Intervju sa Santjagom Ronkaljolom: „Crnim humorom ismevam ono što ne mogu da promenim“

Kroz roman „Crveni april“ upoznali smo se sa Santjagom Ronkaljolom, jednim od najoriginalnijih pisaca Latinske Amerike. Kada je roman objavljen u Španiji 2006. godine, Ronkaljolo je postao najmlađi dobitnik prestižne nagrade Alfaguara.
„Crveni april“ je priča o serijskom ubici koji teroriše malo selo u Andima. Smešten je u 2000. godinu, na sam kraj krvavog građanskog rata koji je vodio jedan od najnemilosrdnijih terorista Abimael Guzman, o kome je Ronkaljolo pisao u romanu „La Cuarta Espada“ („Četvrti mač“). Iako je rat zvanično gotov, atmosfera straha i užasa još uvek preovladava u tim malim mestima.

Ronkaljolo poznaje ovu oblast jako dobro. Rođen je u Peruu 1975. godine, ali je njegov otac poveo porodicu u Meksiko kada je zbog napete političke situacije morao da napusti zemlju. Nisu se vraćali sve do osamdesetih godina, dok je trajao rat, i horor tih godina će biti tema kasnije Santjagove zbirke priča „Crecer es un Oficio Triste“ („Odrastanje je tužan posao“).

Nakon studija književnosti počeo je da piše televizijske sapunice i knjige za decu, a bavio se i novinarstvom. Rad u Komesarijatu za ljudska prava spojio je Ronkaljoloa sa krutim političarima kojima je bio potreban neko da u njihove govore i izveštaje unese ljudskost. Deo tog birokratskog govora našao je svoje mesto i u romanu „Crveni april“, posebno u izveštajima koje sastavlja glavni junak Feliks Čakaltana.

„Crveni april“ je jedna od onih retkih knjiga koje su u suštini napet i zastrašujući triler, ali prepune crnog humora koji je dovoljno crn da vas natera da se smejete naglas. Sa autorom smo se sreli u Londonu i nakon razgovora bilo je potpuno logično odakle taj humor potiče.

Kako to mislite da je Ronkaljolo italijansko prezime? Vi ste Peruanac.

Šta, mislili ste da je indijansko prezime? Porodična legenda kaže da je otac mog dede bio krijumčar – dobro, to je istina, bio je – i da nije imao ovakvo prezime, ali ga je uzeo jer bilo prekomplikovano i niko na sudu nije mogao da ga napiše ispravno. Kupio je zemlju u Peruu. Bio je mudar poslovan čovek, ali je njegov sin spavao sa gotovo svakom ženom u gradu i imao je decu svuda pa je na kraju imanje podeljeno na mnogo ljudi. Zatim je moj deda otišao u Italiju da studira i vratio se kao moćan anarhista. Kolektivizovao je zajednicu kako bi seljacima dao zemljište i izgubili smo dosta toga. A onda je moj otac bio član Socijalističke partije i kada je vlada došla i kolektivizovala zemljište, on se složio. Više nemamo zemljište. To je veoma italijanska priča.

Da li Vaša porodica danas živi u Peruu?

Da, cela moja porodica je u Peruu. Živeo sam u Meksiku do desete godine. Volim ga, gledam na njega kao na izgubljeni raj jer smo bili srećni tamo. Kada smo se vratili u Peru, bio je rat i roditelji su mi se razveli. Dobio sam sve moguće vrste novih porodica – savremenu porodicu. Restruktuirali smo se više nego nacionalni dug Perua sa svim tim ljudima koji su dolazili i odlazili. Ali naučio sam da na to gledam kao na dobru stvar jer tako imate više ljudi sa kojima uživate i do kojih vam je stalo, više njih brine o vama.

Sećate li se kada ste prvi put shvatili snagu reči?

Oduvek sam bio svestan jezika jer sam promenio način na koji govorim španski tako da sam pričao drugačije od ostalih u školi. U Meksiku sam bio u mešovitoj školi, a onda sam se vratio u religioznu mušku školu – bila je poput bombe hormona koja samo što nije eksplodirala. Shvatio sam da su postojali pokreti i reči koje bi trebalo da me vređaju, ali ih jednostavno nisam razumeo. Moja porodica je bila otvorena i nije bilo mnogo tabua oko seksa tako da mi nikada nije bilo jasno šta je u tim rečima bilo uvredljivo. Jednostavno sam ih koristio ne znajući šta predstavljaju.

To je bio prvi veliki momenat kada sam shvatio da postoje tajne reči, da postoje stvari koje vas čine moćnijim jer su ostali cenili onog ko je znao više reči. Takođe, bio sam štreber na mnogim poljima. Nisam igrao fudbal što je takođe bio problem. Osuđen sam da me uvek pretuku, jasno je bilo da nikada ne mogu pobediti u tuči. Ali sam shvatio da ih mogu ismevati i to je bilo mnogo moćnije. Kada nekoga udarite, bol traje pet ili deset minuta, ali ako ih ismevate, bol traje mnogo duže jer deca pamte. Tako da su dečaci počeli da me poštuju jer ono što bih rekao moglo biti opasno. I dalje to radim, tako gledam na satirični posao koji radim: ne mogu da promenim nešto, ali mogu da ga ismevam crnim humorom.
„Crveni april“ je na momente zastrašujuć i krvav, a u nekim delovima kafkijanski, ali je istovremeno veoma duhovit što je veoma interesantno.

(Smeje se) Pre nekoliko godina proveo sam noć sa nekoliko afričkih pisaca. Šalili smo se u vezi sa politikom i shvatili da zapravo imamo iste fore samo sa drugačijim imenima. U siromašnim zemljama humor je crnji od onog u bogatim i mnogo je politički nekorektniji. Morao sam da se kontrolišem kada sam došao u Španiju jer sam izgovarao stvari koje su mi bile jako smešne i svi su me čudno gledali.

Prelepo je kada mi neko kaže da sam ga nasmejao. Volim da koristim humor i teror jer volim fizičke emocije. Kada se smejete, telo vam se pomera. Kada ste uplašeni, koža vam se ježi. To su moćne emocije.

Roman je napisan pre dosta godina. Da li Vam je teško da se vratite u um čoveka kakav ste tada bili?

Da. To je sastanak sa sopstvenom prošlošću. Iznenađen sam koliko je roman postigao. Osvojio je veliku nagradu u Španiji, bio je bestseler, neprestano ga štampaju. U peruanskom društvu je zbog njega počelo da se priča o prošlosti. Kada sam napisao roman o Abimaelu Guzmanu, posećivao sam zatvore da pričam o knjigama i bilo je neverovatno. U istoj publici bili su vojnici, revolucionari, članovi gerile. Pričao bih, a onda su oni delili sa nama svoje priče. Na neki način bila je to metafora onoga što se dešava u zemlji. Svi su imali osećaj da treba da slušamo jedni druge, čak i ubice, čak i zlotvore, kako bismo razumeli zašto i kako smo stigli tu gde jesmo.

Karijeru pisca počeli ste pišući knjige za decu, zar ne?

Studirao sam književnost, ali nikada nisam pomišljao da mogu da budem pisac. Početkom devedesetih bilo je previše komplikovano za nekog mojih godina da razmišlja o karijeri pisca. Ako ste Peruanac, imali ste osećaj da morate biti u stanju da napišete 700 stranica i budete kandidat za predsednika da biste pisali. Pisci su bili veliki intelektualci. Ja sam želeo da pričam priče. Tako sam počeo da stvaram dečju književnost jer je tu reč o pričama koje imaju početak na početku, a kraj na kraju. Možete biti veoma maštoviti. Čitaoci romana imaju svoje ideje kakva knjiga treba da bude. Deca jednostavno znaju da li uživaju u priči ili ne. Ponekad su okrutna publika, ali uvek znaju šta žele – zadovoljstvo. To je ono što sam želeo kada sam počinjao i to želim i sada.

Prvi posao koji sam imao nakon fakulteta bio je pisanje sapunica. Obožavao sam ga jer su ga svi moji prijatelji intelktualci prezirali. Ali ja sam pričao priče.
Velika je to stvar dobiti posao na televiziji odmah nakon fakulteta.

