Pisac Vladimir Tabašević, autor romana “Pa kao”: Književnost danas nema ulogu koju je ranije imala, a pisac nije ultimativni pokazatelj vrednosti u društvu, niti iznosi istinu u ime svih nas.
VEĆ je prvi njegov roman, “Tiho teče Misisipi”, prvobitno objavljen samostalno, dospeo u žižu zahvaljujući ulasku u uži izbor za prošlogodišnju Ninovu nagradu te brzometno doživeo reizdanje u “Kontrastu” (očekuje ga i treće izdanje, kod “Lagune”). U međuvremenu, Vladimir Tabašević se sa drugim romanom “Pa kao” (“Laguna”) svrstao među tek četvoro pretendenata za ovogodišnje priznanje Ninovog žirija za roman godine. I dokazao da je pisac sa kojim (i na kog se) mora ozbiljno računati.
Poslovično istican kao “novi glas”, (do)nosilac novog, svežeg literarnog stila i pristupa, Tabašević izbegava da se poziva na uzore jer odbija da se svrstava. Ako u njegovoj poetičnoj prozi nekome nešto na nekog i zaliči, to je, veli pisac, promišljen gest. Sam zadržava pravo da mu uzori ostanu najrazličitiji, nespojivi autori - od Momčila Nastasijevića do Oskara Daviča, recimo.
Prva dva romana su vas “pretplatila” na uže izbore za Ninovu nagradu, kakav je vaš stav o tom priznanju?
- Činjenica je da ta nagrada može da skrene ogromnu pažnju na roman. Ono što bih istakao kao negativno je fama koja se tiče ne toliko nagrade, koliko famozne čaršije koja se nagradom bavi i stvara negativnu sliku o njoj, ali i o književnoj i kulturnoj sceni. Tu se kultura ukazuje u najlošijem mogućem svetlu: ljudi su zaokupljeni tim nekakvim intrigama, što baca u senku samu književnost. U odnosu na ono što neki koji tumače prilike razumevaju kao važno i prioritetno a to je: kome treba da ide nagrada i zbog čega, da li je to priznanje za životno delo ili zaista za roman godine, koliko je žiri korumpiran ili nije..., sama književnost i ono zbog čega bi određeni roman trebalo da bude nagrađen ispostavljaju se kao stvari od trećerazrednog značaja.
Poigravanje jezikom je uočiva odlika vaše proze, što predstavlja problem u najavi za neke buduće prevodioce - koliko je vaša proza adekvatno “prevodiva”?
- Trenutno se ozbiljno radi na realizaciji prevoda “Misisipija” na nemački, za uglednog nemačkog izdavača, čime se pitanje mogućnosti prevođenja moje proze otvorilo u svom jakom smislu. Učestvovao sam u tom preliminarnom prevodu na nemački, i uvideo koliko je to delikatna procedura - najpre, naći prevodioca koji bi imao tu vrstu sluha. Oni bi trebalo da savršeno poznaju oba jezika ne bi li pronašli adekvatna rešenja, prevode izraza poput “prćija” ili žargonskog “Lošmi”, ili ne bi li ukačili te igre reči... Ne bih im bio u koži, to je posao od milion dolara. Naravno, baš zato što izgleda nemoguće, to je istovremeno i prevodilački izazov.
Sa kojom idejom ste osnovali internet-časopis (trenutno stranicu na “Fejsbuku”) “Prezupč”?
- Najnačelnije, bavimo se pitanjem društvene margine, onoga što se kolokvijalno određuje kao nekakvi “gubitnici tranzicije”, ljudima koji su bili deprivilegovani, defavorizovani, nisu imali životne prilike i šanse. Pokušavamo da se suprotstavimo svim uvreženim stereotipima o tim ljudima kao neradnicima, lenštinama, parazitima koji se nisu dovoljno pomučili u životu da pronađu neki svoj potencijal, te su neostvareni zbog toga. “Fejsbuk” otvara mogućnost stvaranja interaktivne platforme gde su ti ljudi pozvani da komuniciraju, da izraze svoje stavove, mišljenja, reagovanja, što su neretko prilično dragoceni uvidi. Hteo sam da napravimo mesto u internet prostoru koje će biti otvoreno za debatovanje, iznošenje stavova o nekim društveno-političkim temama, ne u dnevnopolitičkim i politikantskim okvirima, već u odnosu na iskustva svakodnevnog života.
