Intervju sa Markusom Zusakom, piscem novog bestseler naslova „Klejov most“

Markus Zusak, priznati pisac i autor bestselera „Kradljivica knjiga“, vratio se sa novom knjigom.



U susret svojoj novoj knjizi „Klejov most“ Zusak je odgovorio na neka goruća pitanja u vezi sa ovim delom epskih razmera.

Zusak je knjigu „Klejov most“ pisao nekoliko godina. Ona prati priču Kleja Danbara, jednog od petorice braće čija je majka preminula. Njihov otac ih je pre majčine smrti napustio, međutim, on se nanovo pojavljuje u njihovim životima i traži od svoje dece da mu pomognu prilikom izgradnje mosta u divljini. Klej je jedini od braće koji pristaje da pođe sa ocem.

Zusak nam otkriva šta je to značajno u vezi sa „Klejovim mostom“, kako je tekao proces pisanja, kojim temama se knjiga bavi i kako je sazreo kao pisac.

Spomenuli ste da ste na ovoj knjizi radili pre više od decenije. Kako je ovaj proces pisanja uticao na vas, imajući u vidu toliki vremenski raspon?

Iskreno da vam kažem, nije uopšte bilo toliko zabavno!

Uvek uživam u procesu pisanja, u njemu pronalazim radost, čak i kada su vremena teška… međutim, kada govorimo o teškim vremenima koja su snašla ovu knjigu, okolnosti su donekle smešne. Otkad sam napisao „Kradljivicu knjiga“, knjigu koja mi je spočetka pisanja mnogo značila, a koja je, kad sam je završio, za mene značila sve, odlučio sam da želim da pišem samo knjige koje mi znače apsolutno sve, ali se ispostavilo da to nije nimalo lako. 

Ideja za „Klejov most“ javila se još dok sam imao dvadeset godina, i mogu vam reći da sam svoje najviše nade polagao u tu ideju. Pa je tako kada je ova knjiga u pitanju uvek postojala ta vrsta pritiska, mnogo pre nego što sam je i objavio. Na kraju se sve svelo na to da sam ja oduvek znao da će ovo biti velika knjiga, knjiga sa mnogo tema, a čak i kada sam prolazio kroz teške periode, uvek je znala da me nasmeje. Oduvek sam voleo dečake iz porodice Danbar, posebno su mi prirasli srcu Klej, Peni i Majkl, njihovi roditelji.

Međutim, najvažniji trenutak desio se pre nekoliko godina kada mi je supruga rekla da bi trebalo da usporim i prestanem da radim na toj knjizi. Tada kada sam ostao bez „Klejovog mosta“, bio sam nesrećniji mnogo više nego dok sam knjigu pisao! Mislim da mene vodi ta ambicija kao pisca da pišem knjige za koje mislim da ne mogu da ih napišem. Na taj način uvek sebe gurate do granica izdržljivosti! Jedini način na koji ćete saznati šta sve možete da učinite jeste da budete spremni da odete i u mračne predele svog uma.

Šta vas je privuklo ovoj ideji – o dečaku koji se obavezao da će sagraditi most? Na koji način se ta ideja začela u vašoj glavi?

Sve mi to sa ove vremenske distance deluje daleko, ali su ideje čudne male stvari. Ponekad se desi da one naiđu veoma čiste i jasne, međutim, one se obično pojave zamaskirane – barem je takav slučaj kod mene. Prvo moram da se izborim sa njom, da joj pronađem pravi lik, da saznam ko je ona u stvari. U ovom slučaju, prva ideja koja se javila imala je veze isključivo sa naslovom knjige. Bila je u vezi sa dečakom Klejtonom, koji gradi most, pa je tako moja zamisao bila da knjigu nazovem Klejtonov most. Tada, nekoliko nedelja nakon prvobitnog plana, možda i meseci (sve ovo se i dalje dešava dok sam ja bio dvadesetogodišnjak), uvideo sam ono što je trebalo da uvidim: reči „Klejov most“ došle su mi, a sa njima je ova knjiga dobila i sasvim drugačije značenje.

Nakon toga, utonuo sam u potpunosti u njihov svet: dečak gradi most kako bi spasao svoju porodicu i sebe. Dečak sa svim svojim grehovima, sa ciljem da sebe izleči, usput težeći velikim stvarima.

Ovo je velika i značajna porodična priča. Da li ste sve te detalje preuzeli iz ličnog iskustva?

Kao i do sada, i da i ne. Haos koji prati porodični život je meni sasvim blizak, kao što je i neverovatna apsurdnost koja prati život sa toliko kućnih ljubimaca (dečaci iz porodice Danbar imaju pet kućnih ljubimaca: goluba, psa, mačku, zlatnu ribicu i magarca po imenu Ahil). Takođe, intervjuisao sam mnogo ljudi. Veoma važan deo priče je i storija o putovanju Penelope, majke dečaka iz porodice Danbar, kako bi stigla do grada u kom su se nastanili, pa sam tako istraživao istočnu Evropu tokom vremena komunizma. Razgovarao sam sa svojom tazbinom, čiji su članovi porodice morali da prođu sličan put.

Na mnogo načina je Klejovo građenje mosta slično mom iskustvu pisanja ove knjige. Klej želi da postigne nešto veličanstveno, ali je svestan toga da je on samo ljudsko biće. Jedina njegova veličina ogleda se u tome što je on svestan toga da ne može da dosegne najviše visine, ali se on i dalje trudi da to učini.

Mnogo je vremena prošlo od vaše poslednje knjige. Da li ste u međuvremenu sazreli kao pisac?

Pa moguće je da sam samo nešto malo ćudljiviji. Ne, zapravo, mislim da sam naučio da neke stvari znatno više cenim. Ne kažem da sam ranije stvari uzimao zdravo za gotovo – da se osećam kao najsrećniji ćovek na svetu – međutim, ja kao pisac jesam sazreo taj način što sam ja sam morao da se pozabavim sobom, da nanovo steknem svoje samopouzdanje. Ova knjiga od čitalaca zahteva malo više emotivnog ulaganja od svih prethodnih, ali će i zadovoljstvo nakon čitanja, nadam se, biti mnogo veće. Moje ambicije rastu sa svakom knjigom. Ljudi mi često kažu: „Ne treba da se trudite da napišete bolju knjigu, dovoljno je da to bude drugačija knjiga u odnosu na prethodne“, ali je moj odgovor na to da sam se uvek trudio da napišem bolju knjigu od prethodne, tako da nema razloga da to sada menjam.

Da li se nadate da će „Klejov most“ prirasti srcima čitalaca?

Nemam velika očekivanja kada je ova knjiga u pitanju, jer, ukoliko sam ja svoj posao odradio kako treba, jedino će čitaoci biti ti koji će to moći da kažu. Lično, ja samo želim da se oni osećaju kao da pripdaju Klejovom svetu. Želim da upoznaju porodicu Danbar. Nevezano za to ko su ili odakle su čitaoci, želim da im Klej slomi srca, ali i da ih vodi. Želim da se osećaju kao jedan od petorice Danbarovih dečaka.


Autor: Dejvid Kenfild
Izvor: ew.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
Foto: Curtisbrownaus//commons.wikimedia.org/