Intervju sa Džonom Makgregorom

Na novi roman Džona Makgregora čekali smo punih sedam godina. Njegova radnja počinje usred zime, očajničkom potragom za trinaestogodišnjom devojčicom, za koju se pretpostavlja da je nestala na jednom od vresišta u Pik distriktu. Policija angažuje helikoptere i ronioce; grupe dobrovoljaca pretražuju padine brda; održava se konferencija za štampu. Ali počeci ponekad umeju da zavaraju. „Jezero br. 13“, ispostaviće se, nije kriminalistički roman, već pedantna, pažljivo vođena beleška o ritmu života, smrti i ponovnom rađanju u jednom engleskom selu, tokom trinaest godina koje slede nakon neobjašnjivog incidenta. Deca se rađaju, starci umiru, a grupa mladih, koji su pre nestanka poznavali „Rebeku, Beki ili Beks“, odrasta, dok ona ostaje večno zaleđena u vremenu.



„Siguran sam da će biti onih koji će se osetiti prevareno“, sa ironijom u glasu priznaje Makgregor. Uvodni scenario čitaoca vodi u jednom smeru, ali element zločina „za mene nikada nije bio poenta priče“. Poenta je u tome da se, posle svake krize, život vraća u normalu, kakva god ona bila.

„Želeo sam da ovo bude knjiga o protoku vremena i rutini svakodnevnog života“, kaže on. Godine prolaze, a mi pratimo obrasce u životu male sredine. Meštani odlaze u školu, na posao, u pab, i pridržavaju se rituala u skladu sa različitim godišnjim dobima: od festivala posvećenog žetvi do božićne predstave i Noći nestašluka.

Ono što roman čini neobičnim jeste kombinacija njegove rigidne strukture – svakom mesecu u godini posvećene su dve do tri stranice – i neumorne, slobodne naracije, koja kruži iznad cele oblasti i glava njenih stanovnika, na kratko se spušta na neku ličnost ili događaj, a zatim neometano nastavlja dalje. Pisac u jednom dahu prelazi sa koćenja lisice u bukovoj šumi na scenu sastanka parohijskog saveta, i na taj način i prizorima iz divljine i onima iz civilizovanog života daje emocionalnu težinu. „Želeo sam da prikažem rođenja, život i smrt ptica, životinja i drveća“, kaže Makgregor. „Smatrao sam da su oni deo priče koliko i ljudski životi.“
Prilikom pisanja nije se pridržavao uobičajenog reda. Prvo je pisao scene u kojima učestvuju različite porodice, zatim segmente o kosovima, lisicama, jezerima i sl, i na kraju sve to prikupljao u jednu fasciklu. „Kada sam završio, vratio sam se prikupljenim stranicama, isekao ih na delove i preuredio. Knjiga je u jednom trenutku podsećala na veliki kolaž.“ Ovaj neobični pristup možda objašnjava živopisnu svežinu Makgregorove proze i prigušenu, kumulativnu snagu knjige: „Svaki segment teksta dobijao je moju nepodeljenu pažnju.“ „Izrazito ritmična, fiksna struktura“, koju je nametnuo sebi, značila je „da ne mogu da radim ono na šta bi me instinkt pisca naveo: da se zadržavam isključivo na dramatičnim momentima i preskačem one manje dramatične.“

Ukrštajući različite životne priče, preplićući privatne misli pojedinaca sa dramatičnim zbivanjima u zajednici, kao i prolazne detalje sa događajima od presudnog značaja, Makgregor uspeva da dočara simfoniju života jednog kolektiva. „Suština je u tome da na jednom prostoru imate mnoštvo individualnih života, ali da se oni međusobno prepliću“, objašnjava pisac. On u „Jezeru br. 13“ istražuje identitet zajednice, njeno kolektivno nesvesno i sveprisutni element radoznalosti, koji podrazumeva da svako od meštana tačno zna šta se dešava u životima drugih.

