Intervju sa Nilom de Gras Tajsonom

Poznat kao „najmoćniji štreber u univerzumu“, sa preko 7 miliona pratilaca na Tviteru, Nil de Gras Tajson je verovatno najpopularniji i najvoljeniji američki naučnik. Jedna od njegovih životnih misija jeste da pomogne ljudima da razumeju nauku, a to sprovodi u delo kao direktor Hajden planetarijuma, zatim na mestu astrofizičara u Američkom prirodnjačkom muzeju i kao voditelj radijskog i televizijskog programa „Star Talk“ („Razgovor sa zvezdama“).
 
Rođen i odrastao u Njujorku, kao srednje od troje dece, Tajson je već u ranom detinjstvu pokazao zainteresovanost za svet izvan naše planete. Nakon što je pohađao Školu nauke u Bronksu, diplomirao je fiziku na Harvardu, a zatim završio postdiplomske studije na univerzitetu u Ostinu, Teksas i na univerzitetu Kolumbija. Pred vama su odgovori na pitanja saradnice i posetilaca sajta „Goodreads“.
 
Ako ljudi ne vole nauku ili kažu da ne vole nauku, zašto pokušavate da doprete do njih?

Zato što smo svi mi deo istog društva, kulture i civilizacije. Kako XXI vek bude odmicao, poznavanje nauke će nam biti sve važnije za donošenje odluka koje se tiču naše budućnosti, naročito našeg zdravlja, blagostanja i bezbednosti. Prema tome, ako ne želite da steknete znanja o nauci, nećete biti sposobni da učestvujete u svemu onome što će vam u budućnosti biti potrebno da poboljšate svoj život.
 
Kakvu ulogu kosmička perspektiva igra u vašem životu?

Ovo može da deluje kao čudno hvalisanje, ali prosto je tako: svaki dečak sa kojim sam odrastao je u nekom trenutku, od obdaništa do kraja školovanja, učestvovao u nekoj tuči. Svaki od njih. I pri tome, ne mislim na tuče između bandi. Govorim o tučama u školskom dvorištu.

Ja se nikada nisam potukao. Bio sam izuzetak. I znam da sam već od svoje devete godine bio zanteresovan za svemir. Da li je moguće da me je moja kosmička perspektiva, ukorenjena u meni od najranijeg uzrasta, sprečila da iskusim šta znači potući se sa nekim? Ako stvari posmatramo sa visine, što vam kosmička perspektiva omogućava, to je prilično sitničavo. Dakle, kosmička perspektiva mi pomaže da donosim određene odluke o tome šta je na ovom svetu važno, a šta nije.
 
Kako je rasna pripadnost uticala na vaš rad u astrofizici i uopšte na vaše prisustvo u naučnom svetu?

Dok sam odrastao, želeći od detinjstva da postanem astrofizičar, bilo je jasno da sam izabrao put na kom sam nailazio na ogroman otpor. Niko me nije video na način na koji sam ja video sebe. Nastavnici su mi govorili: „Trebalo bi da se baviš sportom“. A ja sam im odgovarao da ću postati astrofizičar, a oni ne bi znali šta je to, ili bi me ignorisali, ili bi me usmeravali na neku sportsku aktivnost.

I tako sam i ja počeo njih da ignorišem i teram po svom. Međutim, za to je potrebna snaga – da se neprestano odupirete silama koje su usmerene protiv vas. Moja ljubav prema svemiru je toliko velika da je uvek bila neiscrpan izvor snage da se suprotstavim ovakvim životnim i kulturološkim silama.

Da li je neko pun predrasuda ili je rasista, meni je bilo važno samo ako se na neki način isprečio između mene i mog cilja. Ali ako mi se, na primer, nije zaustavio taksi – što se i danas dešava, mada ne onoliko često kao pre – to nije bilo važno za ostvarenje mog cilja. To je samo dodatna cena koju sam morao da platim svakog dana.

Život je suviše kratak da biste dozvolili da vas to poremeti. A suviše je kratak i da biste pokušavali da ih sve promenite. Radije ću tu intelektualnu energiju da usmerim na otkrivanje tajni svemira.
 
Zaista sam impresionirana vašim načinom razmišljanja i onim što ste sa nama podelili i u tom smislu mi na pamet pada jedna reč: hrabrost.

Ne znam da li je reč o hrabrosti. Mislim da je to pre entuzijazam. Entuzijazam pobeđuje sve. Ako nešto zaista volite, ništa drugo nije važno. Vi ćete to da radite, čak i nauštrb lične higijene. Preskočićete neki obrok. To nije hrabrost – to je ljubav. Dakle, moja je ljubav ogromna.
 
Šta mogu roditelji da urade kako bi podstakli takvu posvećenost kod svoje dece?

Ne smatram da sam otac za primer, ali imam dvoje dece. Jedno ima 20, a drugo 16 godina. Moja supruga i ja smo se odnosili prema njima isto kao i u moji roditelji prema meni – izlagali su nas najrazličitijim sadržajima, dozvoljavajući tako našoj prirodnoj radoznalosti da se ispolji i odabere ono čime ćemo se baviti u životu. To je bolje nego da se kaže: „Želim da moje dete postane ono što ja nisam mogao.“ Šta god to bilo. Ili: „Ja sam lekar; želim da moje dete takođe bude lekar.“

U slobodnoj zemlji, u slobodnom društvu u kojem vlada sloboda govora, to je poslednje što bi trebalo da uradite. Da li su deca vaše vlasništvo? Ali, razumem da je to nešto što se dešava. Ne znam da li će takvo dete biti srećno koliko bi moglo da bude, jer nemamo nikakvog dokaza da li je na kraju izabralo nešto što mu je urođeno.
 
