Intervju sa Mariom Vargasom Ljosom, piscem dela „Sablje i utopije“

Mario Vargas Ljosa ne živi samo u književnosti. Autor poznatih naslova kakvi su „Jarčeva fešta“ ili „Panteleon i posetiteljke“ uvek se odlikovao iznošenjem sopstvenih političkih stavova na otvoren način, kao što čini svakog vikenda u El Paisu, u kolumni pod naslovom Kamen kušnje. Peruanski pisac – koji se čak kandidovao za predsednika države – sada objavljuje „Sablje i utopije“, knjigu izabranih članaka u kojima brani svoje ideale i napada diktature, nacionalizam i populizam.

Vargas Ljosa je u ovom intervjuu ćaskao sa čitaocima o svim ovim temama.

Na jednom susretu o temi slobode održanom u Meksiku sa Oktavijem Pasom i drugim intelektualcima iz devedesetih godina, rekli ste da vlada „savršena diktatura“. Danas u mojoj državi vlada Stranka nacionalne akcije, čiji su se narodni poslanici i funkcioneri istakli po neefikasnosti i produbljivanju političkih klasnih razlika.

Šta mislite o situaciji u Meksiku?

Mislim da je predsednik Kalderon pokušao da se hrabro bori protiv preprodaje narkotika, hidre što proždire države poput Kolumbije i Meksika i koja bi mogla da ih uništi. Nažalost, uprkos nastojanjima meksičke vlade, izgleda da u ovoj borbi nimalo nije lako pobediti i da je ona poslužila da pre svega pokaže ogromnu noć preprodavaca narkotika. U svakom slučaju, a bez obzira na kritike koje se mogu uputiti tom sazivu vlade, nema sumnja da je iz političke tačke gledišta, posebno što se tiče slobode govora i kritika, došlo do primetnog progresa u odnosu na godine kada je vladala Stranka institucionalne revolucije.

Po svemu sudeći, klimatske promene vode ekološkoj katastrofi planetarnih razmera. Međutim, čini se da se vi radikalno zalažete za tržišnu ekonomiju. Smatrate li da se može boriti protiv ove teške budućnosti unutar sistema zasnovanog na potrošačkom mentalitetu i eksponencijalnom stvaranju novih tržišnih potreba? Pozdravljam vas.

Smatram da su, suprotno onom što pitanje implicira, u najmodernijim i najnaprednijim demokratijama, naime u državama gde postoji sloboda tržišta, preduzete najbolje inicijative za odbranu ekološkog okruženja. Naravno da treba preduzeti još vrlo mnogo toga i da je rizik od istinskog ekološkog holokausta više nego moguć. Ali je takođe neopoziva činjenica da je ekološko okruženje najviše uništeno u totalitarnim diktaturama kakav je bio Sovjetski savez.

Cenjeni Mario, mislite li da je Peru, prošavši različita iskustva sa vladama (Fudžimorijeve, Toledove, Garsijine…) uspeo da krene putem unutrašnjeg mira, ekonomske konsolidacije i poboljšanja životnog kvaliteta svojih građana? Mnogo Vam hvala.

Možda je odveć optimistički reći da je to bilo baš tako. Ali mora se priznati da su Toledova i vlada Alana Garsije ponovo uspostavile one demokratske prakse koje su diktature Fudžimorija i Montesinosa izbrisane iz života u Peruu. Uopšte, ekonomska politika prve dve pomenute vlade imala je dobru orijentaciju i donela dobrobiti državi, čiji je bruto proizvod vidno porastao. Problem je u tome što je ta ekonomska dobrobit veoma nejednaka s obzirom na celokupnu populaciju i što od nje koristi imaju pre svega visoki i srednji sektori, tako da do najranjivijih sektora peruanskog društva dopiru samo njeni ostaci. Tako je najpre zbog nedostatka infrastrukture u najsiromašnijim oblastima države. Ali ukoliko se takva situacija ne popravi, ne može se odbaciti mogućnost povratka populizmu u nesrećnom istorijskom sećanju Perua.

Sa oduševljenjem sam pratio tvoj govor pun optimizma i nade prilikom osnivanja Unije, progresa i demokratije. Od tada je prošla dva izbora i porast glasova bio je neporeciv, jesi li zadovoljan zbog toga? Koliko si trenutno povezan sa ovom političkom formacijom? I, na kraju, kakvu budućnost predviđaš partiji sada, kada su obelodanjene brojne ostavke njenih osnivača?

Mnogo mi je žao što je došlo do podela u Uniji, progresu i demokratiji i nadam se da su one posledica, kako je rekla Rosa Dijes, brzog rasta partije. Iako nisam njen član, i dalje je podržavam jer mi se čini da načelno i u držanju njenog početnog vođe ima odličnu orijentaciju. Za sada mi se čini da je Unija, progres i demokratija najbliža liberalnom pokretu od svih političkih snaga u Španiji.

Po tvojim merilima, kakva je neposredna budućnost Bolivarijanske alijanse naroda Amerike u Iberoamerici? Zbog čega se Peru nije pridružio rečenoj inicijativi?

Zato što, na sreću Peruanaca, i dalje imamo demokratsku vladu, dok Bolivarijanska alijansa nije baš demokratska. Predstavlja vid populističkog autoritarizma u duhu stare tradicije našeg kontinenta koji je narodima što su joj podlegli donela samo siromaštvo, diktaturu i korupciju.