Ovaj višestruko nagrađivani engleski romanopisac život je započeo je na Bermudskim ostrvima. „Moj otac je radio kao kapelan u Stretamu [u južnom Londonu]. Nakon što je jednog dana video oglas u Crkvenom glasniku, on i majka jednostavno su odlučili da se presele. Pet godina kasnije su se vratili u Nju Kros, što je svakako bila velika promena.“

Njegovi roditelji su imali jednu ćerku i bilo im je rečeno da neće imati više dece. Zato su po dolasku na Bermude usvojili jednog dečaka. „Oko devet meseci kasnije, moja majka je bila trudna. Mislim da sam ih prilično iznenadio.“ Kada su se vratili u Englesku, dobili su još jedno dete, a zatim su se preselili u Norič. „Odrastao sam u Norfolku, ali nikada nisam osećao da imam korene na nekom određenom mestu.“

Rani period svog života opisuje kao „uobičajen“ – „moji roditelji su bili fini ljudi i život je tekao normalno“ – i smatra da je zbog toga počeo da se interesuje za pitanje klasa i klasne pripadnosti. „Imao sam potrebu da se uklopim. Moj otac je bio vikar, što je značilo da smo pripadali srednjoj klasi. Ali vikarijat je pripadao opštini i ja sam išao u lokalnu osnovnu školu, gde sam ubrzo primetio da živim mnogo gore od drugova iz radničkih porodica. Danas sam se pomirio sa svojim društvenim položajem, iako nemam mnogo toga zajdeničkog sa ostalim pripadnicima srednje klase.“ Ne piše tipične knjige namenjene srednjoj klasi, „ali ne mogu da se pretvaram ni da su samo za radničku klasu.“ Spreman je da prizna da ima nečeg neprimerenog u pohvalama na račun njegovog talenta za pisanje o „običnim“ ljudima i „običnim“ životima. „To je prilično otuđujuća izjava. Obični ljudi se iz nekog razloga tretiraju kao 'drugi'. Mislim da niko sebe ne smatra običnim. Svačiji život je interesantan i komplikovan na svoj način.“

Makgregor često u šali govori da je oduvek sanjao o tome da postane pisac koji jedva sastavlja kraj s krajem. „Uvek sam smatrao da bi trebalo živeti skromno, kako bismo mogli da radimo manje i posvetimo se stvarima koje nas zanimaju.“ Prvu kratku priču objavio je za vreme studija produkcije u Bredfordu. „To iskustvo mi je otvorilo oči. Do tada mi se činilo da se samo zavaravam. Ali čim sam objavio prvu priču, pomislio sam: ovo je ono čime ću pokušati da se bavim. Nisam ni razmišljao o zaradi.“ Njegovi prijatelji su počeli da se sele u London, ali on je doneo „praktičnu odluku“ da ostane na severu, gde je život bio jeftiniji, i pronađe posao koji neće negativno uticati na njegovu kreativnost. „Nisam mnogo izlazio, nisam mnogo trošio, jednostavno sam se posvetio izgradnji života koji bi mi omogućio da se posvetim pisanju.“

„Sastavljanje kraja s krajem“ nije potrajalo dugo. Kada je pronašao izdavača za svoj prvi roman, nastavio je da radi u jednom restoranu. „Nisam bio spreman da se odmah oprostim od tog posla, jer sam znao da dobro zvuči kada nekom kažem da radim kao perač sudova. To je možda bilo cinično, ali ljudi vole da čuju takve stvari.“ Roman „Ako niko ne govori o običnim stvarima“ doneo je Makgregoru u 26. godini mesto na širem spisku nominovanih naslova za Bukerovu nagradu. Nominaciju je pratio talas pohvalnih kritika, što je učinilo da počne da se oseća neprijatno. „Sećam se da sam mislio: da, zadovoljan sam knjigom, ali nije toliko dobra. Nisam očekivao da će sve ići tako glatko. Sve mi je delovalo pomalo prazno.“

Otrežnjenje je stiglo u vidu oštre kritike koju je Ajlin Batersbi napisala za „Ajriš tajms“. Kritičarka je knjigu nazvala „razmetljivom paradom nezgrapnih gestova... kojom dominira pogrešno uverenje u sopstvenu dubokoumnost i tehniku.“ Makgregor se slaže: „Napisala je upravo ono što bih i ja danas zamerio svojoj knjizi. Preterivao sam u svakom pogledu – bila je to prava eksplozija poređenja i sentimentalnosti, a napravio sam i masu grešaka u građenju zapleta. Bila je oštra, ali osetio sam da reči dolaze od pravog kritičara.“ Makgregor je ozbiljno shvatio kritiku i to iskustvo iskoristio kao priliku da nešto nauči i napreduje u svom zanatu. „Mislim da je sledeća knjiga otišla u drugu krajnost. Bila je veoma uzdržana i smirena. I predugačka. Ali kada je objavljena, Batersbijeva je napisala veoma povoljnu kritiku i ja sam imao osećaj da sam je zaslužio.“ Naučio je da ceni rad ozbiljnih kritičara.

