Intervju sa Džoom Aberkrombijem

Džo Aberkrombi je dobro znano ime fanovima fantastike još od debitantskog romana „Oštrica“. U poslednjih sedam godina, završio je trilogiju kojom je počeo karijeru i napisao još tri samostalna romana smeštena u isti svet, sve vreme sakupljajući veliki broj obožavalaca svog mračnog humora i priča prepunih akcije. U romanu „Krvava zemlja“, okrenuo se fantastičnoj verziji zapadne priče. Ono što čini ovu priču tako sjajnom jeste povratak jednog od najpoznatijih likova iz Aberkrombijeve debitantske trilogije. U ovom intervjuu Džo je odgovarao na neka vragolasta i drugačija pitanja vezana za svoj rad i razmišljanje. Uživajte u čitanju i otkrijte šta ga motiviše osim uživanja u sopstvenom uspehu.

Zanimljivo je da ste uspeli da se istaknete u odnosu na vaše kolege time što ste završili debitantsku trilogiju i napisali od tada šest knjiga za sedam godina. Koja je tajna za održavanje takvog ritma, osim što svoj uspeh natrljavate drugim piscima na nos?

Zar je potreban drugi razlog pored trljanja sopstvenog uspeha drugima po nosu? Ali zapravo, imao sam sreće u mnogim stvarima. Nalazio sam se na polovini svog drugog romana kada sam pronašao izdavača, a počinjao sam treću kada je prvi roman objavljen, tako da sam imao veliku prednost, a to je značilo da smo mogli da objavljujemo prve tri knjige u razmaku od 10-12 meseci i držati taj, naizgled, brz ritam u objavljivanju i kasnije. Zapravo, treću knjigu sam najbrže napisao, za nekih četrnaest meseci, ali iako mi je to najobimnija, reč je o završnici priče koja već ima postavku i likove i dobro razvijene zaplete.

„Osveta“ je bila daleko teža za pisanje i svaka od ove tri samostalne knjige mi je oduzela po nekih dvadesetak meseci, što i ne deluje toliko impresivno. Ta prednost je sada potpuno iščezla, nažalost, i mislim da će proći dosta vremena pre nego što ispliva nova knjiga iz sveta „Prvog zakona“, posebno jer će biti prva u novoj trilogiji i želim da razvijem celokupnu priču pre nego što objavim prvu knjigu. Na kraju, svaki pisac stvara drugačije i svaki projekat ima svoje posebne izazove. Stvari traju koliko moraju da traju...
 
Kreirali ste neku vrstu podžanra svojim knjigama i stilom pisanja. Vaše knjige imaju etiketu „crnohumorne“, imaju sive likove koji upadaju u maglovite situacije u kojima je potrebno da pokažu odvažnost. Imate li šta da kažete na temu „aberkrombastične fantastike“ i mračne fantastike koja se iz nje razvila?
 
Vau, nisam siguran da stvari vidim na takav način i ne znam ko bi bio opisan kao neko ko piše „aberkrombičnu fantastiku“. Osim mene, naravno. Ne vidim sebe kao nosioca bilo kakvih standarda – to je previše opasna i transparentna situacija. Oduvek sam se samo trudio da pišem tip knjiga kakav bih i sam voleo da čitam i to svakako podrazumeva crni humor, sive likove i maglovite situacije, kako ste ih opisali. Mislim da je oduvek postojala jaka tradicija takvog pisanja, samo je tokom osamdestih i devedesetih bačena senka na nju zbog romantičnijih, „tolkinovskih“ tehnika. Istakao bih ljude poput Frica Libera, Džeka Vensa i, naravno, Džordža R. R. Martina koji su pisali slične stvari pre nego što sam ja uzeo olovku u ruke. Ili pre nego što sam uopšte rođen.
 
Kada ste objavili da potpisujete sa izdavačem ugovor za četiri naredne knjige, pomenuli ste da će biti ili „dva puta dve“ ili „jedna plus tri“. Sada kada je „Krvava zemlja“ objavljena, gotovo je sigurno da ste izabrali drugu opciju. Šta nam možete reći o tom izboru?
 
