Intervju sa Piterom Frankopanom: Pandemija otkriva opasan nedostatak globalne kooperacije

Sva društva koja dožive neku tragediju sklona su da sebe vide kao žrtve nepravedne sudbine. Čovečanstvo je, međutim, kroz svoju istoriju bilo svedok brojnih pošasti. Crna smrt je, kako pišete u „Putevima svile“, došla u Evropu istim putevima kojima su u nju stizali bogatstvo i nove ideje. Kako u tom kontekstu posmatrati najnoviju pandemiju koronavirusa? Da li smo danas spremniji da se suočimo sa jednom takvom krizom? I da li smo u izvesnom smislu manje spremni?



Moglo bi se reći da je koronavirus, bar kada je reč o posledicama po zdravlje, nešto manje strašan od nekih svojih prethodnika. U prošlosti, kada biste se zarazili kugom, najverovatniji ishod bila je smrt. Procenjuje se da su tokom pandemija kuge Evropa i Severna Afrika izgubile trećinu populacije, što znači da su ugašeni milioni ili čak desetine miliona života. To je za posledicu imalo čitav niz promena na ekonomskom planu i, naravno, drastičnu promenu u načinu na koji su ljudi poimali svet oko sebe. Slično je bilo i sa španskom groznicom. Bolesti, ratovi i drugi traumatični događaji tih razmera suočavaju nas sa patnjom i smrću i neizbežno vode oštrim promenama u društvu.

Kada govorimo o koronavirusu, neobično je to što će, iako imamo posla sa ozbiljnim globalnim zdravstvenim problemom, najveći izazovi sa kojima ćemo se suočiti u bliskoj budućnosti zapravo biti ekonomske i političke prirode. Smrtnost u slučaju najnovije pandemije, na svu sreću, neće biti toliko visoka, delimično zbog mera izolacije, a delimično zahvaljujući napretku medicine. Ono što ova pandemija zapravo otkriva jeste globalna kriza vođstva i nizak nivo kooperacije na međunarodnom nivou. Upravo je to ono što bi trebalo da nas plaši kada pomislimo na pandemije koje će uslediti, kao i druge krupne probleme sa kojima ćemo se suočavati tokom narednih decenija – od energije i klime, do gladi i migracija.

Živimo u svetu u kome su mnoge nacije još pre pandemije počele da okreću leđa globalizaciji. Kakve bi mogle biti posledice?

Lako bismo mogli upasti u zamku preuveličavanja izvesnih problema. Mnogi analitičari govore o rekonfiguraciji lanaca snabdevanja, krupnim promenama u proizvodnji i tome da će lokalizacija zauzeti mesto globalizacije. Ja to ne bih shvatao previše ozbiljno. Njihove analize nisu zasnovane na istorijskim presedanima, niti na logici po kojoj svet, biznis ili politika zaista funkcionišu. Tretiram ih kao mišljenja pojedinaca utemeljena na nepoznavanju ili pogrešnoj interpretaciji kompleksnosti 21. veka, ili čak kao simpatične primere nečijih pustih želja.

U „Putevima svile“ pišete i o tome da je posledica kuge u Evropi u 14. veku, nekim čudom, bio i prosperitet. Kako je to moguće?

Kada naučnici pišu o crnoj smrti, oni se skoro isključivo koncentrišu na Evropu, ponekad možda i na Egipat. Razlog delimično leži u tome što postoji mnogo istorijskog materijala o tim regionima, a delimično u činjenici da je to jedino stvarno iskustvo Evrope sa pandemijom tih razmera u poslednjih hiljadu godina – što ga čini veoma simboličnim i za naučnike i za običan svet. Posledica kuge, ili bilo koje bolesti koja odnosi veliki broj života, jeste to da dolazi do drastičnog gubitka populacije koja sačinjava radnu snagu. To znači da su oni koji pripadaju nižim slojevima socijalnog spektra u poziciji da zahtevaju bolje zarade i uslove rada, a to podstiče društvenu pokretljivost i promene u potrošačkim obrascima. Efekti, dakle, mogu biti dramatični.

To se, doduše, ne događa uvek na isti način. U Indiji, recimo, nećete videti slične posledice nakon pandemije španske groznice iz 1918/19, što znači da ipak postoje bitne razlike: verovatno u zavisnosti od regiona, raspoloživosti radnika sa drugih lokacija, tipa radnih mesta i uloge koju nove tehnologije igraju u zameni ljudske radne snage.

Svi dobro znamo kakve mogu biti posledice širenja bolesti. Zašto onda vlasti mnogih država izbegavaju da stanovništvu obezbede zdravstvenu zaštitu?

Zato što političari bivaju nagrađeni za donošenje kratkoročnih odluka, a ne za investiranje u budućnost. To jednim delom ima veze sa pritiskom da što pre pokažu rezultate, koji na njih vrše glasačko telo i mediji, a delom i sa činjenicom da političari i državni službenici pripadaju sloju društva kome su izvesni interesi važniji od drugih. Ovih poslednjih nekoliko meseci pokreću se brojna pitanja. Jedno od važnijih tiče se kompetentnosti vlada i onih koji se nalaze na upravljačkim pozicijama. Ako se nisu snašli u ovoj situaciji, za šta to još neće biti spremni?

Kako su kroz istoriju tragedije ovakvih razmera uticale na moć političara? I da li će posledice biti drugačije u eri prenaglašenog nacionalizma?

