Intervju sa Piterom Frankopanom: Optimista na duge staze

Svako ko je pokušao da intervjuiše Pitera Frankopana reći će vam da ovog čoveka nije nimalo lako uhvatiti na jednom mestu. Iako mu je osnovno polje zanimanja istorija – zaposlen je kao profesor svetske istorije na Oksfordskom univerzitetu i zauzima poziciju starijeg istraživača na tamošnjem koledžu Vuster – moglo bi se reći da je akademska delatnost samo jedna nit u složenoj tapiseriji njegovog života. Pored brojnih aktivnosti koje ulaze u opis njegovog redovnog radnog mesta, Frankopanove svakodnevne obaveze obuhvataju i angažman u nekoliko filantropskih fondacija, upravljanje malim lancem hotela i vođenje veoma interesantnog i informativnog naloga na Tviteru.

Frankopan i sam priznaje da mu je dnevni raspored prenatrpan i da često nema dovoljno vremena da se izbori sa svim obavezama i zadacima kojih se prihvatio. Ipak, između obraćanja jermenskom parlamentu i predsedavanja komitetima za dodelu stipendija na koledžu Vuster, uspeo je da pronađe nekoliko slobodnih minuta da odgovori na moja pitanja.

Iako je široj javnosti poznat kao profesor svetske istorije, Frankopan je akademsku karijeru započeo kao vizantolog, a njegov prvi objavljeni rad bavio se istorijom Prvog krstaškog pohoda iz perspektive Vizantije. Pitam ga kako ga je interesovanje za oblast kojoj se u zapadnoj istoriografiji ne poklanja dovoljno pažnje pripremilo za bavljenje istorijom na globalnom nivou. Frankopan objašnjava da se tu, u njegovom slučaju, radilo o sasvim logičnoj progresiji i počinje od širih implikacija ovog pitanja:

„Ono što je mene oduvek zanimalo jeste istorija razmene i nikada ne možete sa sigurnošću znati u kom pravcu će vas takvo istraživanje odvesti. Jedan od problema sa kojima se istoričari redovno suočavaju je periodizacija. Definisanje epoha – kao da je tu reč o nekakvim zasebnim, jasno oivičenim celinama – predstavlja ozbiljan izazov. Šta je, recimo, ono što mi nazivamo 'srednjim vekom'? Šta je to što ga razlikuje od ostalih 'vekova'? I za koga je on uopšte 'srednji'? Imaju li ti evrocentrični pojmovi ikakvu vrednost ako se uzmu u obzir istorije drugih kontinenata, naroda i kultura? Slično tome, veoma je lako zaglaviti se na veoma uskom geografskom koloseku: ako ste se, na primer, bavili isključivo istorijom Britanije u 20. veku, prelazak na razmatranje istog perioda u nekom drugom delu sveta (recimo jugoistočnoj Aziji) će od vas zahtevati značajnu promenu perspektive.“

Zatim se osvrće na svoje vizantološke korene:

„Ono što je jedinstveno u vezi sa istorijom Vizantije jeste fascinantna širina njenog teritorijalnog i hronološkog opsega: kada sam na kraju studija pisao diplomski rad o Vizantiji, služio sam se izvorima koji su imali veze sa Skandinavijom i Islandom, severnom Afrikom, Persijskim zalivom, centralnom Azijom i Kinom. Osim toga, vizantolozi se veoma često hvataju ukoštac sa celokupnom istorijom carstva – hiljadugodišnjim periodom koji je trajao od samog početka 4. veka do 1453. godine. Vizantija, u tom smislu, predstavlja izvanrednu odskočnu dasku za proučavanje drugih naroda, regija i tema. A kada počnete da uklanjate veštački podignute geografske i hronološke zidove, sve ostalo teče mnogo lakše: od rekonstrukcije širenja smrtonosnih zaraza do promišljanja o klimi, migracijama i drugim važnim temema, koje nisu samo koninentalnog ili interkontinentalnog, već i globalnog karaktera.“

Iz Frankopanovog odgovora može se zaključiti dosta toga o zavidnoj veštini sa kojom obično konstruiše svoje istorijske analize. Ovaj naučnik je javnosti verovatno najpoznatiji po knjizi „Putevi svile: Nova istorija sveta“. Izbor tako ambicioznog naslova čini se sasvim opravdanim ako se ima u vidu da je reč je o maestralno sročenom pregledu jednog veoma dugog perioda evroazijske istorije, kome se retko posvećuje odgovarajuća pažnja. Knjiga je naišla na odličan prijem u stručnoj javnosti, ali njen značaj se verovatno najbolje ogleda u činjenici da je pobrala pohvale većine lidera centralnoazijskih država i da se može naći na radnim stolovima bivših avganistanskih predsednika i vodećih iranskih političara. Imajući na umu „Puteve svile“, pitam ga kako će aktuelna pandemija uticati na globalizaciju.

