Intervju sa Džodi Elen Malpas: povodom romana „Zaštitnik“

Džodi Elen Malpas, autorka trilogija „Moj muškarac“ i „Jedna noć“, prva je na bestseler listi „Njujork Tajmsa“. Njen junak iz trilogije „Moj muškarac“, Džes Vord je neverovatnom brzinom postao arhetip alfa mužjaka, što je autorku ovog erotsko-ljubavnog žanra katalputiralo u žižu interesovanja. Njen najnoviji roman „Zaštitnik“, je prvi koji neće imati nastavke.

Kako je izgledao vaš život pre nego što ste počeli da pišete ljubavne romane? Da li vam je bilo teško kada ste izbačeni u prvi plan zahvaljujući neverovatnom uspehu trilogije „Moj muškarac“?

Pre čitave ludnice oko „Mog muškarca“, radila sam kancelarijski posao u očevoj građevinskoj firmi. Nije to bilo za mene, ali je predstavljalo nekakav logičan sled u mom životu, a posebno jer mi je otac omogućio fleksibilne uslove, što je neprocenjivo za zaposlenu majku dva mala dečaka. Uspeh romana „Moj muškarac“ je bio vrlo brz i neočekivan. Izbačena sam u svet o kojem nisam znala gotovo ništa, i bila sam prilično obeshrabrena. Bilo je neverovatno teško uskladiti moj stari život sa novim, a posebno zato što sam bila u nesrećnom braku, i znala sam da će sva krivica pasti na mene i moj uspeh, ako nađem hrabrosti da izađem iz svega toga. Tako je, naravno, i bilo, ali sam brzo ojačala i naučila da ne treba da održavam tuđu sreću na račun sopstvene. Život je suviše kratak.

Džes Vord je brzo postao ideal ljubavnika mnogim čitateljkama, arhetipski alfa mužjak ljubavno-erotskog žanra. Kako ste se vi osećali kada ste videli da čitaoci tako intenzivno reaguju na vašeg junaka?

Iskreno, bila sam zapanjena. „Mog muškarca“ sam pisala tajno, najviše zato što sam brinula šta će ljudi misliti kada saznaju dokle moja mašta može da ide. Nisam mislila da će to iko ikad čitati, pa se nisam ni malo suzdržavala. On je opsednut kontrolom, dominantan, nerazuman... ali privlačan do bola. Činjenica da su se tolike žene zaljubile u njega, najbolje govori o ženskim željama i fantazijama, i zbog toga sam shvatila da nisam sama. To je za moje samopouzdanje bilo veoma važno.

Sećam se šale o tvojoj baki koja čita „Mog muškarca“. Da li tvoji prijatelji i porodica čitaju tvoje knjige?

Moja baka (Nan) je opasna, da se najblaže izrazim. Ona je u stanju da stoji ispred police sa knjigama u prodavnici, samo da bi mogla nekom da kaže da je njena unuka napisala „onu“ knjigu. S druge strane, moja majka neće ni da im priđe. Ona mene doživljava kao svoju malu devojčicu i želi da tako i ostane. Ona i tako više voli da čita biografije, a moj otac uopšte i ne čita.

Možete li da nam opišete način na koji radite? Imate li neke rituale? Kako izgleda kada počnete da radite na novoj priči? Pravite li koncept? Tabele za inspiraciju?

Pravim beleške u dnevniku. Zaista mnogo beležaka. Moji dnevnici su takva zbrka naškrabanih reči, ali to za mene ima smisao. Obično napravim skelet čitave priče, od početka do kraja, pa se vraćam da doradim scene, izgradim poglavlja itd. Svaki pisac ima „svoj“ način, a ovaj način je najbolji za mene.

Ovo je vaš prvi roman bez nastavaka, da li se čitav proces razlikuje od pisanja serije? Da li ćemo se nekad ponovo sresti sa ovim parom?

