Razgovarali smo sa
Markom Lorensom, fizičarem i doktorom matematike koji je početkom ove decenije uspešnu naučno-istraživačku karijeru zamenio još uspešnijom književnom.
Recite nam za početak nešto o svom debiju. Na koliko mesta ste poslali prvi roman i koliko puta ste odbijeni pre nego što ste pronašli agenta?
Prva tri poglavlja svog prvog romana sam poslao na adrese četiri agencije. Posle izvesnog vremena mi se javio agent iz jedne od njih i prihvatio da me zastupa. Nekoliko meseci kasnije, u rukama sam držao potpisan ugovor za tri knjige sa izdavačkom kućom koja je u međunarodnom nadmetanju dala najbolju ponudu. Tek nedelju dana nakon potpisivanja mi je stigao formalni odgovor prve agencije kojoj sam poslao rukopis, u kome sam ljubazno odbijen. Preostale dve se nisu ni oglasile. To praktično znači da nisam odbijen nijednom pre nego što sam pronašao agenta i izdavača.
Nedavno ste se angažovali na projektu The Million Dollar Bookshop. O čemu je reč?
Posle brojnih razgovora sa raznim piscima, od autora bestselera do onih koji samostalno objavljuju knjige i jedva preživljavaju od pisanja, shvatio sam da nije potrebno mnogo pa da se nužna i efektna promocija vlastitog stvaralaštva pretvori u nešto nametljivo i iritantno. Razmišljajući o tome kako da pomognem onima koji nisu imali sreće da iza njih stane marketinška mašinerija, setio sam se internet sajta
Million Dollar Homepage, na kojoj je jedan tinejdžer pre desetak godina zaradio milion dolara prodajući reklamne piksele. Pomislio sam da bi, koristeći se istom metodom, istovremeno mogli da promovišemo knjige novih autora i ostvarimo pristojnu zaradu, koja bi zatim bila preusmerena humanitarnim organizacijama.
Kako balansirate između svakodnevnog porodičnog života i profesionalnih obaveza?
Pišem uglavnom posle ponoći. Najveći deo dana provodim starajući se o svom najmlađem detetu, koje je kvadriplegičar. Pretpostavljam da je pomoglo to što sam u stanju da funkcionišem sa izuzetno malo sna.
Da li poeziju i kratke priče pišete u isto vreme kada i romane ili je to nešto čime se bavite u pauzi između dve knjige?
Da budem iskren, poeziju i kratke priče u poslednje vreme pišem prilično retko. Moji doprinosi antologijama kratkih priča uglavno dolaze iz fioke u koju sam počeo da ih guram kada mi je dosadilo da ih šaljem časopisima.
Koliko, u idealnim uslovima, uspevate da napišete za jedan dan?
Zaista ne znam. Nikada nisam obraćao pažnju na to. Mogu samo da kažem da su vrlo česti dani kada ne napišem ni reč. Pretpostavljam da bih mogao da napišem oko pet hiljada reči kada bih celodnevnu brigu o ćerki prepustio nekom drugom. Možda ću jednog dana izračunati. Ja inače volim brojeve.
Da li provodite više vremena ispravljajući i doterujući tekst nego pišući?
Uopšte ne ispravljam i ne doterujem tekst. Samo ga napišem. Verovatno zbog toga uspevam da obavim toliko toga za tako malo vremena.
Pre nego što predam tekst, pročitam ga jednom i ispravim poneku rečenicu. Brigu o njemu zatim preuzima urednik, ali ceo proces teče prilično glatko.
To je uredu, jer sam shvatio da ne bih imao snage da menjam napisano. Bilo bi lepo kada bih mogao, ali kada pročitam ono što sam napisao, uglavnom sam veoma zadovoljan i ne znam kako bih stvari bolje uobličio. Ne želim time da kažem da tekst ne može biti bolji, samo da ja to ne umem da uradim. Zavidim piscima koji su u stanju da iz verzije u verziju poboljšavaju ono što su napisali, ali ne i onima koji, čineći to, upadnu u začarani krug revizije.
Šta je najteži aspekt pisanja serijala?
Pa, kao što sam već rekao, sâmo pisanje mi ne predstavlja poseban problem. Teško je oprostiti se od serijala. Oproštaji su tužni kao takvi, a i budućnost odjednom postaje neizvesna. Utehu nalazim u činjenici da znam kada je vreme da stavim tačku. Bolje je kada čitaoci dobiju tri knjige pa žele više, nego kada dobiju šest, a želeli su manje.
Da li je vaše obrazovanje imalo uticaja na ono što pišete?
Ne. Pa... Ponekad ubacim mrvicu nauke, ali to nije ništa što ljubitelji naučne fantastike ili laici zainteresovani za popularnu fiziku ne bi mogli da smisle.
Da li vas ljudi pitaju zašto ne pišete naučnu fantastiku? Da li ste ikada osetili potrebu da se oprobate u tom žanru?
Redovno dobijam takva pitanja. I ne, nikada nisam osetio poriv da pišem naučnu fantastiku – što ne znači da se to nikada neće dogoditi. Epska fantastika me jednostavno više zanima.
Iskusni pisci često daju dobre savete svojim mlađim kolegama. Šta je najgori savet koji ste ikada čuli?
Budući da postoji toliko različitih vrsta pisaca, smatram da nijedan uopšteni savet nije loš – možda samo nije za vas. Uobičajeni saveti su: „Revidiraj, revidiraj, revidiraj!“ ili „Prva verzija će biti loša, ali nemoj da odustaješ.“ To nije za mene, ali ne znači da je savet sam po sebi loš.
Rekao bih da su najgori oni saveti koje vam predstavljaju kao aksiome. Savet je možda dobar, ali sentiment koji se iza njega krije – „ili ovako ili nikako“ – je loš.
Kakve su vaše ambicije za budućnost?
Nikada nisam gajio ambicije da postanem pisac, a i kada sam počeo da pišem, nisam očekivao da ću ikada nešto objaviti. Nisam očekivao da će moja prva knjiga naići na tako dobar prijem i, iskreno govoreći, ne bi me iznenadilo kada bi se bajka koju živim iznenada okončala. Ne zato što sam ogorčeni cinik, niti zato što odbijam da priznam da raspolažem izvesnim talentom... samo sam realan. Veoma sam zadovoljan uspehom koji sam postigao i kada bi tome sutra došao kraj, ne bih se žalio.
Ako ćemo da maštamo, voleo bih da prava na moje knjige otkupi neki veliki filmski studio, voleo bih da imam ogromnu vilu od suvog zlata i finansijsku sigurnost da eksperimentišem bez ikakvih očekivanja. Dovraga, pisao bih naučnu fantastiku, književnu fikciju... dečje knjige... Jednostavno bih se zabavljao.
Autor: Ajzak Huk
Izvor: isaachooke.com
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Nick Williams