Intervju sa Nadijom Teranovom: Pisanje je odlazak u rat

Poreklom iz Mesine Nadija Teranova danas živi u Rimu i jedna je od najcenjenijih savremenih italijanskih spisateljica. Nakon uspeha knjige „Naopake godine“, objavljene 2015, nedavno se vratila u knjižare s novim, intimnim romanom, „Zbogom aveti“, i osvojila 73. nagradu Strega.



„Zbogom aveti“ je priča o opsesivnoj traumi, o tome kako muka može da zaslepi čoveka do te mere da on ostane slep za sam život. Ovo je roman o bolu koji postaje spomenik, o tišinama koje su bučne, o neprisutnosti koja ima težinu koja se može gotovo osetiti. Živeti sa sopstvenim avetima je neprestani rat. Gledati ih kako stoje na prozoru, šetati kraj njih praznom ulicom, zagledati se u ogledalo a ne prepoznati vlastiti odraz. Teranova nas, lepršavim i intimnim stilom, vodi u bitku sa avetima koji su istovremeno i lične i univerzalne.

Čitajući tvoj najnoviji roman „Zbogom aveti“, setio sam se jednog straijeg romana Đanrika Karofilja „Prošlost je strana zemlja“.  Ida je u stvari ostala nasukana na stenama prošlosti koja joj se činila bližom od njene sadašnjosti. Imao sam utisak da je njena svakodnevica za nju neka strana zemlja. Da li je tako?

Da, jeste. Ida ne stoji čvrsto u sadašnjosti, ali pre svega ona nema budućnost. Budućnost je potpuno odsutna iz ove knjige, ona govori o prostoru koji je nje lišen. Njoj nedostaje sposobnost da kaže „sutra“. Ida nikad ne kaže: „Sutra ću to da uradim“, „Sutra ću o tome misliti“, „Sutra bi se ovo ili ono moglo desiti“. Ne zapita se šta će se desiti s njenim brakom. To je čvrst brak, predivna ljubavna priča, ali napušten. Neko drugi bi se zapitao kako da ga poboljša, ali budući da za nju ne postoji koncept „sutra“, ona samo konstatuje sadašnjost. I to je to.

Da li joj je sadašnjost strana koliko i budućnost ili je budućnost samo nesto što je plaši?

Ida nema budućnost. Kao u paganizmu, ne postoji ideja Boga ukoliko to nisu bogovi. I budući da za nju ne postoji Bog, za nju koja je paganka ne postoji ni predstava onog „šta dolazi posle“, pa čak ni ovde na zemlji.

Da poričamo o Sebastijanu, Idinom ocu. U njemu sam prepoznao Pirandelovog stranca. Da li je reč o osobi koja je u jednom trenutku odlučila skine masku i pusti da ga život nosi?

Drago mi je da si me ovo pitao pošto je bez sumnje Pirandelo mnogo uticao na ovu knjigu. U mladosti sam bila njegova pasionirana čitateljka, onda sam ga ostavila, i kad sam ga, nakon mnogo vremena, ponovo uzela u ruke bio je podjednako aktuelan bez obzira na to što sam ja kao čitateljka sazrela. Štaviše, Pirandelo me je usmerio u mladosti, a sad ponovo izlazi na videlo. Nisam o svom liku razmišljala na taj način, ali ima smisla. Mi nikad ne vidimo Sebastijanovu perspektivu, već samo Idinu jer ne znamo ništa o realnim razlozima zbog kojih je on nestao. Ne znam šta se krilo iza te maske i baš kao kod Pirandela to što je prikazano perspektiva je jednog kruga ljudi koji se nalaze oko onog ko nosi i ko skida masku.

Kad je reč o Idi, njena maska bi bila katabaza (silazak u podzemlje)?  Ako jeste, to je katabaza iz koje se ponovo izranja?

Definitivno. Ali vidi, ja ne verujem u izranjanje iz bola. U njegovo prevazilaženje ili sagledavanje. To je kao kad bi krenuo ka središtu Zemlje, izašao bi s duge strane i nema potrebe preći isti put da si se vratio. To ne bi bilo prirodno. Siđi, nađi nešto u mraku što će ti možda otvoriti oči i promeniti svet, zašto se moraš vratiti istim putem?

Kad je reč o bolu, Ida mora da odabere šta će da zadrži a šta će da baci od predmeta iz kuće u kojoj je provela mladost. Dakle, čega će se sećati a šta će zaboraviti. Po tvom mišljenju da li bol treba asimilovati ili iskoreniti?

