Intervju sa Kolsonom Vajthedom, autorom romana „Podzemna železnica“

Šesti roman Kolsona Vajtheda je možda njegov najbolji do sada. Ambiciozno, imaginativno remek-delo, „Podzemna železnica“ je priča o Kori, robinji koja beži sa plantaže u Džordžiji i to pravom podzemnom železnicom. Od kako je izašla, knjiga je naišla na pohvale, autoru je zavredela Pulicerovu nagradu, i ušla je u izbor Književnog kluba Opre Vinfri.
 
Najpre, čestitke na reakcije koje je „Podzemna železnica“ dobila! Kada sam danas proverila Amazonovu listu bestselera, jedina knjiga koja je bila iznad tvoje je novi roman iz serijala o Hariju Poteru. To mora da je veoma uzbudljivo za tebe.
Da, svakako. Nema šanse da nadmašim Harija Potera, ali mislim da knjizi sjajno ide. Sa svim što se dešavalo, bila je ovo jedna luda nedelja – srećna i radosna.
 
Naravno, druga velika vest je da je Opra Vinfri uvrstila tvoju knjigu u svoj Književni klub, što je njen prvi izbor posle godinu i po dana. Reci mi nešto o tome kako si reagovao kada si saznao da je tvoja knjiga izabrana?

Bilo je to nešto stvarno ludo jer sam završio knjigu nepuna četiri meseca pre toga, tako da nisam još ni razmišljao o kritikama ili šta će biti sa romanom. Išao sam na javno čitanje na univerzitetu Duke, proveravao sam mejlove u avionu, baš dok je sletao, i imao sam glasovnu poruku od svog agenta koja je rekla samo jednu reč: „Opra.“

Istog trena sam u uzbuđenju opsovao. Pokušao sam da to ne uradim jer sam bio u avionu i ljudi su zurili u mene, ali nisam mogao da se suzdržim. A onda je počela histerija oko mene jer nisam smeo nikome da kažem da je Opra izabrala moju knjigu, i morao sam da ljude lažem u lice. Kada je pomenula „Podzemnu železnicu“ u svom magazinu u junu, ljudi su mi rekli: „Zar ne bi bilo sjajno kada bi te odabrala za svoj Knjževni klub?“, na šta sam ja rekao nešto tipa: „Heh, da. Ali to se neće nikad desiti.“ Tako da mi je bilo veoma drago kada su vesti konačno objavljene.
 
Da li je čudno znati da sada, kada ljudi potraže tvoje ime na Guglu ono izađe zajedno sa Oprinim?

Pa, ja sam bio tinejdžer kada se ona pojavila na kulturnoj sceni, tako da je ona uvek bila važna javna ličnost za mene, a njen Književni klub je osnovan negde u vreme kada sam počeo da objavljujem svoje knjige. Ali kada pišeš o inspektorima za liftove, ne očekuješ da ćeš dobiti neki masovni odziv. Uvek sam voleo da pokažem svoj uvrnuti pogled na svet i da pišem knjige koje deluju pomalo otkačeno i možda čak neke ljude odbijaju, tako da kada je Opra pokazala svoju naklonost, to je utrlo put da knjiga i pored uvrnutog opisa na korici dopre do većeg broja čitalaca.
 
U članku koji govori o veštini pisanja, napisao si: „Ne tražite temu o kojoj ćete pisati, pustite da ona pronađe vas. Ne možete da požurujete inspiraciju.“ Možeš li nam reći kako je onda ova knjiga pronašla tebe?

Samo da pojasnim, to je bio parodičan članak o savetu za pisanje, ali kao i u svakom drugom klišeu i u ovom ima malo istine. Dobio sam ideju za knjigu još pre 16 godina, sećajući se kako sam kao dete mislio da je „Podzemna železnica“ zaista železnica, i kada sam saznao da nije, bio sam razočaran. Tako da sam pomislio da bi to bila super ideja i razmišljao sam o tome šta bi bilo da je ta železnica zaista postojala. To mi je delovalo kao sjajna premisa za knjigu. Ali upravo sam bio završio jedan projekat pun napornog istraživanja i nisam bio spreman za novo mučenje te vrste, a i nisam mislio da sam dovoljno zreo za taj zadatak. Ali svaki put kada bih se našao između dve knjige, vadio sam beleške i pitao se da li sam spreman. I shvatao da nisam. Tek pre nekoliko godina sam se zaista posvetio toj ideji. Imao sam zamisao za roman, ali narator je bio suviše sličan naratoru u mojoj prethodnoj knjizi, „The Noble Hustle“. I umesto da se ponavljam, rešio sam da napišem knjigu za koju do tada nisam imao hrabrosti. Kada sam predstavio tu ideju drugim ljudima, to im se činilo kao nešto novo, tako da sam pomislio da je to ideja koju valja razvijati.
 
Pošto si se bavio tom idejom 16 godina, kako se iskristalisao taj odlučujući trenutak kada si pomislio da si spreman da ispričaš tu priču?