Po završetku studija, jedno vreme je lutao, a onda se skrasio u Notingemu, gde je njegova supruga završavala studije socijalnog rada. Imaju troje dece. Kada su se 2014. godine razveli, Makgregor je prolazio kroz „težak period“ i jedno vreme nije pisao. „Bio sam prezauzet drugim stvarima. Veoma je lako ispasti iz ritma.“

Od 2012. radi kao profesor kreativnog pisanja na Notingemskom univerzitetu. Tamo uz pomoć studenata uređuje književni časopis „Letters Page“, u kome su svi objavljeni tekstovi napisani u epistolarnoj formi. „Ideja o pisanju pisma mnogima deluje privlačno, tako da dobijamo veliki broj radova ljudi koji se inače ne bave pisanjem. Neka od pisama su izuzetno lepa i neusiljena.“

Pisanje pisama je Makgregoru u tinejdžerskim godinama pomoglo da razvije svoj talenat i stupi u kontakt sa istomišljenicima. U završnoj godini srednje škole, za vreme svakodnevnih putovanja od Tetforda do Noriča, u svojim pismima je opisivao ljude koje je sretao u vozu. „Ovo zvuči pomalo pretenciozno, ali to mi je omogućilo da eksperimentišem sa formom. To nisu bila standardna pisma: neka od njih sam pisao usvajajući glas ili identitet druge osobe, a neka su imala formu pozorišnog komada.“ Na pokretanje studentskog časopisa podstakla ga je i odluka da prestane sa korišćenjem elektronske pošte. To se dogodilo 2013, kada je počeo da piše „Jezero br. 13“. Već na samom početku je osećao strah da knjigu neće završiti na vreme. Njegova molba pošiljaocima mejlova da mu se obrate pismom za rezultat je imala nekoliko prijatnih korespondencija, ali najviše mu se svidelo to što su mnogi zaboravili da je eksperiment trebalo da traje samo 12 meseci. „Prošle su godine, a ljudi mi i dalje ne šalju mejlove.“

Pored rada na časopisu, Makgregor radi i kao profesor kreativnog pisanja. U početku se tome odupirao. „Da, postoji realna opasnost da je tu reč o jednoj vrsti piramidalne prevare – ljudi izađu iz mašine sa diplomom mastera ili doktora nauka, a zatim pronađu neki posao i vrate se u mašinu. Ipak, izuzetno je zabavno podsticati studente da analitički pristupe svom pisanju.“

Kada se osvrne na svoje stvaralaštvo, jasno mu je da je „Jezero br. 13“ mogao da napiše i kao „neku vrstu traktata o stanju nacije – o poljoprivrednoj krizi ili krizi koga pogađa poslovanje s građevinskim zemljištem i nekretninama.“ Prikupljanje materijala za knjigu odvelo ga je u krajeve gde ljudi sa svojih seoskih imanja putuju do kancelarija u Šefildu ili Mančesteru, dok je onima koji obavljaju poljoprivredne poslove jeftinije da žive u gradu: te dve grupe se mimoilaze na putu svakog jutra i večeri – što je briljantna ilustracija krize na tržištu nekretnina. Ali on ističe kako je „alergičan na pokušaje da se fikcijom šalju socijalne poruke.“ Budući da nije ljubitelj „velike drame“ imao je sreće što je knjigu napisao pre glasanja o Bregzitu. Ipak priznaje da je u jednom trenutku uhvatio sebe kako razmišlja o tome koji od njegovih likova bi glasali za ostanak, a koji za izlazak iz EU. „Počeo sam da prevrćem stranice, razmišljajući ko bi šta uradio... i shvatio da nije nimalo teško pogoditi.“
 
Autor: Džastin Džordan
Izvor: theguardian.com
Prevela: Jelena Tanasković