Intervju sa Tonijem Parsonsom o romanu „Žena bližnjega tvoga“

Toniju Parsonsu ne nedostaje samopouzdanja ili entuzijazma kada je njegov rad u pitanju i to ga prati tokom cele karijere. Njegovo javno delovanje počinje 1976. godine kada je muzičko novinarstvo nešto značilo i živeo je život ispunjen drogama i alkoholom poput rok zvezda o kojima je pisao. Počeo je sa pisanjem romana i 1999. godine postao međunarodno popularan autor nakon romana „Čovek i dečak“. Sledeći roman se solidno prodavao, onaj posle njega slabije, a onda se učinilo da izvor presušuje. Međutim, Parsons je odlučio da se okrene pisanju trilera i prvi roman iz serijala o Maksu Vulfu „Jedan po jedan“ doživeo je momentalni uspeh. Ceo serijal je odlično prošao, a sada je pred nama novi, samostalni roman, takođe triler, „Žena bližnjega tvoga“.



Pitali smo autora odmah na početku odakle inspiracija za ovaj roman.

Pročitao sam „Rebeku“, nekako se namestilo da je nisam ranije uzeo u ruke. Dopala mi se više od bilo koje knjige koju sam tokom 2020. pročitao. Najviše zbog toga što je reč o ljubavnoj priči koja je istovremeno misterija, ali nam govori i o poštovanju i braku. Shvatio sam da mi se najviše dopadaju knjige u kojima se mešaju žanrovi, poput romana Džona Le Karea.

Zatim sam tokom pandemije ponovo gledao jedan od svojih omiljenih filmova „Fatalna privlačnost“ i pomislio sam kako bi bilo zanimljivo da je En Arčer ta koja je neverna, a da Majkl Daglas sedi kod kuće. Lik Glen Klouz je klasično muški lik. Naravno da i žene mogu da progone i budu opsesivne, ali to je nekako češće slučaj sa muškarcima.

Nakon šest godina pisanja serijala o jednom liku, pomislio sam da imam sada prostora da spojim stvari koje sam nekada radio, poput „Čoveka i dečaka“, sa kriminologijom i od toga napravim jedno pakovanje.

Ovaj roman govori o srećnom bračnom paru, Tari i Kristijanu, koji imaju dete. Tara vodi uspešan posao i odlazi na konferenciju u Japan, što je prvi put da se odvaja od Kristijana nakon mnogo godina. Splet okolnosti dovodi do romanse za jedno veče, ali njen ljubavnik ne prihvata odbijanje i počinje da je proganja, i izvrće Tarin život naglavačke. Ovde imamo priču o porodici koja je pomešana sa „ko je ubica“ zapletom, a Parsons nam prvo kaže da su Tara i Kristijan zaljubljeni par.

Postoje stvari koje ne možete dobiti za jednu noć ili od stranca. Postoji određena veza koja se javlja tokom vremena i kroz stvari koje zajedno prođete. Deca su deo toga, kao i vaši roditelji, problemi sa novcem i slične stvari koje razvijaju taj odnos. To je vrsta odnosa koju ne poznaju momak i devojka koji se tek sreću. Tara i Kristijan su bliski, veoma bliski, onoliko koliko dvoje ljudi mogu da budu i nisu u stanju da sve to tek tako napuste. Želeo sam da im brak bude takav da je mnogo toga na kocki i da usled propasti ovog braka mogu da propadnu i njihovi životi.

Kako je došlo do toga da Tara napravi ovakvu grešku?

Ako nas je 2020. godina nečemu naučila, to je da nismo imuni na neočekivane stvari. Naučili smo da je sve moguće – poput naših roditelja i njihovih roditelja, svi tu lekciju uvek učimo iznova. Za Taru je ovaj događaj poput zemljotresa – pomalo je pijana, preplašena od držanja govora i tu je taj čovek koji je pažljiv prema njoj – sve se poklopilo i savršena oluja je uletela u njen život. U zabludi je onaj ko kaže da se njemu to ne može dogoditi jer niko od nas ne zna kakva nam iznenađenja priprema život.

Da li Tara ima kontrolu nad situacijom?

Da, mislim da uvek postoji taj odnos između doma i slobode. Svi osećaju sigurnost i izazov, to je neka vrsta velike ljudske dileme. Ne morate mnogo da se udaljite od staze da biste pali niz liticu. Ovaj roman govori upravo o tome – o situaciji koja izmiče kontroli.

Jedna nepromišljena greška i posledice koje mogu da joj unište brak i život.

Upravo tako, kao i živote njenih roditelja. Tu se postavlja pitanje šta ste sve spremni da uradite za svoje dete. Većina ljudi bi rekla sve – učinili bi sve što mogu da zaštite svoje dete.

Roman je ispričan kroz dve perspektive – Tarinu i Kristijanovu.

Dopala mi se ideja da im dam jednak prostor što je dobar alat za praćenje onoga što su kroz priču naučili. Veoma mi se dopada scena u kojoj Kristijan otkriva da Tara ima drugi telefon. Želeo sam da čitaoci upoznaju oba junaka kako bi razumeli i jednu i drugu stranu priče.

