Intervju sa Stivenom Eriksonom

Autor popularnog serijala Malaška knjiga Palih Stiven Erikson u svom najnovijem romanu „Cena radosti“ sprovodi dekonstrukciju naučnofantastičnog podžanra „prvi kontakt“ i prezentuje nekoliko smelih i provokativnih koncepata.



Brine li vas stanje u kome se svet trenutno nalazi?

Uvek se trudim da sagledam širi kontekst. To je ono što me sprečava da poludim. Na vaše pitanje se može odgovoriti iz nekoliko različitih uglova. Istoriju čovečanstva bismo mogli posmatrati kao niz skretanja ka levom ili desnom kraju političkog spektra, iako je politika samo ekstremni izraz nečega daleko dubljeg i ozbiljnijeg. Uopšteno gledano, ljudska civilizacija je arena u kojoj se takmiče različite konfliktne ideologije. Spiritualizam se suočava sa materijalizmom, individualizam sa kolektivizmom, kulturni identitet i nacionalizam sa beskrajnim mnoštvom drugih ideja i nazora. Svaki od ovih pojmova može se analizirati preko specifičnijih koncepata i sve je to veoma kompleksno i međusobno isprepleteno.

Teorija nam pomaže da uspostavimo neku vrstu okvira u kome će se kretati naša promišljanja, ali stvarnost je obično toliko haotična da je praktično nemoguće zadržati poziciju neutralnog posmatrača. Uzmimo za primer period u kome sam ja odrastao. Završna faza „bejbi buma“ na zapadnoj hemisferi bi se danas mogla posmatrati i kao jedna vrsta anomalije. Bio je to period rastućeg blagostanja, opšteg prosperiteta, ravnomernog i obuhvatnog poboljšanja životnog standarda, u kome su se istovremeno odvijale radikalne društvene promene (borba za prava manjina, buđenja ekološke svesti i sl) i nekoliko posrednih konflikata između tadašnjih svetskih sila. Bila su to burna vremena, ali preovlađivao je optimističan stav po pitanju budućnosti (ko se još ne seća se originalne verzije „Zvezdanih staza“?). A onda je došlo do otrežnjenja (atentati na Kenedijeve i Martina Lutera Kinga, Vijetnamski rat), optimizam je ustupio mesto cinizmu i razočaranju, za koje se na kraju ispostavilo da su bili opravdani.

Ne bih da dužim, o svemu tome je napisano bezbroj knjiga. Suština je u tome da se nakon tog perioda moralni autoritet vladajućih klasa kontinuirano urušavao i, prvi put posle poslednjeg svetskog rata, nova generacija nasleđuje svet u gorem stanju od onog u kome su ga zatekli njihovi roditelji. U svetu vlada opšta nesigurnost, infrastruktura propada, provalija između bogatih i siromašnih se produbljuje, a opšte osećanje optimizma i vere u čovečanstvo sve više bledi.

Uzmemo li sve to u obzir, mogli bismo reći da je sve čemu nas je prethodna generacija učila bila laž. Ali ja odbijam da se prepustim cinizmu. Postepenu degradaciju društva vidim kao posledicu ideologije (ili neoliberalnog ekonomskog etosa) u okviru koje bezosećajnost i okrutnost niču iz veličanja i sanktifikacije individualnosti i individualnih sloboda nauštrb kolektivnog dobra.

Ali vratimo se širem kontekstu. Tirani uvek padaju. Tiranije nikada ne pobeđuju. Ideologije jedu svoju decu. Nevolje dolaze i odlaze.

Ideja postoskudičnog društva nije ništa novo – i sami više puta pominjete Ijana Benksa – ali inherentna pretpostavka da čovečanstvo u ovom trenutku u svojoj istoriji ne bi bilo u stanju da preživi bez intervencije vanzemaljaca je pomalo zastrašujuća. Smatrate li da nam nema spasa?

Kao globalnoj civilizaciji čije je zlatno doba na izdahu? Da. Bila bi nam neophodna jedna od dve stvari: ili direktna i sveobuhvatna vanzemaljska intervencija, ili totalna revolucija u razmišljanju, kako bismo shvatili da moramo pronaći način da napustimo planetu koju ubijamo. Nema potrebe za upiranjem prsta. Ovde je reč o plimskom talasu na koji su nas oduvek upozoravali primeri odavno nestalih civilizacija. Iz istorije bi se mogao izvesti ubedljiv argument da naša vrsta pati od neizlečivih bolesti i da će, pre ili kasnije, biti uzrok vlastitog uništenja. Zahvaljujući regionalnom karakteru starih civilizacija, njihov nestanak u prošlosti nije dovodio u pitanje egzistenciju planete, ali danas imamo posla sa jednim potpuno novim, globalnim fenomenom, i bojim se da krah modernog društva neće preživeti ni najizolovanija plemena u Amazoniji.

Nije bilo teško prepoznati prototipove iza likova svetskih lidera i medijskih ličnosti u vašoj knjizi. Da li su predsednici Amerike i Rusije i ostali bili samo neka vrsta „sidra“ kojim ste učvrstili narativ ili vam je namera bila da stvorite kompleksniju i realističniju predstavu o vođama čovečanstva?

Nije me toliko zanimala kompleksna, realistična slika svetskih lidera (šta ja uopšte znam o vođenju države?), koliko potreba da istražim kako se oni koji su posvetili život sticanju moći ponašaju kada im se ta moć oduzme. Kada se igra završi i odsvira fajront. Lideri koje sam izabrao predstavljaju sve ostale. Zato u romanu imate junake iz svih slojeva društva. Jedina razlika između muža zlostavljača i protuve koja sedi prestolu je skala kojom ih merite. Poenta je u tome da se stvore paralelne priče, jedna za svakog od glavnih likova, u kojima se teme prepliću.

