Intervju sa Madlin Miler, autorkom romana „Kirka“

Madlin Miler je autorka „Ahilovog peva“, romana koji je osvojio The Women's Prize for Fiction, koji me je zaintrigirao još na prvoj stranici. Na prvi pogled, to je prepričavanje života slavnog ratnika, ali je, zapravo, u pitanju romansa, ispričana iz perspektive Ahilovog ljubavnika Patrokla. Pročitala sam knjigu iz cuga, a kada je izašao njen novi roman „Kirka“, upijala sam slovo po slovo. Da li je toliko dobar? DA. Upravo je objavljen, a već je bestseler Njujork Tajmsa, ima etiketu Amazonove „najbolje knjige u aprilu“, broj jedan je među knjigama za april u ALA biblioteci, i tako dalje. Potcenila bih situaciju ako bih rekla da ga ne hvale na sve strane. I razumem zašto je to tako.



Pod čarolijom Milerove, Kirka se pretvara od okrutne veštice, koju sam mislila da poznajem (onu koja je Odisejeve ljude pretvorila u svinje), u boginju, koja je istovremeno i snažna i ranjiva, što je čini neodoljivom. Milerova prati Kirkino detinjstvo u Helijevim dvoranama, gde upoznaje Prometeja; njeno izgnanstvo na Eju, gde upoznaje Dedala, Odiseja, Medeju, Minotaura i druge. Kirka sa svakim sučeljavanjem postaje sve jača i ta snaga joj omogućava da ostvari najzahtevniji preobražaj – da postane čovek.

Koliko vam je trebalo da napišete ovu knjigu?

Sedam godina.

Koliko često ste koristili originalne izvore, a koliko često ste pisali na osnovu onoga što ste već znali? I, da li vam je bio cilj da poštujete grčki mit ili da stvorite novi?

Shvatila sam da sam mesecima pogrešno opisivala „Kirku“. „Ahilovo pev“ je bio jezgrovito opisan jednom rečenicom: „Priča o mitovima o grčkom junaku Ahilu, iz perspektive njegovog ljubavnika Patrokla“. Kad je „Kirka“ izašla, okarakterisala sam je kao „obradu“. Ali sam shvatila da to zbunjuje ljude. Videla sam da su mnogi moju knjigu opisali kao „obradu Odiseje“ – što ona definitivno nije! Ona prepričava epizodu iz Odiseje u kojoj se Kirka pojavljuje, ali to su samo dva poglavlja u epu. Baš kao što je Kirka samo jedan od sporednih likova u Odisejevoj priči, tako je i on sporedan lik u ovom romanu.

Tačnije, mislim da je roman „ponovno zamišljanje“ ili „ponovni pronalazak“. Želela sam da stvorim novi mit, zapravo novi ep, pošto se životi žena tradicionalno ne smatraju dovoljno važnim za ep. Epska poezija se tradicionalno fokusira na muške priče: rat, nasledstvo, smrt. Ali jedan od najvećih epskih događaja jeste rođenje, koje se u epici nikada ne prikazuje jer pripada ženskom univerzumu. Stoga, vrlo namerno, u ovom romanu postoje scene rođenja. (Takođe, s obzirom na to da sam dobila priliku da pišem o rođenju Minotaura, mislim da je sasvim logično bilo da tu priliku i iskoristim.)

Želela sam da roman bude zasnovan na iskustvu jedne žene. Na stranu bogovi i čudovišta, ovo je priča o ženi koja je pronašla svoju snagu.

Naši čitaoci vole ovo pitanje: koji ste deo najviše izmenili kada ste uređivali „Kirku“?

U prvim nacrtima, Telemahu sam dodelila zasebno poglavlje. On je, na neki način, kao Kirkin odraz u ogledalu – baš kao što se i ona bori sa ograničenjima koja joj društvo postavlja kao ženi, on se bori sa ograničenjima zato što je sin heroja. Ne želi da ide krvavim stopama svog oca Odiseja, ali to je jedini put kojim društvo želi da on krene. Ukoliko odbije, mora, poput Kirke, da bude sam. Od te ideje sam odustala, jer bi njegovo pripovedanje poremetilo tok romana. Poenta je da je ovo Kirkina priča! Čim sam izbacila to poglavlje, tok romana se vratio u normalu. Ali Telemah još uvek priča svoju priču, samo je priča Kirki. To stavlja akcenat na njihovu komunikaciju i na Kirkino mišljenje o njemu, sve je baš onako kako bi trebalo da bude. Međutim, zahvalna sam što sam potrošila toliko vremena pišući čitavo poglavlje iz Telemahove perspektive, iako nije završilo u romanu. Pomoglo mi je da čujem njegov glas i razumem njegov lik iz različite perspektive.

