Intervju sa Nadijom Hašimi, autorkom romana „Kad je mesec nisko“

Tokom promocije romana „Kad je mesec nisko“, američka književnica avganistanskog porekla Nadija Hašimi gostovala je u radio programu „Woca – The source radio“. Prenosimo vam deo tog intervjua.

Sa nama je Nadija Hašimi, autorka romana „Kad je mesec nisko“ koji je, iako delo fikcije, zasnovan na činjenicama o talibanskom zauzimanju Avganistana i uticaju na slobodu i nezavisnost žena u ovoj azijskoj zemlji. Osim što se bavi pisanjem, Nadija je i pedijatar. Nadija, dobrodošli u naš program. Za početak nam recite nešto o sebi?

Hvala vam na ovako lepom uvodu. Kao što ste već rekli, pedijatar sam i živim u Merilendu sa porodicom. Moji roditelji su emigrirali iz Avganistana početkom sedamdesetih, moj suprug je rođen i odrastao je u Avganistanu. Ja sam odrasla u Americi, ali mi je porodica toliko raštrkana da je redefinisala značenje reči „dom“.

Da li je Avganistan mnogo drugačiji danas u odnosu na sedamdesete?

Apsolutno. Avganistan u kom su moji roditelji odrasli je bio potpuno drugačiji. Moja majka je studirala i dobila diplomu inženjera u Kabulu. Sve njene sestre su studirale.

Kada razgovaramo sa ljudima u raznim zemljama, uvek stičemo isti utisak – ljudi su generalno dobri. Problem je u vladama, onima koji donose odluke. Neverovatno je koliko je nas mnogo, a njih malo – kako neko ko je manjina uspe da promeni jednu zemlju. Kako su Talibani promenili Avganistan?

To je ulaženje u poseban univerzum kako bismo razumeli odakle ovakve grupe potiču i dolaze da naglavačke izvrnu živote ljudima koji pokušavaju da žive mirno. Ljudi u Avganistanu kojima je rat uništio život nisu nimalo drugačiji od onih koji žive ovde u Sjedinjenim Državama. To su ljudi koji žele da uveče ušuškaju dete pred spavanje, da ujutru odu na posao, nahrane svoju porodicu i da se mole Bogu kom žele. Žele da žive mirno, da napreduju, da gledaju kako im deca odrastaju i imaju bolju budućnost nego što su oni imali.

Režim uništava te ljude i zaista je pravo pitanje ko su te grupe koje uništavaju tuđe živote. Verovatno istinski veruju da rade dobru stvar. Nama je to možda teško da shvatimo jer nam njihove ideologije, perspektive i sredstva deluju užasno, ali sve potiče od toga. Teško je pomiriti se sa tim.

Zaista je teško. Kakav je danas odnos prema ženama u Avganistanu, a kakav je bio ranije?

U vreme moje majke, stvari su bile drugačije. Ne sudimo po odeći, ali tada su žene slobodno nosile zapadnjačku odeću, kao i muškarci. Posebno u glavnom i ostalim gradovima, žene su imale perspektivu i obrazovale se. Žene su radile kao lekari ili u vladi, bile su poštovane. Bile su slobodne.

Pad u svemu tome je počeo tokom ratnog perioda, počevši od sovjetske invazije. Rat se teško podnosi, i obično je ženama teže nego muškarcima. Žene su gubile muževe, svoje pozicije u društvu, posebno sa dolaskom Talibana.



U „Dnevniku Ane Frank“ koji smo svi čitali, Ana ne piše o ratu već o porodici. Slično je i sa vašim romanom – govori o porodici u ratu. Da li su neki likovi ili priče inspirisani vašom porodicom?

Jedna od junakinja ovog romana je mlada majka koja se bori za opstanak svoje porodice. Početna dešavanja u njenom životu su inspirisana životima nekoliko članova moje porodice – rano su izgubili majke, imali su maćehe i taj deo priče govori o uticaju ovakvih događaja na nečiji životni put.

Koliko ste istraživali za ovaj roman? Da li su ovo priče koje ste slušali u porodici dok ste odrastali ili ste mogli da stupite u kontakt sa ljudima u Avganistanu?

Ovo je kombinacija i jednog i drugog. Slušala sam priče o ljudima koji su pokušavali da pobegnu iz jedne zemlje u drugu, to su delovi slagalice koji su ušli u roman. Odrasla sam sa pričama o napuštanju domovine, pokušavanju da se adaptirate u novoj zemlji, prelasku granice, apliciranju i čekanju, poznajem taj tehnički deo priče.

Ali kada sma odlučila da napišem roman, želela sam da bude autentičan pa sam sprovela mnogo intervjua i istraživanja i spajala nove detalje – na primer, stvarne detalje o prolasku kroz Avganistan i tajnom ulasku u Iran. Želela sam da to iskustvo prikažem verodostojno jer iako je ovo delo fikcija, zasnovano je na mnogo stvarnih događaja tako da sam želela da priča bude što iskrenija.

U jednom delu romana junakinja se moli da joj bomba ne padne u krevet i čak govori da je možda bolje da prihvate Talibane, samo da se ratovi završe. Pitam se koliko ljudi je kroz istoriju to pomislilo – pristajemo na život bez muzike i lepih stvari, samo da prestane rat!

Tako je. Ako pogledamo Avganistance, mislim da se upravo to i desilo, posebno kada su mala sela u pitanju – nije se radilo o tome da su se ljudima dopadali Talibani već o želji da se rat završi. Govorimo o tri decenije rata – ljudi su rođeni i odgajani u zemlji u kojoj se goreo rat.

Da li poznajete ljude koji su pobegli iz Avganistana koji su dovoljno dugo živeli u toj zemlji i sada su ili otupeli ili čak uplašeni zbog slobode koju su stekli odlaskom?

Moram da kažem da oni oni koji su napustili Avganistan – članovi moje porodice i moji prijatelji – gaje neku vrstu dvostrukog patriotizma. Svi prate šta se dešava u njihovoj domovini ne samo zbog porodice i prijatelja koji su još uvek tamo već i zato što su u toj zemlji odrasli, to poreklo je deo njihovog identiteta. Ali istovremeno, svi ti ljudi koji su došli u SAD ili neku drugu zemlju, veoma su zahvalni i mnogo se trude da od tog novog mesta načine dom. Da se ne osećaju kao da su na pozajmljenoj teritoriji već kao deo društva – da se obrazuju i rade u toj zemlji.

Recite nam, Nadija, da li je ovo vaša nova karijera ili ćete se i dalje baviti medicinom?

Znate, imam utisak kao da sam pozvana na dve predivne zabave u subotu uveče i pokušavam da odlučim na koju da odem! Prelep je osećaj i mnogo sam zahvalna. Oduševljena sam pisanjem i mogućnošću da sa ljudima delim svoje priče – ovaj posao ima svoje prednosti i donosi vam lepe stvari kao i pedijatrija.

Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=Q2wF4xJHt8s&t=544s
Prevod: Dragan Matković