Bilo je drugačije u smislu da nisam morala da razmišljam toliko unapred kao što moram kada pišem trilogiju. Setiti se nekih određenih detalja koje sam napisala u prvoj knjizi trilogije, kada nakon nekoliko stotina hiljada reči želim da se nadovežem na njih – ponekad je neverovatan napor! Mnogo je bilo teže održavati kontinuitet priče kada sam pisala trilogije „Moj muškarac“ i „Jedna noć“. Dok sam pisala „Zaštitnika“ sam proces pisanja je tekao mnogo lakše, jer nisam stalno prekidala i vraćala se da proveravam stvari. Nisam mislila da ću moći da započnem i završim priču u jednoj knjizi, ali se to sa Džejkom i Kemi desilo potpuno prirodno.

Šta vas je inspirisalo da napišete priču o Džejku i Kamili? Da li je trebalo mnogo istraživati da bi se opisala Džejkova teška prošlost?

Inspiraciju je podstakla jedna jedina fotografija u nekom časopisu. Fotografija je prikazivala javnu ličnost u pratnji zgodnog telohranitelja, a tekst se bavio analizom govora njihovih tela. To me je toliko fasciniralo da sam i sama počela da razmišljam da li se tu zaista dešava išta više od profesionalnog odnosa. Ovo je bila inicijalna kapisla za priču iz „Zaštitnika“. Najteže mi je bilo da istažim posttraumatski poremećaj i da ga na pravi način predstavim u Džejkovom karakteru. To mi je dalo potpuno nov uvid i poštovanje za ono što mnogi bivši vojnici svakodnevno doživljavaju po povratku sa ratišta. 

Džejk ima kompleksan karakter, mračnu i opasnu prošlost (on je bivši SAS snajperista), na koji način se on razlikuje od tvojih drugih voljenih alfa mužjaka, Džesa Vorda i Milera Harta? A Kamila? Na prvi pogled deluje kao da je samo tipična razmažena naslednica, ali ona je mnogo više od toga.

Džejk se od Džesa i Milera razlikuje na mnogo nivoa, ali je ipak na neki način i sličan. Na primer, svi su alfa mužjaci, ali je Džejk mnogo grublji. On je bivši snajperista, i sav je posvećen svom poslu, a osim toga ima i veoma nezdrav odnos prema ženama. Džejk preživljava; Džek Denijels, seks i posao mu odvlače pažnju od njegovih demona. Dok su Džes i Miler aktivno osvajali svoje žene, Džejk se iz sve snage trudio da se u to ne upušta. On je samom sebi najveći neprijatelj.

Čime bi se bavila da ne pišeš romane?

Nema sumnje, sedela bih za stolom u očevoj kancelariji.

Šta je sledeće? Ima li nešto što bi želela da podeliš sa nama ili da nam nešto nagovestiš?

Sledeća knjiga koja će izaći posle „Zaštitnika“, takođe neće imati nastavke, ali ne mogu vam reći naslov... jer ga još uvek nema! Priča o tome kako sam je pisala donekle je komična. Bila sam baš loše nakon što se prošle godine zakomplikovala rutinska operacija (kile) koju sam imala. Takve sam sreće! Imala sam unutrašnje krvarenje kada su me poslali kući, izgubila sam svest i hitno sam vraćena u bolnicu. Sve je to bilo veoma traumatično. Ne sećam se mnogo toga! Ostala sam u bolnici nedelju dana, primila velike količine krvi, jer sam mnogo i izgubila, i morala sam da ležim nedeljama nakon što sam izašla iz bolnice. Strogo ležanje. Nisam smela da se pomeram, jer je trebalo pustiti da se krv zgruša da bi se zaustavilo krvarenje, a svaki pokret je mogao da pokrene ugrušak, što bi dovelo do nove operacije. Divno! Onda je moja majka, sva brižna, pozvala moju agentkinju da je obavesti o tome šta se dešava, i njih dve su skovale zaveru da bi se osigurale da ću raditi kao što su mi lekari naredili, jer su znale da nisam dobra u tome da ništa ne radim. Oduzele su mi laptop. Sve mi je oduzeto. Ono što one nisu znale je da imam i putni laptop koji je ubrzo napustio svoje skrovište ispod kreveta. I tako sam napisala priču. Kada sam je poslala agentkinji, naljutila se na mene... a onda mi je oprostila, jer joj se priča dopala više od svega što sam do sad napisala…

Autor: Mara Vajt
Izvor: huffingtonpost.com