Intervju sa Janom Martelom: „Morate da otvorite svoje umove!“

Sajt The Talks je platforma inspirativnih intervjua sa poznatim ličnostima. Uglavnom su to umetnici, dizajneri, vrlo retko muzičke ili sportske zvezde. U arhivama njihovih intervjua redakcija Lagune pronašla je ovaj zanimljiv razgovor sa Janom Martelom, obavljen u julu 2016. godine.
 
Gospodine Martel, da li biste rekli za sebe da niste dosledni narator?

Zapravo, nisam o tome razmišljao. Kada pišem, trudim se da ostavim prostora za interpretaciju. Tako da ne bih rekao da nisam dosledan, pre bi rekao da sam otvoren. Na kraju krajeva, fikcija je stvar izbora. Umetnost je sama po sebi, u suštini, izbor. Morate da imate mogućnost da je tumačite onako kako želite, jer inače nema razloga da se u to upuštate. U mom prvom romanu, „Pijev život“, narator, Pi priča dve priče. To je put za koji sam se odlučio jer sam želeo da se i čitalac suoči sa izborom. Ja sam vrlo svestan te potrebe za slobodom interpretacije.
 
Govoreći o romanu „Pijev život“ rekli ste: „To je, naravno, istinita priča. Vrhunska umetnost je uvek istinita“. Da li ste pod tim mislili da je i istina podložna interpretaciji?

Mislio sam na „istinu“ kao nešto mnogo više od prostog činjeničnog stanja. U današnje doba racionalnosti, veliki značaj se pridaje činjeničnoj istini. Ja ne želim da kažem da činjenična istina nije važna, ali ona ne može da predstavlja i polazište i ishodište svega. Mislim da su u životima mnogih od nas činjenice početna tačka. Znate i sami, gravitacija postoji, ne možemo da pobijemo postojanje gravitacije. Ali, šta za svakog od nas znači gravitacija? To je tek početak priče. Tako da mi vrlo brzo ostavljamo za sobom sve te činjenice, a veći deo života se svodi na interpretaciju. Roman „Pijev život“ svakako govori o tome: što je bogatija vaša interpretacija života, to će biti raskošnija i vaša priča. I to je vrednost sama po sebi.
 
Vi, dakle, smatrate da postoje različiti slojevi istine?

Različite vrste istine. Postoje činjeničke istine, emocionalne istine, psihološke istine... Umetnost je vrsta istine; umetnost je valjana jedino ako je istinita. Ona na neki način ima pozitivnu funkciju, tako da, po meni, spada u domen velikih istina. Vrhunska umetnost je čista istina o ljudskom samopotvrđivanju. Naša vizija o nama samima, naša vizija o društvu – to je suština pripovedanja.
 
Da li je za pisanje dobre priče neophodno da se istina ulepša?

Pa, jasno je da je pripovedanje mešavina činjenica i fikcije, zar ne? Ali, na kraju, niko ne želi dosadnu priču. Ne postoji nijedan razlog da čitate dosadnu književnost. Ili, ako je zaplet u prvom planu, ta priča je poput šećera, znate? Uzbudljiva je, ali će sagoreti veoma brzo, ostaće praznina. „Ulepšavanje“ zvuči kao ukrašavanje. Mislim da niej reč o ulepšavanju. Jednostavno radi se o izboru načina na koji ćete izneti istinu: osmišljavanje živopisnih likova, situacija, neobičnih događaja... To su ključni delići za sklapanje priča. Ne možete da svedete sve na ulepšavanje. Ulepšavate nešto što je vredno ulepšavanja.
 
Da li ste oduvek bili zainteresovani za pripovedanje? Da li ste uvek imali tako bujnu maštu?

Mnogo sam čitao i kao dete, i kao tinejdžer i kao zreo čovek. Jedno od temeljnih iskustava moje mladosti bilo je čitanje. Da li ste čitali „Brežuljak Voteršip“, Ričarda Adamsa? Saćam se da je to bila neverovatna knjiga, veoma uzbudljiva! Ali to nije jedini način da se ispriča priča. Filmovi takođe mogu da budu uzbudljivi. Sećam se kada sam prvi put, kao dete, gledao „Ratove zvezda“ ili „Ajkulu“. Filmovi  vas nekad potpuno zaokupe, ali smatram da to daleko siromašnije iskustvo. Gledalac je pasivan. Spektakl koji je pred vama je neverovatan – slike, muzika – ali ono što je najbolje kod čitanja knjige, to je vaša uključenost. Vi ste onaj koji stvara priču čitajući te sitne crne škrabotine na stranici. U početku budete sumnjičavi, ali onda nekako poverujete u to.  
 
Pisac Stjuart O'Nan jednom prilikom je rekao da iako pisci stvaraju priču, čitaoci su oni koji joj na kraju udahnu život.

Upravo tako. Čitalac je onaj koji knjizi daje život. Kinematografija je, znate, izuzetno manipulativna. Ako kamera fokusira telefon, nema sumnje da će telefon i da zazvoni. I muzika, recimo, u filmu „Ajkula“, čelo najavljuje pojavu ovog predatora. Dum-dum, dum-dum. Ljudi koji ne čitaju su najčešće sredovečni beli muškarci. Oni su opsednuti činjenicama. Oni su opsednuti vladanjem svetom... I oni su na gubitku! Čitanje zaista jeste način da vodite bogate živote. To je odličan način da saznajete više o svetu. U Rusiji sam bio samo jednom. Sve što znam o Rusiji, naučio sam od Tolstoja, Dostojevskog, Gončarova, Gogolja, Turgenjeva... Dakle, to je, u izvesnom smislu, sjajan način da otputujete.
 
Ali Vi ste dosta putovali i u stvarnom životu, zar ne?

Kao dete sam dosta putovao, jer su moji roditelji bili diplomate, tako da sam živeo u Francuskoj, na Kostariki, u Meksiku, a kasnije sam i sâm putovao.
 
Da li je to uticalo na Vaše pisanje?

Pretpostavljam da jeste, na neki način. Verovatno me je to što sam živeo u različitim državama naučilo da postoje i različiti nivoi postojanja: jezički, kulinarski, odevni... Moj um je otvoren od najranijeg perioda, i to ne samo zbog putovanja, već i zato što sam imao dobre učitelje. Voleo sam školu. A to je s vremenom dovelo do toga da počnem da pišem.
 
Da li mislite da bi Vaše stvaralaštvo bilo drugačije da ste čitav život proveli na jednom mestu?

Ne znam. Mislim, ko to može da zna? Ne mogu ponovo da proživim svoj život na drugi način. Nadam se da bih u svakom slučaju bio pisac... Možda bih  bio potpuno drugačiji pisac. Nisam siguran da pišem zato što sam putovao, ali verujem da su putovanja uticala na mene kao pisca. Čitanje je, kao što sam napomenuo, veoma značajno u tom smislu. Imao sam sreće, jer su moji roditelji zaista cenili pisanje, moj otac je i pesnik, tako da... Mislim da su putovanja samo jedan od mnogih faktora koji su uticali na mene.
 
Vaši romani „Pijev život“ i „Visoke planine Portugalije“ imaju kao temu putovanja, avanture. Da li je za dobru fikciju nužno da prikazuje nešto što nije uobičajeno?

Ne. Postoji mnogo odličnih realističnih romana. Setimo se samo Merilin Robinson, Alis Manro. Fikcija je veoma, veoma širok pojam; od recimo, tvrde pornografije, kriminalističkih misterija, Marsela Prusta, Markesovog magijskog realizma... Odličnu fikciju pišu ljudi koji su vrlo tihi posmatrači svakodnevnog života u domaćinstvu. To je čitav univerzum tema. Svako ima neku svoju malu priču. Svako ima roditelje, svako je negde odrastao, i od toga može da nastane priča.
 
Ali ne nastane uvek.

Smatram da ne postoji ništa tužnije od ljudi koji nemaju svoju priču, koji nemaju šta da kažu o svom životu, koji prosto životare. To je bedan način života. Velika umetnost nastaje iz otvorenosti prema ljudskom iskustvu... Morate da steknete osećaj za formu, a da biste to uradili morate da budete otvoreni. Kao što u životu morate da budete otvoreni prema drugim ljudima, prema drugim stanovištima – isto je i kada pišete. To je suština religije, to je suština književnosti, to je suština života: priče koje stvarate. 

Izvor: the-talks.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Emma Love