Napisao sam trilogiju, zatim tri samostalna romana, tako da nova trilogija deluje kao ispravan sledeći korak. Sa „Prvim zakonom“ imao sam taj luksuz da napišem dobar deo treće knjige pre nego što je objavljena prva, tako da želim da budem siguran da će i sledeća trilogija biti takođe koherentna i kohezivna, što za mene verovatno znači da ću morati da stvorim kompletnu priču, a zatim radim na pojedinačnim knjigama i spremim ih za objavljivanje. Zaista ne želim da dođe do toga da pišem završnicu i dođem do odlične ideje, a onda pomislim da sam mogao drugačije da odradim stvari u prethodnim, ali sada moram da se držim onoga što je već objavljeno. To verovatno znači da će se poprilično dugo čekati na prvu knjigu, ali će zatim, nadam se, sve tri knjige izlaziti poprilično brzo jedna za drugom.
 
O čemu će biti sledeće tri knjige? Možete li nam otkriti bilo šta vezano za zaplet i vremenski okvir?
 
Veoma je verovatno da će se uglavnom odvijati u Uniji nekih 20-30 godina nakon „Prvog zakona“, da će radnja biti koncentrisana na građanski rat, gde će neki likovi iz „Prvog zakona“ biti u pozadini dešavanja, a njihova deca smeštena u centar svega. Jeziva industralizacija će takođe biti na pomolu...
 
Napisali ste dve priče do sada povezane sa likovima iz „Junaka“. Planirate li da napišete još neku koja bi sadržala druge likove?
 
Da, zapravo sam napisao pet priča ukupno. Dve će se uskoro pojaviti u antologijama, iako nisam siguran kada, a posebno izdanje „Krvave zemlje“ za britansko tržište sadrži mali dodatak. Pre ili kasnije, sve one će se pojaviti u jednoj antologiji, ali ne bih se za sada previše nadao da sam na vašem mestu.
 
Koliko god da volim Devetoprstog, za mene je Glokta najistaknutiji lik trilogije „Prvi zakon“. U mnogome me podsećao na Tiriona iz „Pesama leda i vatre“ jer obojica ne vide sebe kao heroje, postupci im nisu jednodimenzionalni i um im je britak. Ko je od njih dvojice, prema Vašem mišljenju, lik sa većim moralnim sukobima?
 
Tirion je fantastičan lik, veoma iznijansiran i takođe veoma neobičan za fantastiku u vreme kada sam čitao „Igru prestola“, imao je na mene veliki uticaj i verovatno me je uveliko inspirisao za lik Glokte, bilo to svesno ili ne. Pretpostavljam da su obojica otpadnici, oni koji preživljavaju, prisiljeni da žive od svoje mudrosti, spremni da urade neke neprijatne stvari kako ne bi bili poraženi. Ko je izbalansiraniji? Je li to uopšte važno?
 
Postoji li mogućnost da ćete napisati roman ili priču o Glotki kao što ste to uradili u „Krvavoj zemlji“ gde Logan Devetoprsti na neki način dobija sopstvenu knjigu?
 
Bilo je predloga...
 
Primetio sam zanimljivu stvar da ste veoma velikodušni kada treba da za britanske autore napišete sažetke za nove knjige (S. Dis, M. D. Lačlan i K. Vuding). Zašto ne radite tako nešto za svoje kolege sa druge strane okeana?
 
Još uvek sam osetljiv zbog stvari sa Bostonskom čajankom. Kakvo traćenje dobrog čaja. Da to kažem jednostavno: Britanac sam, živim u Velikoj Britaniji i moj glavni izdavač je iz Britanije, tako da ljudi koje viđam, poznajem, dugujem im nešto, kao i oni koji će mi ponuditi da nešto pročitam, svi su Britanci.
 
U „Krvavoj zemlji“ konačno imamo priliku da vidimo povratak Logana Devetoprstog. S obzirom na to kako ste završili trilogiju „Prvi zakon“, mnogi obožavaoci su se pitali kakva mu je krajnja sudbina.  Da li ovom knjigom dobija kraj kakav želi ili kakav zaslužuje?
 
Ha-ha. Dobro, zaista ne želim da ikome kvarim čitanje, ali hajde da kažemo da se nadam da je kraj odgovarajući...
 