Ovde je to velika stvar jer je televizija velika industrija, u Peruu nije. Nema mnogo ljudi koji poseduju veštine. Sama činjenica da umete da pišete stvarala je potražnju za vama. Prvo sam radio na televiziji, pa u novinama i zatim sam se bavio poslovima u politici kroz Komesarijat za ljudska prava.

Je li postojala politička motivacija u tome?

Bio im je potreban neko. Bavili su se veoma važnim ljudskim dramama i trebao im je neko ko će humanizovati njihovu komunikaciju. Bilo je nemoguće da se ne bavite politikom. Na televiziji su bile zabranjene šale sa političarima, u novinama nismo mogli da pišemo o najzanimljivijim stvarima koje se dešavaju. Zato kada sam počeo da radim u Komisiji za ljudska prava, najzanimljivija stvar bila je da govorimo o onome što se dešava jer to nismo mogli da radimo nigde drugo.

Zašto menjate žanrove?

Oduvek sam bio vezan za popularnu kulturu. Prvi roman koji sam pročitao bio je „Ajkula“ Pitera Benčlija. Moj otac je oduvek vrednovao obrazovanje i insistirao je da čitam. Bio je pomalo opsednut. Kada sam imao osam godina, rekao je: „Okej, vreme je da prestaneš da čitaš ta sranja za decu, sada ćeš čitati knjige bez slika.“ Poslušao sam ga kao da je to bilo naređenje i odveo me je u knjižaru. „Izberi jednu. Bez slika.“ Ugledao sam naslovnicu knjige na kojoj pliva gola žena iza nje je ajkula i rekao da želim tu. Nije bio siguran pa je upitao knjižara kakva je to knjiga, a ovaj je rekao da koliko on zna, reč je o revolucionarnom delu. Čovek je mislio na revoluciju u žanru fantastike, ali je moj otac iz socijalne revolucije i prihvatio je da je to odličan opis knjige.

Nakon toga sam čitao dosta romana Agate Kristi. Otac je imao veliku zbirku na španskom.

Zatim je majka rekla: „Vreme je da pročitaš nešto ozbiljno.“ Imao sam devet godina tada. Počeo sam da čitam Garsiju Markesa i slične stvari. Kuća nam je bila prepuna knjiga, bilo je nemoguće izbeći ih. Za mene su žanrovske knjige i visoka književnost bile ista stvar. Želim ono u čemu uživam kod velikih pisaca, ali se trudim da ne budem elitista. Uživam, na primer, u Stivenu Kingu. Mislim da je sjajan pisac. Takođe uživam i u nekim ne tako dobrim piscima. Trudim se da budem negde na pola puta jer se divim i jednoj i drugoj strani. Žanrovsko pisanje je dobra stvar jer vam daje radnju koju možete iskoristi na lični način.



Kada je Vaša priča „Zvezde i pruge“ objavljena u „Granti“, nazvali su Vas jednim od najboljih mladih pisaca španskog govornog područja. Koliko shvatamo postoji antologija?

Da, zove se „Odrastanje je tužan posao“ i govori o meni i mojim prijateljima, o vremenu kada smo bili deca i tinejdžeri. Napisao sam je kada sam imao 22 godine. Sećam se da je otac govorio kako su očevi mojih likova užasni, a ja sam objašnjavao da to nije on, to je fikcija. Rekao je: „Znam da to nisam ja, ali kako će moji prijatelji znati da to nisam ja?“

Bio je to početak dugog konflikta koji imam sa realnošću i fikcijom. Moji prijatelji su se brinuli jer su oni ti likovi. Naravno da pozajmite ponešto iz života, ali iznenađujuće je bilo da nisam pozajmljivao od ljudi koji su mislili da govorim o njima.

Zašto je odrastanje bilo toliko tužno?

Bilo je osamdesetih godina u Limi! (smeje se) Ne znate kako je to bilo! U toku je bio rat, imali smo policijski čas, blokade, leševe na ulicama i bombe. Kuću jednog prijatelja je uništila bomba. Vojne ustanove su imale natpise: „Molimo vas da ne parkirate ovde, bićete upucani.“ Kako bi se pokazala moć, imali smo blokade na sve važne dane (poput Božića). Na ulicama nije bilo rasvete.