Roman i prikazuje pukotine jednog odnosa i otisnuće iz mirne luke u nemirno more.

Gubitak luke i strah od gubitka luke. Jedna od stvari koje čitalac može da oseti je kada njihov brak uleti u nemirne vode kako gube oslonac, i počinju da osećaju strah zbog toga javlja. Za mene je to dirljivo. Tara na samom početku kaže da se oseća drugačije kada putuje. Ne može da razluči da li je više verna sebi kada je kod kuće ili kada se odvoji od svega. Nisam odgovorio na to pitanje, ali mislim da ima mnogo ljudi koji se tako osećaju – da pripadaju tamo gde su kada su kod kuće i onda se javi neobično osećanje kada se od toga odvoje: osećaj mogućnosti.

Sposobnost da se držimo za dve suprotstavljene ideje istovremeno je veoma ljudska.

Da, sećam se kako sam u jednom periodu bio baš blizak sa Dejvidom Bouvijem i pričali smo o tome da je otac tinejdžera kome treba da govori o drogama – a mi smo proživljavali taj „seks, droga i rokenrol“ trenutak. I sam sam bio otac tinejdžera i gledali smo potpuno različito na te stvari. Bouvi je smatrao da ne možeš da sprečiš ljude da eksperimentišu, dok sam ja razmišljao o prijateljima koje sam izgubio i koji bi još uvek bili tu da nisu zašli u ovakav svet. Tako je i u romanu sa Tarom i njenom prijateljicom Džindžer koja osuđuje preljubu jer je i sama prošla kroz tako nešto. Nekada je potrebno da proživite stvari da biste znali o čemu govorite.

U romanu se postavlja i pitanje Tarine krivice – da li se zaista kaje ili se kaje što je uhvaćena u preljubi?

Tara se kaje jer je njen postupak prouzrokovao sve ovo, nikada ništa nije vredno povređivanja ljudi koje volite. Ali kada bi se situacija ponovila, mislim da bi opet uradila isto.

Pre nego što sve ispliva, Kristijan sumnja da se nešto dogodilo, ali smatra da treba da joj veruje.

Da, ono u šta želimo da verujemo je veoma moćna stvar – način na koji želimo da posmatramo svet i da vidimo istinu. Moja kćerka ide na koledž i čini mi se da je poprilično uzdržana, to je ono u šta želim da verujem i biće potrebno mnogo toga da me ubedi u suprotno.

Danas deluje da je ovaj roman pun pogodak za vas, ali ste veoma rizikovali kada ste se prebacili na pisanje trilera i objavili „Jedan po jedan“.

Da, bila je to ozbiljna i suluda kocka, ali me je preplavilo samopouzdanje. Ne bih ponovo uradio tako nešto, ali tada sam shvatio da moram ili da se povučem ili da se promenim. Ali isplatilo se. Na neki način možda i nije trebalo to da radim jer sam se igrao i tuđim životima – možda bismo morali da prodamo kuću i naši životi bi bili drugačiji da nije uspelo. Ipak, bio je to dobar potez koji mi je produžio karijeru.

Sada ste sigurni u uspeh romana „Žena bližnjega tvoga“?

Uvek sam optimista i uvek dajem sve od sebe kada pišem kako bi knjiga bila najbolja moguća. Ja sam komercijalni pisac i pišem za tržište. Dok sam radio u muzičkoj industriji, nisam pisao za neki nevažan magazin već za onaj koji se prodavao u tiražu od četvrt miliona nedeljno. Uvek imam visoka očekivanja i bio sam pomalo razočaran kada je „Jedan po jedan“ bio samo nedelju dana na prvom mestu bestselera – zadovoljan što se rizik isplatio, ali istovremeno sam razmišljao o tome kako bi Dž. K. Rouling bila na tom mestu bar dva meseca.

Čak i unutar samog žanra trilera, romani se često dele na muške i ženske. Kako vi gledate na to?

Istina je to i često mi se dopadaju knjige koje se smatraju ženskim. Jedan od mojih omiljenih romana je „Vremeplovčeva žena“ koja se odlično prodavala, ali uglavnom ženama. Urednik mi je dao da je pročitam i rekao da je apsurdno izbegavati roman samo zato što mislimo da je za drugi pol. Znao sam na šta misli jer je „Čovek i dečak“ bio roman za muškarce i mnogi muški autori su ga hvalili, ali su žene te koje su ga učinile bestselerom. Nešto u meni definitivno želi da preskoči te polne podele jer se u tom međuprostoru nalazi zlato – baš tu je sve ono što je dobro.

Da li vam je bilo zabavno da pišete samostalni roman nakon serijala?

Pisanje serijala stvara osećaj ugodnosti jer vam je sve poznato, ali rekao bih da dobre pisce serijali često zarobe. S druge strane, deluje mi da Li Čajld i dalje uživa i uzbuđen je dok stvara.

Autor: Pol Bjurk
Prevod: Dragan Matković
Izvor: crimetime.co.uk