samo ja, već čitava generacija. Kao srednjoškolci smo u Banetovoj vikendici nadomak grada organizovali žurke na kojima se cele noći slušala isključivo „Azra“, sa izvlačenjem najkraćeg palidrvca ko će jutrom u pet biciklom po burek za sve. Doprineo je da dugačku kosu odbranimo odličnim uspehom u školi, kada su drugde još uvek postojala javna šišanja u školskim dvorištima, na ulicama ili u policijskim stanicama.
 
Gospoda neprijatelji

Od vaša tri velika čitanja, jedno je „Ime ruže“. A druga dva?

Kada sam to rekao, imao sam na umu druge dve knjige, ali sam malo promenio mišljenje. Prvo veliko čitanje je u četvrtoj godini, kada me je stric tokom zime naučio da čitam. Tada sam čitao časopis „Čik“, što znači da sam prvo savladao latinicu. Bio je to prvi susret sa magijom čitanja. Drugo je bilo u šestoj godini i čitao sam seriju slikovnica o Maji, „Maja na obali reke“, „Maja na planini“... I to je moj prvi stvarni susret sa svetom literature.

Tvrdite da je „svaki neprijatelj dobrodošao. I onaj vekovni. I ovaj tek stečeni“. Koga ubrajate u svoju „gospodu neprijatelje“?

Nešto ih nisam svestan. Ponekad se legitimišu kakvim ogovaranjem, ali to nije dovoljno da budu pravi neprijatelji, a naročito ne gospoda. Mada, to što im ne poklanjam dovoljno pažnje i što smatram da nisu gospoda ne mora da znači da će me spasiti, da mi oni neće samleti kosti bez obzira na to što ih nisam svestan.

Kada si kriv - imaš hiljadu uverljivih opravdanja, kada nisi, onda samo jedno i to neuverljivo. Krivite li za nešto sebe i kako se pravdate?

Naravno da krivim! Mogu začas da sastavim svoj minuli život kao neprekidni niz krivica, a ako bih pokušao da sastavim životopis od pravilnih postupaka, pa i uz pomoć fingiranja, garantovano ne bih uspeo. A što se tiče pravdanja, pa ono samo je dokaz krivnje. Da li mi vi možete potvrditi da je pisanje čin opravdavanja?
 
Ljubav je okrepljujuća

Izjavili ste: „Nije problem u velikoj braći, parovima i ostalim farmama. Problem je u ostatku televizijskog programa“. Koliko vremena provodite ispred televizora? Šta ume da zaokupi vašu pažnju?

Takav je raspored da sam stalno ispred televizora, ali ga uglavnom uključujem kada je prenos fudbalske ili košarkaške utakmice. Ponekad se duže zadržim na RTS3, jer me tamo ništa ne gnjavi i sadržaj je prikladan za optimalnu buku. Pre spavanja prošetam kanalima, tek da se uverim da nema ništa. Ponekad dogledam neki film, jer uglavnom ne mogu da ih gledam od početka, previše su – nikakvi!

Koliko vam znače prijateljstva i kumstva?

Prijateljstvo je uzajamni stav dve osobe i time je iznad rodbinskih veza. Moja kumstva su divna, jer su lišena ceromonijalnih gluposti. To su prijateljska kumstva.

Šta mislite o ljubavi prema ženi i koliko je ona smrtonosna?

Ljubav je okrepljujuća, nije smrtonosna. Muke nastaju zato što je ona ograničenog trajanja. Ljubav je strašću nadograđeno prijateljstvo. Često, kada strast splasne, više ne ostaje ni prijateljstvo. Šteta.

Izvor: Ona magazin