Jezik kao horizont književnosti
Čini se da je u savremenom trenutku film preuzeo na sebe ulogu da nam ispriča priču, svojim vizuelnim sadržajima radi na nivou naše percepcije i emocija na mnogo intenzivniji način nego što je to književnost sposobna. Izgleda da je onda horizont koji preostaje i za koji možemo pretpostaviti da je horizont književnosti - upravo jezik i eksperimentisanje, odnosno inoviranje u stilu. Čini se kao da zapravo tek sad književnost ima priliku da ispriča priču o sebi, u ovim uslovima u kojima je ona naizgled skrajnuta, i dovodi se u pitanje mogućnost njenog opstanka uopšte.
Vaš angažman u književnosti jasno je odvojen od tog vašeg društvenog angažmana?
- Jeste odvojen, u smislu da su moji pristupi, zahtevi i očekivanja različiti - ali ono gde se to negde spaja, je mesto gde ja kroz rad na platformi zapravo učim, tu nalazim najelegantniji mogući način da napravim jednog književnog junaka. Svakako da ne mogu da budem prisutan na svim mestima gde se društvenost manifestuje, ali mogu da preko internet-platforme steknem uvid u tendencije u društvu i određenim slojevima i klasama, saznam njihove kulturne preferencije, njihov horizont interesovanja. Na taj način stičem bolji uvid, a samim tim i veće manevarske sposobnosti da u književnost uvedem takve junake.
Jasno naglašavate da težite literaturi lišenoj pouka?
- Rukovodim se tezom da je svaki odnos u kom postoji relacija: neko za koga se pretpostavlja da je znalac, nasuprot nekog za koga se pretpostavlja da je neuk te ga je potrebno nečemu poučiti - uvek odnos moći. Kao takav, on protivreči nečemu što je najnačelnija ideja dobra, za koju pretpostavljamo da važi u odnosu u kom se neko nečemu uči.
Verujem da bih sam, ako bih se prilikom susreta sa ljudima rukovodio nekim stereotipima s obzirom na zanimanje ili na jezički kod, i ako bih unapred imao nekakav stav o njima, zapravo sebi uskratio mogućnost da saznam. A ako sebe otvorim za iskustvo susreta sa tim ljudima, lišeno predubeđenja i stereotipnih predstava, otvaram sebe za mogućnost jednakosti - što je za mene dragoceno.
Ima li književnost moć da nešto menja, koja je njena funkcija danas?
- Postoji pritisak koji se konstantno vrši na ono što se zove “običan čovek”, kroz tvrdnju da on nedovoljno čita - što nije istina, ljudi čitaju i pored nedostatka slobodnog vremena. Šta njih interesuje da čitaju, to je već drugo pitanje.
Književnost danas nema ulogu koju je imala u nekoj ranijoj društveno-političkoj postavci - a to je da ona, odnosno pisac, bude ultimativni pokazatelj vrednosti u društvu, da iznosi nekakvu istinu u ime svih nas. To je možda i dobro jer mi koji se bavimo književnošću imamo priliku da se lišimo svih tih lažnih preokupacija i da naprosto postanemo društveni akteri, što svako od nas i jeste. Pisac je, ako ništa drugo, prosto faktograf jedne društvene situacije i ne bi trebalo da sebe optereti bilo kakvom potrebom da bude ne znam kako više, bolje, drugačije predisponiran da razume svet i stvarnost. Tu promenu bi dakle, trebalo da dožive najpre pisci sami, u vlastitom samorazumevanju, a tad će i književnost izaći iz svoje prilično opskurne uloge. Ukoliko bi se pisci lišili tih preokupacija sobom, situacija bi imala potencijala da se iskoristi tako da književnost iznova krene u potragu za svojom ulogom u društvu, nekom vrstom vlastitog smisla.
Autorka: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs