Intervju sa Filipom Rotom: Konačno slobodan

Dve godine nakon što je obavestio javnost da odlazi u penziju, čuveni američki pisac je povodom objavljivanja romana „Sabatovo pozorište“ na švedskom jeziku dao intervju novinaru lista Svenska Dagbladet. Govorio je, između ostalog, o slobodi koju oseća otkako je prestao da piše.

Čuo sam da ste nedavno ponovo pročitali sve svoje knjige. Kakva je presuda?

Kada sam pre skoro pet godina odlučio da prestanem da se bavim pisanjem, seo sam i pročitao sve knjige koje sam objavio između 1959. i 2010. Želeo sam da se uverim da nisam uzalud protraćio vreme. Znate, nikad ne možete biti potpuno sigurni.

Kada sam završio, u mislima su mi odzvanjale reči mog omiljenog boksera Džoa Luisa. Džo je bio svetski šampion u teškoj kategoriji od vremena kada sam imao četiri godine pa sve do moje šesnaeste. Odrastao je duboko u zabitima američkog juga, okružen siromaštvom i bez ikakve šanse da stekne i najosnovnije obrazovanje. Tokom dvanaest godina dominacije, titulu prvaka odbranio je zapanjujućih 26 puta. Nikada nije bio naročito pričljiv. Kada su ga povodom povlačenja iz profesionalnog boksa zamolili da prokomentariše svoju dugu karijeru, dragi stari Džo je uspeo da je sumira u samo deset reči: „Postigao sam što sam mogao sa onim što sam imao.“

U nekim krugovima, razgovori o vašem stvaralaštvu obično ne mogu proteći bez upotrebe reči „mizoginija“. Kako je, po vašem mišljenju, do toga došlo, i kako odgovarate onima koji vašim delima još uvek dodeljuju tu etiketu?

Mizoginija, mržnja prema ženama, ne obeležava moje stvaralaštvo ni u pogledu stukture, niti kada je reč o smislu, motivu, poruci, ubeđenju, perspektivi ili ideji vodilji. Kako biste bolje razumeli, uzmimo potpuno suprotan primer kao što je „Majn kampf“, koji je u svim navedenim aspektima obojen onom odvratnom formom psihopatske gadosti – antisemitizmom, mržnjom prema Jevrejima. Kritičari na sav glas osuđuju moje navodno zlodelo kao da sam pola veka samo bljuvao otrov protiv žena. Samo bi ludak napisao 31 knjigu kako bi potkrepio svoju mržnju.

Igrom sudbine, postao sam upravo onakav pisac kakav misle da nisam. Ti „tumači“ praktikuju sasvim uobičajenu formu društvene kontrole: nisi ono što misliš da jesi; ti si ono što mi mislimo da si; ti si ono što smo mi odlučili da si. Ljudi su po prirodi subjektivni. Ne možete piščevo viđenje stvarnosti tumačiti kako vama odgovara i onda to nazvati „čitanjem“. U ovom slučaju, to nije nimalo bezazleno. U nekim krugovima danas reč „mizoginija“ koriste sa istom slobodom sa kojom je makartijevska desnica pedesetih koristila reč „komunista“ – i to sa veoma sličnom namerom.

Ipak, svaki pisac tokom karijere nauči da ignoriše gluposti i nelogične fantazije koje mu se nameću. Kakav sam ja pisac? Ja sam pisac koji se ne pretvara da je neko drugi.

Mnogi pogrešno razumeju muške likove u vašim knjigama. Neki recenzenti, čini se, izvode pogrešan zaključak da ih predstavljate kao heroje ili uzore. Šta je zajedničko muškaracima o kojima ste pisali? Ko su oni?

Reći ću vam kako ja to vidim. Nikada se nisam koncentrisao na divlju, trijumfalnu muževnost, već upravo na njenu suprotnost: muževnost koja je oslabljena. Nisam pisao ode u slavu muške superiornosti. Predstavljao sam muževnost koja posrće, koja je skinuta sa pijedestala, saterana u ćošak, pokorena i devastirana. Cilj mi nije bio da prikažem muškarce kakvi bi trebalo da budu, već slomljene, kakvi jesu.

Drama izrasta iz ranjivosti žilavih ljudi. Svi ti likovi imaju svoje slabosti. Oni nisu mekušci, niti su načinjeni od kamena. Neizbežno se povijaju pod težinom zbrkanih moralnih načela, stvarne i izmišljene odgovornosti, konflikta interesa, nesavladivih strasti, nekontrolisane čežnje, neostvarivih ljubavi, saučesništva, erotskog transa, besa, izdaje, gubitaka, ostataka nevinosti, izliva ogorčenja, pogrešnih procena, zasićenosti, hroničnog bola, lažnih optužbi, nerazrešivih sukoba, bolesti, iscrpljenosti, otuđenja, starenja, smrti. Oni su ljudi koji tvrdoglavo istrajavaju pred životom, naspram koga su bespomoćni. U svemu tome posebnu ulogu igra istorija: niz nepredvidivih događaja koji se stalno ponavljaju u vidu sadašnjosti.

Većinu tih ljudi izjeda stvarnost ispunjena društvenim nepravdama. Nije dovoljno govoriti samo o „gnevu“ ili „izdaji“ – gnev i izdaja imaju svoju istoriju, kao i sve drugo. Romani nam pružaju sliku te istorije i, ako su uspešni, uspevaju da prodru do svesti društva o kome govore.

Kako biste opisali nezaboravnog Mikija Sabata, protagonistu „Sabatovog pozorišta“?

Za epigraf knjige uzeo sam rečenicu starog Prospera iz petog čina Šekspirove „Bure“. „Svaka treća misao“, kaže Prospero, „biće mi grob.“

Knjizi sam mogao dati naslov „Smrt“ ili „Umetnost umiranja“. To je knjiga kojom vlada rasulo, samoubistvo, mržnja, požuda. Vlada neposlušnost. Vlada smrt.

Miki Sabat ne okreće leđa smrti, kao što to čini većina nas. Niko se više od njega ne bi složio sa konstatacijom Franca Kafke, koji je jednom prilikom napisao: „Smisao života je u tome što mu jednom mora doći kraj.“

Nad knjigom o njegovom životu lebdi avet smrti – Sabat pati zbog smrti drugih ljudi i otvoreno se raduje sopstvenoj. Ima tu i poskakivanja od radosti i poskakivanja od očaja. On gubi veru u život u trenutku kada njegov voljeni brat pogine u Drugom svetskom ratu. Mortijeva smrt određuje kako će Sabat živeti. Ona postaje merilo za bol. Gubitak upravlja Sabatovim svetom.

Sabat je sve samo ne savršen. U njegove spoljne postupke preliva se unutrašnji nemir. U njemu ključa antagonizam, ništa ne želi i ne može da sakrije: on besni, podsmeva se prirodi, ruga se svemu, prelazi svaku granicu ukusa i pristojnosti. Njegov odbojni način života je jedinstveno sabatovski odgovor na svet u kome sve ima rok trajanja i nijedno obećanje nije sveto. Takav užasni način života i nepokolebljivi prkos su, gledano iz njegovog ugla, najbolja priprema za smrt. On u pakosti nalazi svoju istinu.

Na kraju, nalik Hamletu koji se podsmeva žanru tragedije zbijajući šale, Sabat se podsmeva žanru komedije planirajući samoubistvo. Njegov svet ispunjen je gubitkom, smrću, raspadanjem, bolom – i smehom, nekontrolisanim smehom. Čoveka opsednutog smrću svuda u stopu prati smeh.

Nedavno ste izjavili da je „borba sa pisanjem završena“. Možete li nam opisati tu borbu? Recite nam i nešto o svom životu otkako ste prestali  da pišete.

Svačiji posao je težak. Stvarni rad je naporan. Ono što sam ja radio se na kraju pokazalo neizvodljivim. Punih pedeset godina, svakog jutra sam se potpuno bespomoćan i nespreman suočavao sa praznom stranicom. Za mene je pisanje predstavljalo sredstvo samoodržanja. Da nisam pisao, umro bih. Zbog toga sam pisao. Preživeo sam zahvaljujući upornosti, a ne talentu. Pomoglo je to što mi sreća i zadovoljstvo nikada nisu bili važni i što nisam imao saosećanja prema sebi. Ne znam zašto je takav teret pao baš na moja leđa. Možda me je pisanje zaštitilo od nekog goreg zla.

Sada? Sada sam kao ptica puštena iz kaveza. Užasi života u kavezu su prestali da me privlače. Osećam neopisivo olakšanje. Nema uzvišenijeg stanja od onog u kome nemate nikakvih drugih briga osim smrti.

Koje pitanje biste postavili kada biste imali priliku da intervjuišete sebe u ovom trenutku? Postoji li neko pitanje koje vam nikada nije postavljeno, nešto očigledno i važno, što su novinari oduvek ignorisali?

Interesantno je to što sam se, dok ste mi postavljali pitanje o tome šta novinari ignorišu, odmah setio pitanja koje većina njih nije u stanju da ignoriše. Pitanje obično počinje rečima „Da li još uvek mislite...“ ili „Da li još uvek verujete...“, a onda citiraju nešto što nisam izjavio ja nego neki junak iz moje knjige. Ako nemate ništa protiv, iskoristiću vaše poslednje pitanje da kažem nešto što je verovatno već jasno vašim čitaocima, iako većini novinara nije.

Svako ko traži stavove autora u rečima i mislima njegovih junaka, traži ih na pogrešnom mestu. Potraga za „piščevim mislima“ sprečava vas da u potpunosti uživate u čarima nekog romana. Jedine piščeve misli koje bi trebalo da vas brinu jesu one koje ga čine dobrim piscem.

Mišljenje pisca nećete naći u rečima i introspekciji njegovih junaka, već u okolnostima u koje ih je smestio, konfliktima u koje ih uvodi i posledicama onoga što čine.

Mišljenje pisca može se prepoznati u izboru aspekta stvarnosti kojim će se baviti, a za koji smatra da do tada nije analiziran na odgovarajući način. Ono prožima sve događaje u romanu. Nevidljivo je utkano u njegovu komplikovanu konstrukciju. Ogleda se u njegovom moralnom težištu. Tu, u svemu tome, čuju se odjeci piščevih stavova.

Sam roman predstavlja sliku njegovog unutrašnjeg sveta. Romanopisac nije mali šraf u velikom točku ljudske misli. On je mali šraf u velikom točku inventivne književnosti.
 
Autor: Danijel Sandstrom
Izvor: telegraph.co.uk
Prevela: Jelena Tanasković