Svako ko je čitao Malašku knjigu Palih odmah će prepoznati vaš stil – perspektive velikog broja likova, meditacije junaka o ljudskoj prirodi i drugim kompleksnim filozofskim pitanjima, različiti načini na koje percipiraju promene i sl. Koliko se pisanje „Cene radosti“ razlikovalo od pisanja fantastike?

Veoma. „Cena radosti“ je mimetički roman i zato ga je bilo daleko lakše pisati. Mogao sam da se opustim. Nisam birao reči iz straha da mi se ne potkrade anahronizam. Nisam morao da izmišljam čitave kulture i njihove proširene istorije. Nisam razmišljao o magiji, panteonu bogova, demonima, zmajevima i drugim fantastičnim stvorenjima. I što je najvažnije, nisam morao da ubeđujem čitaoca u autentičnost ambijenta i svih njegovih detalja. Kada pomenem Njujork, čitalac zna šta je Njujork. Kada pomenem Darudžistan, čitalac nema pojma o čemu govorim, bar dok ne počnem da ga opisujem. To je velika razlika. Niste pod pritiskom konstruisanja nekog novog sveta, što vam omogućava da se koncentrišete na druge aspekte priče.

Na kojim delovima romana je bilo najteže raditi?

Ne mogu reći da mi je nešto bilo naročito teško kada su u pitanju scene, likovi ili ono malo zapleta u ovom romanu. Ova knjiga je misaoni eksperiment i jedini izazov je bilo to kako da ga sprovedem do kraja, ne štedeći nikoga. Interesantno je pratiti kako se polarišu mišljenja sada, kade se našao u prodaji: očigledno je da su ocene recenzenata uslovljene njihovim političkim stavovima, što mi je na jednom nivou iznenađujuće, ali na drugom me, na žalost, uopšte ne čudi. Danas čak i pitanje „šta ako“ može da izazove ekstremne reakcije. Čak je i ideja o konačnom iskorenjivanju nasilja razbesnela neke ljude. Šta li to pozitivno vide u nasilju? Ako odlučim da napišem nastavak, pozabaviću se tim pitanjem.

U romanu pominjete nekoliko stvarnih pisaca fantastike i naučne fantastike. Da li bi oni bili savršeni predstavnici čovečanstva u slučaju da ostvarimo kontakt sa vanzemaljcima? Koga biste, od živih pisaca, izabrali za tu delegaciju?

Da, mislim da bi oni bili pravi izbor. Ja sebe ne smatram piscem naučne fantastike, ali poznajem mnoge od njih i verujem da bi se u slučaju „prvog kontakta“ snašli bolje od većine Zemljana. Žanr kome su posvetili život podrzumeva temeljno promišljanje o budućnosti čovečanstva, u okviru koga koncept vanzemaljskih civilizacija zahteva podrobnu analizu. Još jedna važna kvalifikacija je to što su pisci naučne fantastike naučili da razmišljaju izvan zadatih okvira, što znači da ih ne sputava prihvaćeni skup pretpostavki o tome kako bi svet trebalo da funkcioniše – u ekonomskom, političkom ili kulturnom smislu. Oni razumeju da bi se, u slučaju potencijalnog kontakta, promenila sva pravila, kao i da je budala svako ko bi želeo da strogo ljudske i zemaljske paradigme nametne celoj galaksiji.

Na kraju krajeva, bujna mašta je samo još jedan naziv za intelektualnu fleksibilnost: sposobnost da se u potpunosti izađe iz sebe i da se čovečanstvo i planeta nepristrasno sagledaju kao jedinstven entitet, a ne u kontekstu podela po nacionalnoj, verskoj ili nekoj drugoj osnovi. Bilo bi mi drago kada bi takvi ljudi govorili u moje ime. Znate li nekog političara ili svetskog lidera koji bi mogao da govori u ime svih nas? Ja ne znam.

U poslednje vreme postaje sve očiglednije da smo se nekako zaglavili – umesto napretka u ruke su nam gurnute tehničke spravice. Iste priče o kapitalizmu, centralizovanoj demokratiji i moćnim vođama se vrte godinama. Da li bi dekonstrukcija svega – demokratije, književnosti, ekonomije – kao što ste vi učinili sa žanrom „prvi kontakt“, vodila revoluciji u načinu razmišljanja?

Mislim da bi. Ali ne zaboravite da smo mi konzervativna vrsta: držaćemo se onoga što nam je poznato čak i ako je pogrešno, pogubno ili kratkovido. Proces prevaspitavanja biće neopisivo težak. Moji drugovi i ja smo u detinjstvu, prilikom igranja društvenih igara, koristili nešto što smo zvali „šamar razuma“. To je bilo poslednje upozorenje pre nego što bi igrač povukao neki glup, i verovatno fatalan, potez. Takav šamar bi u ovom trenutku dobro došao celom ljudskom rodu. Možda će to biti posledice klimatskih promena. U svakom slučaju, moraće da se dogodi nešto katastrofalno. A katastrofa bi mogla sve da uništi. Balansiramo na zategnutom konopcu.

Da li će „Cena radosti“ dobiti nastavak?

Verovatno.

Autor: Aleks Hlopenko
Izvor: threecrowsmagazine.com
Prevod: Jelena Tanasković