Veoma je teško izvoditi generalizacije. Mnogo zavisi od toga ko je najviše pogođen. U slučaju španske groznice, na primer, najviše je stradala populacija starosti između 20 i 45 godina, a muškarci su bili daleko ugroženiji od žena – uglavnom zbog toga što su žene otpornije, imaju jači imuni sistem i razvijeniji instinkt za preživljavanje. Danas je situacija drugačija: najugroženija je starija populacija, a naročito oni sa već postojećim zdravstvenim problemima. Najveći izazov će, po svemu sudeći, ipak predstavljati posledice potpunog zastoja ekonomije i pokušaj da se ona ponovo pokrene. Najveći teret pašće na pleća siromašnih, a postojeće društvene nejednakosti će se zaoštriti.

Neki od komentatora izražavaju zabrinutost zbog sve izraženijeg koncentrisanja moći u rukama države, nauštrb prava pojedinca. Slažete li se?

Da. Vlasti skoro svake države na svetu uvele su vanredne mere koje im daju još šira ovlašćenja, što bi moglo fundamentalno da izmeni njihov odnos sa građanima. Pitanje je da li će biti spremni da se odreknu tih ovlašćenja kada se pretnja ublaži ili će ih zadržati „za svaki slučaj“. Mnogi su zabrinuti i zbog masovnog prikupljanja ličnih podataka, jer to drastično menja načine na koje nas vlasti mogu pratiti i nadzirati.

Porast moći države dolazi i u doba kada mnogi lideri pokušavaju da steknu politički kapital nadgledanjem i zastrašivanjem manjinskih grupa. Zbog pandemije će se situacija, nažalost, pogoršati. U istoriji možemo pronaći mnogo ružnih perioda kojima su zajednički imenitelji bili bolest, progoni i nasilje. Toga moramo biti svesni i zahtevati bolje.

Predviđali ste da će se težište moći preseliti na Istok. Da li će pandemija ubrzati taj proces ili ga možda nakratko zaustaviti?

Verujem da će doći do ozbiljnog ubrzanja. Zapadnjačke ekonomije su pretrpele veliki udarac, a što duže traje primena mera uvedenih zbog pandemije, biće teže da se ponovo pokrenu. I azijske zemlje se suočavaju sa velikim izazovima, ali su daleko manje ugrožene. Povrh toga, pritisak od strane SAD i u izvesnoj meri Evropske unije rezultiraće konsolidacijom interesa, što će najverovatnije dovesti do značajnog prestrojavanja – i napretka – u Aziji.

Da li su se demokratije loše pokazale tokom ove pandemije?

Neke su se pokazale bolje od drugih. Mnogi su primetili i da su se demokratije na čijem čelu su žene – kao što su Novi Zeland ili države u Skandinaviji – bolje snašle. To, doduše, nije problem demokratije; reč je o krizi liderstva. Ne zaboravite da se pre samo nekoliko meseci govorilo o tome kako je odgovor Kine na pandemiju bilo loš i da je to samo još jedan od nedostataka autoritarnih država. Na kraju se ispostavilo da niko ne poseduje monopol na pravljenje grešaka.

Da li su pandemije u prošlosti davale vetar u leđa idejama o propasti sveta i čovekovoj ništavnosti i nemoći, navodeći tako ljude da okrenu leđa nauci i potraže odgovor u religiji?

Da. Strah i iskustva kroz koja ljudi prolaze tokom pandemije idu u prilog religijama; strah od prerane smrti tera ljude da se zapitaju o smislu života i onome što sledi nakon nje. Ideja o kraju sveta igra izuzetno važnu ulogu u hinduizmu, judaizmu, hrišćanstvu, islamu i mnogim drugim religijama. Bolest nas suočava sa smrću i navodi na razmišljanje. Podseća nas da je, koliko god dugo živeli, naše vreme na ovom svetu ograničeno i da bi trebalo da ga iskoristimo na najbolji mogući način.

Pisali ste o tome kako su imperije i režimi koje su karakterisale tolerantncija i otvorenost najčešće doživljavali procvat i ekspanziju. Kako će vlasti modernih država ponovo zadobiti poverenje građana posle pandemije?

Tako što će pokazati da su kompetentni. Svi mi očekujemo od naših vlada da se bore protiv nejednakosti, obezbede normalno funkcionisanje javnih službi, omoguće napredovanje sposobnih i pruže zaštitu onima kojima je najpotrebnija. Lideri i vlade koji to ne učine mogu izgubiti mandate i istorijski gledano, ostati zapamćene kao loše. Ali najgore je to što oni sami stvaraju probleme koje ne umeju da reše. Inkluzivnost i tolerancija su lepe ideje u teoriji, ali činjenica je da njihova primena u praksi daje bolje rezultate nego kada neka grupa „izabranih“ prigrabi svu moć za sebe. Zato su demokratije efikasnije, prihvatljivije i uspešnije od drugih sistema upravljanja. Nažalost, danas je u većini demokratskih država jedini cilj političara postala pobeda na izborima, a ne izgradnja stabilne budućnosti za sve njihove građane.

Kako provodite dane u izolaciji? Šta mislite o odgovoru Britanije na pandemiju?

Ovde u Oksfordu trenutno sve izgleda, pa čak i miriše, drugačije. Pošto nema saobraćaja ni ljudi na ulicama, pomalo podseća na grad duhova. Ljudi su, kako je još Aristotel primetio, društvene životinje i meni nedostaju studenti, kolege, porodica i prijatelji. Nije lako baviti se ni naučnim radom jer su biblioteke zatvorene, a najveći deo materijala kojim se služim još uvek nije digitalizovan. Budući da radim na novom projektu, obradovalo me je to što ću imati dovoljno vremena za čitanje i razmišljanje. Sa druge strane, najsrećniji sam kada putujem i posećujem nova mesta i zato jedva čekam da se vratim na put.

Pandemija će promeniti mnogo toga, pa čak i način na koji putujemo.

Da, ali ja sam optimista i ubeđen sam da će na kraju sve ipak biti u redu.

Autor: Amrita Duta
Izvor: indianexpress.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Neil Gavin