Nema smisla iskoreniti ga. Ne pomaže. I strašno je. Sreća koja je prošla strašno boli, strašno boli sećanje na nešto čega više nema, i više boli sećanje na sreću nego sećanje na bol. Nakon što se prođe kroz fazu žalosti, cilj je da kažeš sebi: „Ja sam svoja rana“ tako da bi mogao da se suočiš s njom, ali i da priznaš sebi da je ona prava. Hoću da kažem, zamisli telo lišeno bilo kakvih ožiljaka, crvenila ili tragova: ono ne bi bilo poželjno. Bilo bi bez iskustva, a bez iskustva mi smo ništa.

Ono što me je pogodilo u vezi sa Idinim bolom jeste da je ona ubila deo sebe kako bi sećanje na oca održala živim. Zašto smo spremni na toliku žrtvu? Zašto smo spremni da žrtvujemo deo sebe da ne bismo nekoga ili nešto pustili?

Koji je deo sebe, po tvom mišljenju, Ida bila spremna da žrtvuje?

Svoju budućnost, rekao bih.

Znaš, u suštini duboko u sebi mi ne moramo nužno imati „budućnost“. Njena vera u budućnost je mrtva, to da. Ali ona nije ubijena. Samo je mrtva i to je to.

Pietru, Idinom suprugu nije dozvoljeno da uđe u Mesinu. Idi nije dozvoljeno da uđe u emotivni život, Nikosa, njenog novog poznanika. Zašto smo skloni da ne puštamo one koji žele da nam pomognu?

Ida se žestoko bori da svet drži na distanci od sopstvenog bola. Bola koji brani jer želi da živi na svoj način. Međutim, ona Pietra ne drži na distanci, njihova veza se odvija oko te zatvorene kapije. Baš zato što on ne poznaje njenu traumu, ona ga je i odabrala. On je alternativa, jedino moguće sutra, jedina osoba u koju ima poverenja i koja nema veze s njenim detinjstvom. Činjenica da ona ne želi da mu govori o tome daje joj neki vid dvostruke slobode: s jedne strane ona u svom braku može biti ono što želi, s druge strane prema prošlosti se može odnositi kako hoće. Bez smetnji.

Zbog čega želi da sama proživljava svoj bol?

Ne mislim da je u pitanju želja. To se jednostavno desilo. Ljudima koji su nesvesni i nesposobni da se otvore, to se jednostavno desi. Ne mislim da je bol stvar volje. Emocije nas preplave, i to su stvari nad kojima nemamo kontrolu.

Hajde da malo razgovaramo i o Idinoj majci. Šta je tera na to da živi u odsustvu neke osobe? I kakva ćutanja ona deli s svojom ćerkom?

Tišina je njihov rečnik. To je tišina koja govori. One koriste reči, ali to su prazne reči: one razgovaraju o prekrivačima, o omletu, o mopedu. O konkretnim stvarima, da, ali najkonkretnije što su imale, telo druge osobe se dematerijalizovalo. Verujem da u porodicama, kad se desi neka tragedija, često postoji tuga, žalost, nedostajanje, posebna gramatika koja se gradi oko onoga o čemu se ne govori. Unutar porodica pre vidim ono o čemu se ne govori nego ono o čemu se govori. Kad s nekim delimo intimu, odnos gradimo i na osnovu onog što jedno drugom ne kažemo, na onome što je bolje prećutati.

Po tvom mišljenju da li nas bol može učiniti egoistima?

I te kako. Na početku je bol vrlo egoističan. Ne čini nas zlim ali nas potpuno zatvara. Najilustrativnija slika bola po mom mišljenju je onda kad ga osoba deli, kad se druži sa ljudima oko sebe i onda se posle zatvori u kupatilo i plače.

Napisala si vrlo intiman roman u kojem si sticajem okolnosti morala da se suočiš sa određenim opsesijama i bolom koji si u sebi nosila. Da li ti je pisanje pomoglo da ga se otarasiš? Da li pisanje u tom smislu može da pomogne?

Nažalost ne. Pisanje je odlazak u rat. Prizivaš duhove, a oni zovu pojačanje. Shvataju da pišeš o njima i kreću da se okupljaju. To je rat koji se ne zaustavlja čak ni kad je knjiga gotova, uopšte nema terapijsko dejstvo. Ali postoji svetlo na kraju tunela, olakšanje kad drugi to pročitaju. Zbog tog pišem, zbog drugih. Jer kad mi čitalac kaže: „I ja isto“, posebno za ovako intimnu knjigu, dolazi do olakšanja. Pisanje po sebi stvara veoma jak sukob, ali onda dolazi čitalac.

Izvor: lindiependente.it     
Prevod: Jasmina Radojičić