Intervju sa Si Džej Tjudor

Džej Tjudor je autorka knjige „Čiča Gliša“ i živi u Notingemu, u Engleskoj, sa svojom partnerkom i trogodišnjom ćerkom. Tokom godina radila je kao autorka reklamnih tekstova, televizijska voditeljka, sinhronizator i šetačica pasa. Sada je oduševljena što može samo da se posveti pisanju, i baš joj mnogo ne nedostaje jurcanje za mokrim psima kroz blatnjave livade.



Stiven King je na Tviteru podržao vašu knjigu „Čiča Gliša“, uporedivši je sa svojim čuvenim delima. Kako ste se osećali?

Poprilično neverovatno! Totalno ostvarenje sna. Stiven King je moj heroj još od kad sam imala 12 godina. U „Čiča Gliši“ odajem počast Kingu i svim knjigama i filmovima koje sam volela kada sam bila nespretni tinejdžer. Bila sam jako srećna što je to shvatio, i rekao mi je da „kidam“. To će mi obavezno pisati na spomeniku!

Vaši romani – „Nestanak Eni Torn“ i „Čiča Gliša“ – govore o junacima koji se vraćaju događajima iz svoje mladosti, zbog razrešenja misterija i mogućeg iskupljenja. Koju misteriju iz svoje mladosti biste voleli da rešite? A pošto je reč o osamdesetim godinama, da li želite da se iskupite jer ste imali natapiranu kosu?

Hmmm. Zašto su bele čarape i prekratke pantalone ikada bile prihvatljive? Kao i dugi repići koje su nosili muškarci? Ja sam osamdesetih godina imala loš mini-val. Tražila sam kovrdžavu, ali sam dobila ućebanu, bapsku trajnu. Užas živi. I tako sam osamdesetih imala groznu frizuru.

Gledala sam vaše video snimke na internetu i mogu da kažem da uopšte niste strašni. Odakle iskopavate mračne i zlokobne teme za vaše romane?

Nisam baš sigurna. Oduvek sam volela strašne priče, još od detinjstva. Za to krivim Skubi Dua! Poznajem dosta krimi pisaca, i sve su to zaista divni ljudi, a ipak pišemo o mračnim temama. Možda je to ključ – sve negativne misli prenesemo na stranice, kao da se čistimo ili tako nešto!

Recite nam nešto o svojoj novoj knjizi „The Other People“ koja izlazi u februaru 2020. godine.

Okej...  Vozeći se kući jedne večeri, Gejb kroz zadnji prozor starog, zarđalog automobila, ugleda lice male devojčice. Izustila je jednu reč: „Tatice.“

To je bila njegova petogodišnja ćerka.

Nikada je više nije video.

Tri godine kasnije, Gejb provodi dane i noći vozeći se autoputem, tražeći automobil u kojem mu je oteta ćerka, odbijajući da odustane, iako većina ljudi misli da je Izi mrtva.

Fren i njena ćerka, Alis, takođe su prešle dosta kilometara po autoputu. Ali nisu ništa tražile. Bežale su. Pokušavajući da budu korak ispred ljudi koji žele da ih povrede.

Zato što Fren zna istinu. Zna šta se zaista desilo Gejbovoj ćerki. Zna ko je odgovoran za to. Takođe zna šta će im uraditi ako ikada uhvate nju i Alis...

Ta ideja mi je, u stvari, pala na pamet kada sam se jedne noći vozila kući. Zaglavljena u saobraćaju, počela sam da razmišljam šta bi se desilo kada bi na prozoru kola ispred mene iskočio nečiji lik. Šta ako bi to bio neko koga poznajem? Šta ako ga je neko kidnapovao? A zatim sam pomislila: šta bi bilo da je to osoba moja ćerka?

Početkom devedesetih, radili ste kao televizijska voditeljka i intervjuisali ste poznate ljude. Pitali ste Tima Robinsa za grudi Suzan Sarandon, zavirli ste ispod majice Robertu Dauniju Junioru. Od svih vaših gostiju, ko vam je omiljeni i zbog čega?

Pa, Robert Dauni Junior nije bio loš! Sigorni Viver je, na primer, bila veoma ljubazna –imala sam veliku tremu! Ali kao najboljeg od svih izabrala bih Robija Vilijamsa. Toliko je bio duhovit, velikodušan i izvanredan. Zaista se osećam počastvovano što sam imala priliku da ga upoznam.

Izgleda da su ponovo postale popularne strašne priče koje uključuju decu. Varijacije na temu romana „TO“ Stivena Kinga, i televizijske serije poput „Stranger Things“. I u vašim romanima priča se vrti oko dece koja su se našla u zastrašujućim okolnostima. Šta mislite, odakle dolazi ovaj trend i zašto mislite da je ta tema popularna?

Mislim da se stalno vraćaju teme iz prošlih decenija, a trenutno su popularne osamdesete. „Stranger Things“, kao i „Čiča Gliša“, predstavljaju omaž knjigama i filmovima iz tog perioda kada je horor bio popularan!

Ja sam osamdesetih godina bila tinejdžerka, ali se dobro sećam svega. Ali osamdesete su takođe bile godine velikog straha (Hladni rat, nuklearno oružje) i mislim da nam je sadašnjica slična tom periodu – burna, zastrašujuća i neizvesna. Možda nas, na neki čudan način, nekako teše priče u kojima deca pobeđuju zla čudovišta.

Kada ste radili na radiju, ponekad ste obavljali posao sinhronizatora. Istražila sam to i nimalo nije nalik Elen koja daje glas Dori u animiranom filmu „U potrazi za Nemom“, već je to jedna vrsta performansa. Da li vi, u stvari, znate da glumite?

Zaboga, ne! Mislim da dosta autora živi u svetu mašte. Nastanjujemo se u svojim likovima. Ali kada biste nas čuli kako čitamo naglas svoje knjige, shvatili biste da definitivno nismo glumci!

Koju knjigu (ili knjige) trenutno čitate i da li vam neka od njih uliva strah?

Upravo sam završila sa čitanjem knjige „Golden State“ autora Bena H. Vintersa, a sledeća je „A Cosmology of Monsters“, koju je napisao Šon Hamil, a o kojoj sam čula jako pozitivne kritike. Knjige me, generalno gledano, ne plaše. Ili sam jednostavno zauzeta razmišljajući: „To je zaista dobro napisano“, pa nemam vremena da se uplašim.

Mislim, ja zaista ne mogu da izbacim iz glave „U potrazi za Nemom“, koji smo malopre pominjali. Da ste bilo koji lik iz crtanog filma, koji biste bili?

Tank Girl – zbog njene kose... i zbog toga što je strava.

Autor: Kerol S. Kenedi
Izvor: shekillslit.com
Prevod: Lidija Janjić