Da budem iskren, prošlo je toliko vremena da sam se konačno zapitao zašto to odlažem, zašto ga se plašim. Ropstvo je obeshrabrujuća tema za razmišljanje, i obeshrabrujuće je da svoje likove izložiš brutalnostima koje pričanje istine o toj temi zahteva, tako da su me te stvari definitivno usporavale. Ali sada sam stariji i imam decu i sve to me je trglo iz sebičnosti i dalo mi novo viđenje stvari u vezi sa mojim likovima i svetom. Mislim i da su i želja da postanem bolji pisac, izgrađenija osoba i želja da se izložim pravom izazovu takođe bili važni.
 
Misliš li da je to što si postao roditelj imalo važnu ulogu tvom stvaralačkom razvoju?

Sada imam drugačiju vrstu saosećanja prema mojim likovima. Kada mi se ćerka rodila, imao sam običaj da se šalim govoreći da umesto da ubijem nekog junaka u knjizi, samo bih ga ranio. Sada mi je teže da ih ubijem, mada je bilo i toga. Zbog toga se moji likovi od danas i od pre 16 godina razlikuju.
 
Iako je ovo delo istorijska fikcija, mislim da neće biti ni jednog čitaoca koji će proći kroz „Podzemnu železnicu“ a da ne povuče paralele između Korinog sveta i današnjice. Kao pisac, koliko si nalazio inspiraciju u trenutnim događajima dok si pisao ovu knjigu?

Pa, zemlja nam je i dalje poprilično rasistička, tako da nije potrebno mnogo truda da se povuku paralele između života crnaca sada i pre 150 godina. Na primer, paralele između patrola za robove koje pre su 200 godina imale pravo da zaustave svaku crnu osobu, bilo da je slobodna ili da je rob, i ove danas su očigledne. Kontinuitet represije u ovoj zemlji je i dalje uočljiv.
 
U jednom intervjuu si rekao da si u početku zamišljao da glavni junak bude muškarac; kada osetio da će priča bolje funkcionisati ako to ne bude muškarac već žena?

Junaci su se menjali tokom 16 godina. Najpre je to bio muškarac koji traga za svojim detetom, a onda muškarac koji traga za svojom ženom. Pre nego što sam se konačno posvetio ovoj knjizi, nisam istraživao odnos majke i ćerke, i delovalo je kao da da je došlo vreme za to. A iskustvo crnih žena u ropstvu je bilo tako užasno i drugačije od muškog iskustva, da se činilo da je došao trenutak da se osvetle neki specifični elementi istorije afričke žene.
 
Šta je tebi kao piscu bilo najprivlačnije u liku Kore?

Kada stavite svoje junake u doba ropstva, oni će proći kroz puno muke i brutalnosti. Svakako sam navijao za Koru dok je išla sve dalje i dalje na sever, i divio sam se njenoj postepenoj osvešćenosti i time kako postaje sve mudrija i mudrija sa svakim korakom. Sreća se nekoliko puta okreće ali ona nastavlja svoju borbu, i to je za divljenje.
 
„Podzemna železnica“ otvoreno odaje poštu „Guliverovim putovanjima“ Džonatana Svifta, jer se svako Korino putovanje u novu državu može uporediti sa Guliverovim putovanjima u nove čudne zemlje. Da li se sličnosti tu završavaju ili vidiš svoje delo kao neku vrstu satire baš kao što je i Sviftovo?

Nije satira. Jednom kada sam zamislio svaku državu kao posebno mesto sa posebnim skupom pravila, prvo poređenje su mi bila „Guliverova putovanja“. Ja nisam naročiti ljubitelj ove knjige ali to je dobra struktura. Baš kao „Odiseja,“ sastavljena je iz epizoda gde je osoba na putovanju i biva izložena raznim iskušenjima dok svaka epizoda ima svoju alegorijsku težinu. Takva struktura romana postoji odavno. Na početku mi je delovalo kao dobar način da se priča uobliči a kasnije mi je postalo uobičajen način da opišem knjigu.
 
Jedna od najvažnijih poruka „Podzemne železnice“ je moć pisane reči i pismenost. Koja je najvažnija knjiga koju si ti pročitao i koju smatraš da je treba obavezno pročitati?

Teško je odabrati jednu, ali što se tiče mog razvoja kao pisca, rekao bih da je to „Sto godina samoće“ od Gabrijela Garsije Markesa. Čitao sam je u srednjoj školi i ponovo sam je pročitao pre nego što sam počeo da pišem ovu knjigu. Kao tinejdžeru proširilo mi je gledište na to šta sve roman može biti a kao četrdesetogodišnjaku dalo mi je ideju kako se roman može organizovati.
 
Sada kada si završio ovu veliku i emocionalno zahtevnu knjigu, koji su ti dalji planovi i na čemu sada radiš?

Biće to knjiga čija će se radnja odvijati u Harlemu tokom šezdesetih godina dvadesetog veka. Još radim na prikupljanju građe tako da ne mogu da kažem više od toga!

Autor: Stefani Harison
Izvor: bookpage.com