Intervju sa Robertom K. Mesijem

Robert K. Mesi je pisac brojnih nagrađivanih istorijskih knjiga i biografija, među kojima su „Petar Veliki: Njegov život i svet“, „Nikolaj i Aleksandra“ („Nicholas and Alexandra“). Njegova poslednja knjiga je „Katarina Velika – Portret jedne žene“.

Većina vaših knjiga se, na ovaj ili onaj način, bave istorijom Rusije. Kako ste se prvi put zainteresovali za tu temu?

Moje interesovanje za rusku istoriju je nastalo zbog okolnosti vezanih za moju porodicu. Moje prvo dete, sin Robert Mesi Junior, rodio se sa hemofilijom. Učio sam istoriju na Jejlu i Oksfordu i znao sam malo, ali samo malo, o careviću Alekseju, jedinom sinu i nasledniku Nikolaja II, poslednjeg cara Rusije. Aleksej je hemofiliju nasledio od majke, praunuke kraljice Viktorije. Ova dečakova bolest je dovela do toga da ulogu iscelitelja preuzme Raspućin... i užasan niz isprepletanih porodičnih i političkih dešavanja, doveo je do pada monarhije i revolucije u Rusiji. Nikada ništa nije bilo napisano o ovim događajima iz tog ugla gledanja i rešio sam da to učinim. To je bilo pre 45 godina i rezultiralo je mojom prvom knjigom „Nicholas and Alexandra“.

Recite nam o istraživanjima za ovu knjigu: koliko dugo su trajala i gde su vas odvela?

Trebalo mi je osam godina da napišem knjigu „Katarina Velika“. Tokom tih godina bio sam u Rusiji dvadeset puta, od Baltičkog do Crnog mora, od Urala do Sibira.

Tokom vaših istraživanja, šta vas je kod Katarine najviše iznenadilo? Koji će deo njene priče, po vama, najviše iznenaditi čitaoce?

Najviše me je iznenadila briljantna inteligencija i potpuna iskrenost sa kojom je, u svojim memoarima i pismima, pisala o sebi, svom životu, dobu i ljudima oko sebe. Njeni opisi sopstvenog detinjstva i mladosti, tih trideset tri godine pre dolaska na presto, isto su toliko fascinantni kao i priča o onome što je radila kada je postala carica. Mislim da će današnjim ženama biti veoma interesantno da vide kako se ona izborila sa problemima odrastanja, kako je postala žena, izlazila na kraj sa momcima, muškarcima i svetom u kojem je svako podrazumevao da će muškarci uvek vladati. Imam četiri ćerke koje vole da čitaju. Sada čitaju o Katarini.

Bio sam zapanjen i visokim kvalitetom i duhom Katarininih pisama, baš kao i sirovim, nesputanim emocijama koje je ponekad iskazivala u svom pisanju. Zašto se ne priča više o Katarini kao piscu?

Zašto se ne priča više o samoj Katarini? Vremena su se promenila, zanimanje za ljude koji su živeli u prošlosti raste i opada. Ali Katarina, baš kao i engleska Elizabeta I, uvek će biti izuzetan primer žene koja se srela sa svim mogućim izazovima i savladala ih.

Opišite nam vaš sopstveni proces pisanja: kada pišete i kako (rukom, na računaru, itd)?

Dvadeset godina sam koristio računar. Pre toga sam pisao i prerađivao na pisaćoj mašini i tekstovi su bili nezamislivo pretrpani belilom korektora.

Sigurno imate obilnu biblioteku, šta je na vašim policama?

Izvinjavam se ali vi sigurno nemate vremena da čitate i ja nemam vremena da vam dam listu svih knjiga na mojim policama. A opet imam manje knjiga od svoje supruge, Debre Karl koja je najveći čitalac koga znam.

U kojim ste knjigama uživali u poslednje vreme?

Imao sam običaj da čitam Dikensa ili Trolopa pre odlaska u krevet. U poslednje vreme čitam detektivske trilere Heninga Mankela. Sada, po treći put čitam izuzetni serijal od dvadeset knjiga o Obriju i Maturinu, Patrika O’Brajana. Sve te knjige me odvedu daleko od Rusije iz 18. veka... kojoj se vraćam narednog jutra.

Možete li nam nešto reći o vašem sledećem projektu? Da li je ponovo neka biografija u pitanju?

Suviše je rano pričati o „narednoj knjizi“. Još uvek mislim i pričam o Katarini.
 
Izvor: librarything.com