Posle „Jarčeve fešte“, izgledalo je da se čeka na nikad nenapisan roman o večitom predsedniku Dominikanske republike, Jarčevom nasledniku Hoakinu Balageru. Hoćete li jednog dana imati volje da ga napišete? Veliko Vam hvala i čestitam.

Istina je da mislim da bi taj lik i njegov fascinantni životni put morali da stimulišu nekog od mnogih dominikanskih romansijera.

Zbog čega mislite da je populizam toliko ukorenjen u Latinskoj Americi?

Zato što je populizam vrlo zavodljiv za nedovoljno iskusnu publiku jer slavi najgore instinkte i pospešuje snove o brzim i jednostavnim rešenjima ekonomskih i društvenih problema u jednoj državi. Populizam je negiranje stvarnosti ideološkim fantaziranjem i uništio je sva društva koja nisu odolela njegovom zovu. Ali uprkos svom iskustvu koje mu ne ide u prilog, i dalje fascinira neoprezne, pre svega u Latinskoj Americi.
 
Cenjeni Mario, recite mi, molim Vas, kako je došlo do toga da čitate „Trilogiju Milenijum“ Stiga Larsona? Da li je to bilo spontano? Neko Vam je preporučio? Veliko hvala. Pozdravi iz Argentine.

Do „Milenijuma“ sam došao zahvaljujući filmu. Gledao sam „Muškarce koji nisu voleli žene“ ne znajući čak ni o čemu je reč. Film me je vrlo zabavio i zainteresovao za knjigu koja ga je inspirisala. Kupio sam prvi tom trilogije i morao sam da ga pročitam, praktično, izjedna. Isto mi se desilo sa dva preostala toma. Odavno me neki roman nije toliko zabavio i zapremio moju pažnju. Ne čudi me što se isto to desilo milionima čitalaca na celom svetu.

Znam da je teško izabrati samo jedno od Vaših dela, ali koje Vam je ostalo u najboljem sećanju?

Blagonaklon sam prema svim delima koja sam napisao jer je svako doprinelo da proživim jednu pustolovinu provodeći mesece a s vremena na vreme i godine u pokušaju da se srodim sa određenim likovima i pričom sve dok je ne bih video kako se otelotvoruje i počinje da živi za svoj račun. E sada, čovek je uvek sklon da najviše voli ono u šta je uložio najviše rada i vremena. U mom slučaju, to su bili „Razgovor u katedrali“, „Rat za smak sveta“, „Jarčeva fešta“ i roman na kojem trenutno radim i čiji će naslov verovatno da bude „Keltov san“.

Mislite li da je unija latinoameričkih država moguća? Kakvo Vaše mišljenje ona zavređuje?

Čini mi se kao ideal koji je veoma teško obistiniti. Najveću prepreku čine nacionalizam, hronična bolest svih naših država bez izuzetka, kao i ideološke razlike koje odvajaju demokratske vlade od autoritarnih.

11 Pablo

Pozdravi, gospodine Mario. Sa ove strane je Vaš verni obožavalac. Veliko hvala za ovaj intervju. Moje pitanje jeste: s obzirom na pravac u kojem ide svet (zaleđivanje konflikata i njihova proliferacija, međunarodne nejednakosti, atavističke mržnje, korumpirana vlast, pokornost masa i tako dalje), zar niste razvili sklonost pesimizmu? Imate li poverenja u nove generacije?

Mislim da ne smemo očajavati pošto se moramo sučeliti sa lucidnošću jednog složenog sveta prepunog pretnji po opstanak ljudske vrste. U svakom slučaju, važno je da se kada god osetimo sopstvenu bliskost pesimizmu, prisetimo šta je rekao Karl Poper pre nego što će preminuti: „Može biti mnogo loših događaja u našem okruženju, ali nikada pre u istoriji nismo imali toliko intelektualnih, naučnih i kulturoloških uspeha koji nam mogu pomoći da se efikasno obračunamo sa večitim lošim stranama čovečanstva: neznanjem, bolešću, siromaštvom i nedostatkom slobode.“ (Citiram ga napamet pa je moguće da sam pogrešno koristio reči, ali ne i smisao rečenice.)

Kakva je krivica Sjedinjenih Američkih Država za osiromašenje Latinske Amerike?

Nikakva. Glavna odgovornost za siromaštvo Latinske Amerike leži u rđavoj politici latinoameričkih vlada, u njihovoj koruptivnosti u praksi, nesposobnosti da privuku investicije i stvore poverenje kod sopstvenih građana sa ciljem da oni uštede, ulažu, osnivaju firme i rade u dugoročnoj perspektivi. Latinska Amerika neće napredovati dok se ne liši tog nojevskog stava da traži krivce za sopstvene greške. Ono što se dogodilo u azijskim državama čini primer koji mi Latinoamerikanci moramo da sledimo ako želimo da više ne budemo treći svet.

Pozdravna poruka

Zahvaljujem se svima koji su u ovom četovanju učestvovali interesantnim pitanjima i komentarima. Nadam se da vas nisam razočarao. Srdačan zagrljaj svima vama. Mario
 
Izvor: El Pais, 2009.
Prevod: Igor Marojević