Spomenuvši feminizam, hajde da pričamo o neverovatnom razgovoru sestara Kirke i Pasifaje, onom razgovoru koji se odvija neposredno nakon što Kirka pomogne Pasifaji da rodi Minotaura. Kirka od nje traži da kaže istinu bar jednom u životu, i Pasifaja to čini – kaže da je je muškarci slušaju samo zato što je moćna. Nije dovoljno biti dobra ili im ugoditi u krevetu. A za njih, dve sestre, snaga proizilazi iz veštičarenja. Šta ste time hteli da kažete?

Taj njihov razgovor je prekretnica romana. U prvoj polovini romana Kirka mrzi žene oko sebe. Pasifaja i Scila su, prema njenom mišljenju, plitke i nesimpatične. U ovoj sceni ona počinje da shvata da se sve žene suočavaju sa istim problemom. Kirka je do tada kontrirala svojoj sestri, ali u tom treutku uviđa da su obe krenule ka istom cilju, ali na različitim putevima. Obe streme nezavisnosti, autonomiji, kontroli nad svojom sudbinom. To je jedan od znakova psihološke zrelosti: Kirka možda ne odobrava ponašanje svoje sestre, ali da je ipak razume, čak i saoseća sa njom.

Takođe sam htela da istaknem da tada žene nisu imale mnogo izbora (kao što je to ponekad slučaj i danas). Ako se žene ponašaju na tradicionalno odobren način, bivaju gažene; ako imaju moć poput muškaraca, biće ponižene. Muškarci se plaše Pasifaje jer ona koristi magiju, ona je „čudovište“. Jedna od tema u romanu je zloupotreba moći. Da li je moguće imati moć, a ne zloupotrebiti je? Postoji li model dobre volje?

Kirka vodi još jedan sličan razgovor o položaju žene sa velikom vešticom Medejom. Zašto niste samo pustili Medeju i Jasona da otplove nego ste se zaustavili ovde?

Bilo je tako slatko zamišljati ovaj susret – dve moćne, inteligentne i složene žene. Dve sjajne veštice drevne književnosti! Mislim da Kirka u Medeji vidi šansu za istinsku povezanost, ali i priliku da nekome ponudi onu pomoć kakvu je poželela da dobije. Ali takvo teško stečeno iskustvo ne može se preneti savetima. Medeja, kao i svi mi u mladosti, mora da uči na sopstvenim greškama.

Takođe sam želela da sagledam različite reakcije na istu traumu. I Kirka i Medeja su odrasle kao svedoci nasilja. To je pomoglo Kirki da bude empatična, dok je Medeja spoznala koliko je nezaštićena. Mislim da su to uobičajene reakcije na zlostavljanje doživljeno u detinjstvu. A što se tiče Pasifaje, htela sam da pokažem da se obe bore sa ružnoćom, ali na različit način.

Još jedno pitanje. Kirka je, činilo se, bila uglavnom pasivna, skrivala se na svom ostrvu, sve dok njen sin nije otplovio pod Ateninim nadzorom. Kada je otplovio, Kirka preuzima kontrolu nad svojom budućnošću. Zašto je to uradila kada je njen sin otišao?

Mislim da kada dete pustimo u svet osetimo neku određenu slobodu i drugačije gledamo na sve. Kirka je mnogo posvetila roditeljstvu. Kad on ode, ona ima vremena da razmišlja onako kako ranije nije mogla, sagledava sve promene koje su se desile u međuvremenu.

Primećujete da Telegon jako liči na svoju majku. To je, naravno, delom zašto što Telegon često nervira Kirku svojom impulsivnošću – jer je u svom životu morala skupo da plati takvu vrstu ponašanja. Omogućujući mu da krene u avanturu, ona može da prizna da taj nagon nije samo obaveza, već i poklon.

Ali ne pomaže njoj samo Telegon da se promeni. Tu je i veza s Penelopom i Telemahom. A neki od njih se, konačno, osećaju kao odrasle osobe.

Želela sam da moji čitaoci razmišljaju o promenama. Grčki bogovi se ne menjaju: oni su uvek isti, sebični, vole samo u sebe, okrutni su, pohlepni. Kirka je to shvatila. Dok se život kreće oko nas, moramo da se krećemo sa njim i učimo, jer u suprotnom ne možemo da živimo.

Autor: Rejčel Barenbaum
Izvor: deaddarlings.com
Prevod: Lidija Janjić