Imam za vas jedan hipotetički scenario. Zamislite da ste zarobljeni u bunaru potencijalne energije bez nade da ćete dostići brzinu neophodnu za beg. Međutim, postoji i izvor svetlosti koji vam omogućava da otprilike polovinu vremena provodite čitajući knjige. Dalje, zamislite da ste u tom bunaru potencijalne energije smešteni na maloj, zabačenoj, suvoj lokaciji, a okruženi ste dihidrogen oksidom (H₂O) u tečnom stanju, što vas dakle čini zarobljenim. Ako biste mogli da zadržite samo tri knjige, koje bi to knjige bile?

Ako sam okružen vodom, onda nisam zarobljen, ako umem da plivam i dovoljno sam snalažljiv. Mogu da napravim čamac! To ne mora da bude „Giliganovo ostrvo“ („Gilligan's Island“), ako ste kreativni. Ha! Ja ne prihvatam stege koje mi nameću drugi ljudi! Da počnem od toga.

Drugo, kad je reč o knjigama, hmmmm... Nisam od onih koji jednu knjigu čitaju po sto puta. Pročitam knjigu, shvatim o čemu se radi, i idem dalje. Mislim da bih poneo „Guliverova putovanja“ i „Matematičke principe prirodne filozofije“, Isaka Njutna. I dalje... poneo bih svoj Kindl. Šta mislite o tome? Sada imam na hiljade knjiga! Ne možete da me prevarite! Ne možete da me zarobite!

Ali ono što bih zaista želeo da imam pri sebi jesu olovka i velike količine papira, jer je možda došlo vreme da napišem knjigu o tome kako sam se nasukao na pusto ostrvo okružen dihidrogen oksidom.
 
Ja bih čitala tu knjigu.

Možda bi mi bio potreban Njutn da ponovo pokrenem civilizaciju ako bi ostatak sveta izumro. Mislim da se koreni industrijske revolucije nalaze u Njutnovim „Principima“. On tu dokazuje da je univerzum moguće spoznati. Da to nije gomila mističnih sila. Sve što se dešava u univerzumu, matematika može da opiše. Prema toma, ako civilizacija u potpunosti nestane, potrebno je da pročitate nešto što će vam pomoći da je pokrenete, a to je prava knjiga.
 
Zašto ste izabrali „Guliverova putovanja“?

Oh, jednostavno, dopadaju mi se te priče. Oni koji nisu pročitali knjigu misle samo na onu priču iz filma, kada je on džin, okružen malim ljudima, Liliputancima. Ali ima mnogo drugih putovanja koja su divno napisana. I odlično prikazuju ljudsku prirodu.
 
Zanima me da li postoji neko pitanje koje vam stalno postavljaju.

Srećom, postoji mnogo toga što interesuje ljude. Neka od pitanja koja mi često postavljaju: Da li smo sami u univerzumu? Šta je postojalo pre univerzuma... da li je to bio bog? Često se pojavljuje religija. Uglavnom samo bog, bez preciziranja koji bog. Ovde, u Sjedinjenim Državama, ljudi najčešće misle na judaističko-hrišćanskog boga. Zapravo, njih zanima gde se tu uklapa religija.

Ljudi me pitaju da li verujem u teoriju Velikog praska, kao da je reč o nekom sistemu verovanja. Onda im objasnim da postoje dokazi u prilog toj teoriji. To nije pitanje vere i verovanja. U poslednje vreme, pitaju me da li je Zemlja ravna ploča. To me mnogo brine.
 
Ljudi vas u poslednje vreme to pitaju?

Da. Postoji čitav pokret koji propagira ideju da je Zemlja ravna. Gde ste vi bili? Trebalo bi češće da izlazite. Ukucajte na Guglu „ravna Zemlja“ i posmatrajte rezultate. To je na svim vestima... trenutno vrlo aktuelna tema. A činjenica da je to tema znači da mi kao kultura nazadujemo. Pitanja su pokazatelj toga gde je neznanje najizraženije. Kada ljudi govore: „Odbijam da poverujem naučnicima koji upozoravaju na globalno zagrevanje“, to je znak da u obrazovnom sistemu postoje ogromni propusti.
 
Šta uopšte može da se odgovori na to?

Jednom sam ušao u raspravu sa njima. Ali onda sam sebi rekao da neću više to da radim i nisam. Mogu da misle šta god žele. To može da bude problem samo ako mislite da je Zemlja ravna ploča, a onda vas neko nekako postavi za direktora NASE. Ali, postoji mnogo drugih poslova koje možete da obavljate čak i ako mislite da je Zemlja ravna, na kojima vaše neznanje ne može da ugrozi bilo koga. U slobodnom društvu, u slobodnoj kulturi, imamo slobodu govora i mišljenja, prema tome, samo napred. Ja neću da ulazim u raspravu sa vama. Život je suviše kratak.
 
Ako biste mogli da izaberete jedno veliko otkriće koje priželjkujete da se dogodi za vašeg života, šta bi to bilo?

Da pronađemo dokaz postojanja života na nekoj drugoj planeti. To bi bilo sjajno. Ne želim ni da razmišljam o inteligentnim oblicima života, jer bih onda tražio previše. Dovoljno bi bilo da to bude život na nivou mikroba. Možda bi taj život imao potpuno drugačiji kod od života na Zemlji. Na primer, možda ne bi imao DNK. To je nešto što bi me najviše zanimalo.
 
Autorka: Keri Šo
Izvor: Goodreads
Prevod : Maja Horvat
Foto: NASA Goddard Space Flight Center from Greenbelt, MD, USA