O „Igri prestola“ pisali ste 2008. godine, veoma ste je hvalili, ali ste rekli da kako serijal napreduje, gubi „očigledan fokus“. Kasnije knjige nisu mogle da se mere sa narativom prethodnih. E sad, to je veoma mudro posmatranje koje je u suprotnosti sa popularnim stavom. Šta mislite o ove knjige, posebno o „Oluji mačeva“?
 
„Igra prestola“ je za mene bila veoma važna knjiga – pojavila se u vreme kada sam uveliko prestao da čitam fantastiku jer sam osećao da koristi iste šablone, i da je veoma predvidiva. Tako da je knjiga na mnoge načine uspela da me oduševi i pokazala mi da možete biti i mračni, nepredvidivi, realistični i odrasli u svakom smislu te reči, a da i dalje pišete ono što se smatra komercijalnom epskom fantastikom. Bila mi je velika inspiracija kada sam pokušao da pišem, tako da verovatno zbog toga druge knjige nisu ostavile tako snažan utisak na mene, ako ni zbog čega drugog, onda zato što mi je prva knjiga bila kao svetlo koje se javilo u dubokom mraku.

Uz ograđivanje da i sam pišem knjige koje su po većini stadarda teške, volim da su stvari usko povezane, da postoje šabloni i balans, osećaj uske strukture, tako da sam bio pomalo razočaran da se broj likova iz čije perspektive posmatramo stvari povećavao, a da se sama priča širila i postajala sve raštrkanija.Više bi mi prijalo da je centralizovanija. Ali šta ja znam? Imam utisak da Džordžu R. R. Martinu ide veoma dobro...
 
Vaše kasnije knjige su imale korice koje su nekako postale šablonske, posebno zbog mapa na njima, što je čudno s obzirom na to da ste jednom izjavili da ih ne volite u knjigama fantastike. Šta je dovelo do promene u razmišljanju i kako Vam deluju sada kad ih vidite sve zajedno?
 
Veoma mi se dopada ono što su moji izdavači uradili sa knjigama. Mislim da izgledaju upadljivo, drugačije, postaju prepoznatljiv brend, i nisu odbojne ni fanovima fantastike ni onima koji čitaju više beletistriku, što je veoma teško izbalansirati. Što se mapa tiče, pa, volim ih veoma, i proveo sam dobar deo detinjstva crtajući ih, ali mislim da moraju biti korišćene na pravi način. Mrzeo bih da na prvoj stranici imam dečju žvrljotinu samo zato što to „tako treba“. U „Junacima“ se nalazi pet mapa i jedna na koricama, ali mislim da su korišćene na malo drugačiji način i da doprinose iskustvu.
 
Imate li šta da poručite čitaocima koji su se žalili da Vaše pisanje postaje sve sumornije sa svakom knjigom i da se udaljavate od onoga kako ste započeli jer knjige postaju sve predvidljivije?
 
Mogu da kažem samo: „Pfff!“
 
U svim svojim knjigama zahvaljujete članovima Aberkrombi porodice. Možete li nam objasniti njihovu ulogu u oblikovanju Vaših knjiga i reći nam uopšte nešto o njima?
 
Reč je o mojim roditeljima, bratu i supruzi. Bili su mi od velike pomoći i uticali su na moj rad, posebno u poletnim godinama pre nego što su mi dela objavljena. Majka je bila nastavnica engleskog jezika i urednica, otac sociolog, tako da su oboje veoma načitani, učeni i, najvažnije, nemilosrdni kritičari. Nakon što sam skupio hrabrosti da porodici pokažem na čemu radim, negde nakon četvrtine „Oštrice“, počeo sam da pišem samo kako bih mogao da uživam u diskusijama koje smo vodili. Pročitali su sve što sam napisao i davali komentare oduvek, iako su ovih dana njihovi komentari postali mnogo opštiji, veći deo detalja raspravim sa svojim urednikom, sa kojim takođe imam sjajan radni odnos. Veoma sam srećan što sam okružen takvim ljudima.
 
Hvala Vam na vremenu koje ste izdvojili da odgovorite na naša pitanja. Imate li neke poslednje reči za svoje obožavaoce širom sveta, posebno o tome šta da očekuju sledeće od Vas?
 
Tokom sledećih nekoliko nedelja možete od mene očekivati da igram „Dishonored“ i „Borderlands 2“. To je rigorozan trening mozga, zar niste znali...
 
Izvor: fantasybookcritic.blogspot.rs