A onda je prestalo i shvatili smo da imamo sedamnaest godina, imamo mir i da smo druga zemlja na svetu po proizvodnji kokaina. Tako da... devedesete su bile zaista teške. Kokain je bio jeftiniji od piva.

Jeste li koristili droge?

Ako niste koristili kokain, niste bili tamo! A sa kokainom je problem što vam se ništa loše ne dešava. Jednostavno prestanete da radite stvari jer sva zadovoljstva i svu sreću dobijate iz njega. Kada sam otišao u Španiju, skinuo sam se sa njega jer je bio preskup. Bilo je ili ću koristi kokain ili ću jesti, a ja volim da jedem. To je bilo 2000. godine.

Zašto Španija?

Želeo sam da budem pisac, a svi profesionalni pisci koje sam znao su živeli u Španiji. Bio je to dobar trenutak da se pokuša. Nema hipoteke, nema žene, nema dece. Rekao sam sebi: „Probaj!“

Smatrao sam da je nemoguće da zaradim od pisanja romana, ali da može da se živi od pisanja scenarija. Španija proizvodi više filmova nego bila koja latino zemlja. Sjedinjene Američke Države proizvode filmove, ali morate pisati na engleskom jeziku, a to bi bilo mnogo komplikovanije. A i Amerika je deset puta skuplja.

Ali prevodili ste sa engleskog na španski, zar ne?

Da, preveo sam prošle godine Džojs Kerol Outs. Lepa knjiga.

Da li je zaista inspiracija za roman „Tan Cerca de la Vida“ („Toliko blizu života“) potekla iz japanskih pornića?

Da. Bio sam potpuno sam i najdalje moguće od svega što se nalazilo u mom životu tada – u Tokiju. Telefon koji nije bio 3G nije radio, a internet je bio toliko jak da mi je zbunjivao računar. Bio sam u veoma glamuroznom hotelu i veoma usamljen. Bilo je hladno i promenio sam vremensku zonu, negde oko tri ujutru sam pokušavao da nađem nešto na televiziji. I tako sam pustio pornić. U japanskim porno filmovima penetracija je zamućena. Bio je to jedini ljudski kontakt koji sam imao i bio je zamućen. Manje-više, to je bio početak romana. Lik očajnički želi ljubav i komunikaciju, ali sve što dobije je seks.

Da li je to što ste „bez korena“ jer ste živeli na raznim mestima doprinelo ili naškodilo Vašem pisanju?

Verujem u to da potičete iz mesta gde vas neko voli ili brine o vama. Nikada nisam bio na jednom mestu, a biti autsajder je dobro za pisca. Morate da zakoračite unazad i stvorite distancu između života i sebe, a to znači da možete iznova da stvorite svoj život jer nema svedoka. Znate šta mrzim – kada odem u Limu i prepričavam nešto što se dogodilo kada sam bio tinejdžer, a moja majka kaže: „Ne, nije tako bilo.“ Ali baš me briga! Onako kako ja pričam je bolje.

I na kraju – pišete li svakog dana?

Manijak sam, mnogo radim. Pišem sada veoma lepu priču o zaboravljenom piscu Enrikeu Amorimu koji je bio ljubavnik Garsije Lorke i učestvovao u sabotaži Pabla Nerude. Njegovi memoari, slike i pisma su prikaz života umetnika dvadesetog veka, ali kroz oči gubitnika, onog koji je uvek u ćošku slike, onog koji pokušava da se ugura. Na neki način je „Zelig“. Homoseksualac koji se oženio; komunista, ali milioner; Urugvajac, ali Argentinac. Ne pišem u formi akademske biografije već više kao dokumentaristički roman. Na taj način imam kreativnu slobodu. U ovoj priči ima tajni, ali ne onakvih zbog kojih ljudi ubijaju – u mom slučaju to je napredak u pisanju.

Izvor: bookslut.com
Prevod: Dragan Matković