„Ponekad mi se čini da većina nas ima problema sa kratkoročnim pamćenjem. Globalizacija je bila pod velikim pritiskom još pre nego što je iko čuo za kovid-19. Sabotiranje globalnih lanaca snabdevanja i vraćanje proizvodnje i radnih mesta iz inostranstva postali su zaštitni znak politike Trampove administracije, zajedno sa uvođenjem carina za koje su verovali da će im omogućiti da se takmiče sa Kinom. Bregzit je takođe jednim delom predstavljao reakciju na proces hiperglobalizacije. Brzo smo zaboravili da je Tereza Mej pre samo 18 meseci izjavila: 'Ako verujete da ste građanin sveta, niste građanin ničega'.“

Može li ova pandemija u potpunosti zaustaviti proces globalizacije?

Ako rastućim geopolitičkim tenzijama, sve prisutnijem usputnom rasizmu i umnožavanju autoritarnih režima još dodamo i pandemiju, u narednih nekoliko godina možemo očekivati komplikacije globalnih razmera, koje će nepovratno izmeniti svet u kome živimo.

Koji su se globalni trendovi ubrzali zahvaljujući pandemiji?

„Koji? Birajte! Verujem da bi najveću pretnju ipak mogla da predstavlja ekonomska depresija nesagledivih razmera. Trenutno se ulažu veliki napori da se na vreme preduprede njene najozbiljnije posledice. Ali ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da smo mi izuzetno otporna vrsta i mislim da mi to daje za pravo da budem optimista na duge staze.“

Da li će pandemija dovesti do preraspodele moći duž evroazijske ose? Hoće li Kina iz ove krize izaći ojačana ili oslabljena?

„I jedno i drugo. Odgovor Kine na prvu fazu epidemije ne samo da je bio haotičan, već i krajnje nepromišljen. Time je, naravno, dovedena u pitanje kompetentnost tamošnje birokratije. Biće zanimljivo videti koje su lekcije iz toga naučili; istorijski gledano, autoritarni režimi nisu poznati po spremnosti da se suoče sa realnošću, naročito kada su u pitanju neuspesi, i ulažu više vremena i resursa u poricanje odgovornosti nego što bi bilo potrebno za sprovođenje reformi koje bi sprečile da se ista stvar ponovi.“

Frankopan često govori o kineskoj inicijativi „Pojas i put“, koju spoljni posmatrači obično opisuju kao novi Put svile, a oni zlonamerniji i kao novi tip kolonijalizma. Imajući to na umu on dodaje:

„Kada je reč o međunarodnim odnosima, Kina očigledno pokušava da iskoristi haos u drugim zemljama i slanjem medicinske i finansijske pomoći stekne nove prijatelje. Ipak, gledano na duge staze, partnerstva, prijateljstva i savezništva obično počivaju na zajedničkim interesima, a većina zemalja u Evroaziji, Africi i drugim delovima sveta za sada još uvek nije sigurna kakvi su stvarni ciljevi Pekinga.“

Na pitanje o budućim projektima, uključujući i knjigu „Levijatan“ koja će se baviti istorijom Rusije, Frankopan odgovara:

„Planiram da završim knjigu o ruskoj istoriji, ali to bi zahtevalo bar dvanaest meseci boravka u Moskvi, što je trenutno nemoguće. Zato sam odlučio da taj projekat odložim za godinu ili dve. Umesto toga, energiju usmeravam na jedan projekat iz svetske istorije.“

O čemu je reč?

„Tokom rada na 'Putevima svile' prikupio sam dosta materijala i o delovima sveta koji se nisu uklapali u tu priču i sada je samo potrebno pronaći način da se sve to poveže u smislenu i interesantnu celinu.“

U kojoj meri je pandemija uticala na njegovu sposobnost da se bavi istraživačkim radom?

„Posao kojim se bavim podrazumeva redovne posete bibliotekama, a biblioteke u Oksfordu su, kao i u drugim delovima sveta, već neko vreme zatvorene. Poslednjih godina je dosta toga digitalizovano, ali najveći deo materijala koji je meni potreban još uvek se ne može pronaći na internetu. Neke oblasti, nažalost, kaskaju za drugima zbog nedostatka resursa i interesovanja.“

Za kraj ga pitam kakvo je njegovo iskustvo sa radom na daljinu, bez direktnog kontakta sa studentima i kolegama.

„Situacija je daleko od idealne. Iako sam u stanju da svake nedelje komuniciram sa studentima preko interneta, teško mi pada to što sa kolegama, studentima i prijateljima ne mogu da pretresam najvažnije teme uz šolju kafe. Ali imajući u vidu situaciju u kojoj se nalazimo, mislim da to trenutno i nije toliko važno.“
 
Autor: Nik Maini
Izvor: varsity.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković