Čim su u javnost dospeli prvi odlomci vašeg novog romana, cenzura je reagovala, hitrom akcijom u štampariji tiraž je zaplenjen i povučen iz distribucije. Da li su ove informacije tačne?
- Dozvola za povlačenje knjige Neznanom junaku iz javnosti Srbije i iz opticaja u našem govornom podneblju, izdata je odmah po objavljivanju. Dozvola je zasnovana na Ustavu Srbije i potkrepljena je ekspertskom analizom iskusnih stručnjaka DCS (Državne cenzorske službe) i Odeljenja za praćenje i obaveštavanje Tajne službe. Tu Dozvolu pronašao sam u svom poštanskom sandučetu. U njoj stoji da je tekstualnom analizom i kontrastno-palimpsestnim skeniranjem neopozivo utvrđeno „da je skoro četvrtina (24.81 posto) sadržaja inkriminisanog dela krivotvorena i semantički kontaminirana, a da je ostatak (75.19 posto) u potpunosti izmišljen“. Izmišljeni deo „opasan je po opšte dobro i uznemirujući, pošto je dezinformacija“.
Pod trajnom prismotrom
Ali, oni koji su roman čitali u rukopisu, uverevaju nas da je ocena Cenzure preoštra, a intervencija prenagljena?
- Znate, samo tražim da se čitaocima omogući da to sami procene. U ovoj Dozvoli za povlačenje iz opticaja kaže se da je krivotvoreni i kontaminirani sadržaj „opasan jer predstavlja očigledan pokušaj tendencioznog iskrivljavanja svima dostupnih i dosad nespornih dokumenata različitog porekla, sa ciljem uticaja na zatečeno stanje svesti“. A država nije ništa drugo do stanje svesti. Prema tome, nalaže se zaplena ukupnog tiraža koji se „ima dostaviti NB - Narodnoj biblioteci Srbije - na trajno čuvanje i suspenziju“, kao i „uvođenje autora inkriminisanog dela u SLPTP - Spisak lica pod trajnom prismotrom“.
Na reversu Dozvole navodi se nepotpuna opšta klasifikacija porekla krivotvorenih dokumenata, kao i inkriminisanih postupaka postprodukcije korišćenih radi semantičke kontaminacije i zavaravanja tragova, koordinata i referenci. O čemu je, u stvari, reč?
- Među vrstama dokumentacije, Dozvola prepoznaje i izdvaja: Bibliju (Stari, Novi i Treći zavet), usmeno predanje, novinske članke (vesti, reportaže, intervjui), istoriografska svedočanstva, pozitivnu legislativu, filozofske traktate i dijaloge, alegorije, bajke, TV reklame, hologramske vizije, šlagere, laboratorijske i mentalne eksperimente, strip, pisma, razglednice, telegrame, privatne dnevničke beleške, službenu građu - statističke izveštaje, protokole, zapisnike, formulare, akcione planove, putne naloge, zdravstvene kartone i slično (nepotrebno sve nabrajati - nepotrebno precrtati). Prema Dozvoli, autor krivotvori čak i sopstvene ranije objavljene tekstove, kao i već višestruko krivotvorene tekstove drugih autora. Za pohvalu je, u svemu tome, da je Cenzuri, kako vidim, poznato da ne odlučuju značenje i poreklo, nego upotreba.
Dozvola rezolutno razrešava dilemu da li se iza imena autora (SU) krije kolektivno telo, te nalaže „obavezno utvrditi identitet druge dvojice“?
- Taj nalaz ne bih dodatno komentarisao. Radije bih da se iz domena spekulacije prebacimo u domen književnosti i pozabavimo se faktima koji su proverljivi. Pre svega, među inkriminisanim postupcima postprodukcije demonstriranim u Neznanom junaku, Dozvola prepoznaje i izdvaja: redimejd, medirejd, aproprijacije, IDP (izmene-dopune-prerade), obrade, transfiguracije, denacionalizaciju, deklinaciju, destabilizaciju, dedukciju, oneobičavanja, metempsihozu, reprogramiranje, semplovanje, reinvestiranje, dematerijalizacije, izneveravanja, ubrzavanja-usporavanja, oskrnavljenja, provokacije, varijacije, stilizacije, mistifikacije, aberacije i slično (nepotrebno sve nabrajati - nepotrebno precrtati). Dozvola katalogizuje tekst kao roman o vaskrsavanju, čije „glave su povezane telepatski, što je već samo po sebi protivustavno“. Dozvola naglašava da se književnost služi nedozvoljenim sredstvima, ali priznaje „neočekivanu funkcionalnost i ubojitost celine“. I baš zbog toga opredeljuje inkriminisano delo kao „vratoloman i višestruko štetan kolaž odabranih i novih izvora koji su smišljeni, stvoreni ili neovlašteno i sa predumišljajem preuzeti i APDZ (Anti-patriotski-državno zadojeni), pritom, nažalost, nepopravljivo“.
Opasno po poredak i građane
U zaključku se ukazuje da autor(i) polazi od tri pretpostavke, najpre da se način predstavljanja, način razumevanja i način ustrojstva delimično preklapaju, zatim da uspostavljena značenja jesu uspostavljeni odnosi moći, i, konačno, da su reči uverenja?
- Umišljaj inkriminisanog dela sastojao bi se u nameri da se ogoli i preinači zadati način predstavljanja - koji omogućava i koji jeste ustrojstvo jedne prividne izvesnosti i prividne večnosti (Srbije) i jeste zadati poredak za koji su građani voljni da plaćaju najskupljom valutom, najdragocenijim što imaju: vlastitim životom i vlastitom slobodom. Dozvola u zaključku dalje odlučno osporava utisak koji inkriminisano delo ostvaruje, „da je klopka privida zasnovana na gromoglasnom obećanju poistovećenosti onoga što ljudi žele, onoga što im je potrebno i onoga što zaslužuju“. Inkriminisano delo bi dodatno da sugeriše - „i to na zastrašujuće otvoren način“ - da nametnuto i neupitno trojedinstvo (1, 2 i 3) mora biti neopozivo razdvojeno, „a radi se o tome da to slobodno odabrano i ispovedano jedinstvo mora biti neopozivo sačuvano iz najuzvišenijih razloga“.
Dozvola upozorava na klevetnički smisao i drsku poruku inkriminisanog dela...
- ... Prema kome „osvešćivanje i raščlanjivanje privida trojne tautologičnosti kao opake lakomislenosti, kao i obelodanjivanje skrivenih ambivalencija ovog lažnog obećanja, jesu uslov ponovo zadobijene slobode i reanimacije savesti“. Po tom neskriveno prevratničkom pozivu, inkriminisano delo je bez presedana. Eto tako kaže naša Cenzura. Dozvola za povlačenje Neznanog junaka iz opticaja na kraju podseća nadležne da književnost - skrivena u očiglednom - to može, jer književnost raslojava, dijalogizuje i problematizuje u jednom iskazu ono što se misli, ono što se kaže i ono što je rečeno. A to znači da važeća značenja ne važe, a preko njih važeći odnosi moći, a preko njih važeća Srbija. Zato je književnost kakvu oličava inkriminisano delo opasna po poredak i građane.
Književnost je dezinformacija
Dodatno intrigantan detalj je da na margini Dozvole cenzor mastilom dopisuje - „Pojedinim knjigama, ženama i nebeskim telima ne sme se dozvoliti vaskrsavanje!“ Na dnu su zaista potpis (nečitko), pečat, datum, mesto?
- Dozvola za povlačenje iz javnosti i iz opticaja stupa na snagu danom donošenja. Dozvola u zaglavlju nosi jednostavan amblem s motivom prekrštenog pera i poznatim sloganom cenzorske struke: Književnost je dezinformacija.
Podnaslov vaše knjige glasi - nefikcija. Kako sad to? Da li je reč o romanu, ili ne? Otkrijte nam, je li to štivo fikcija ili nije fikcija?
- Knjiga donosi ispovest jedne Srpkinje, bezimene, smele i samosvesne, o njenim subverzivnim i opscenim uverenjima, kretanjima, postupcima i o njenoj telepatskoj vezi sa trojicom tajanstvenih ljubavnika. Svi ljubavni filmovi su dokumentarni. Svaki ljubavni odnos je dokument, to jest sertifikat o jednoj fantaziji. A podnaslov je, kao što znamo, oznaka žanra. Moglo je da stoji i ovako - pesme u pričama u romanu u Srbiji. Roman je antitržišni, antinacionalistički, antimimetički, dakle antikanonski u svakom smislu. Roman o nužnosti otpora i sveobuhvatne pobune. Zašto nefikcija? Zato što ništa nisam izmislio. Nisam morao. Prepoznavanja i ukazivanja na izvore samo bi skretala pažnju, smetala, ometala i zanovetala. Skrivena u očiglednom, blista tajna. Unapred hvala na pažnji i razumevanju, svim čitaocima, do kojih će knjiga dospeti pre ili kasnije. Roman je to metempsihoze. Svi vodeći likovi prolaze kroz vratolomne inkarnacije i metamorfoze. Nemci bi rekli: Das Endzaitstimmungroman. Roman apokaliptične atmosfere, poslednjeg vremena, poslednjeg pred ništavilom. Ali, jedno mora da se prizna - to je štivo takvo da ga u Srbiji s pravom brane čitaocima koji još nisu punoletni.
Izvor: Danas