Intervju sa Džesikom Šatuk, autorkom romana „Žene iz zamka“

Prodavci knjiga širom Sjedinjenih Američkih Država, izabrali su roman Džesike Šatuk „Žene iz zamka“ za broj jedan novih izdanja za mesec april 2017. godine.

Šatuk upoznaje svoje čitaoce sa Marijanom, Benitom i Anjom, čiji su muževi ubijeni kao članovi antinacističkog pokreta otpora, ali svaka od ovih žena „donosi sasvim drugačiju prošlost u ovaj improvizovani dom u kuhinji zamka“. Kao i da se svaka od njih suočava sa posledicama prethodnih izbora i sadašnjih tajni. „Džesika Šatuk nas uvodi u njihovo vreme i pokazuje nam da su zakoni ljubavi i lojalnosti drugačiji u ratno doba.“

U ovom intervju autorka govori o značaju njene knjige za današnju političku situaciju, o inspiraciji za svoj prvi istorijski roman i na čemu sledećem radi.

Roman „Žene iz zamka“ obrađuje velika pitanja: borbu dobra protiv zla, moć propagande i besedništva, moralnu odgovornost i politički otpor, kao i mogućnosti otkupenja. Smatrate li da su moralna pitanja u Vašoj knjizi veoma bliska trenutnoj atmosferi političkih previranja i polarizacije u Sjedinjenim Američkim Državama?

Mislim da su ova pitanja uvek relevantna – ponekad su značajnija od drugih i sada je definitivno takvo vreme. Postoji mnogo zabrinjavajućih pararela između Nemačke u tridesetim godinama prošlog veka i Amerike danas – potreba za izmirivanjem prava većine, posebno kod radničke klase; svetski problemi u ekonomiji; i gubitak vere u vladu i institucije, da pomenemo samo neke od njih. Pretnja terorizmom koju Amerikanci sada osećaju je slična pretnji „boljševizmom“ (koju je Hitler lažno definisao kao „jevrejsku“) koju su Nemci osećali tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka. Postojali su i pravi incidenti, kao kada su, na primer, komunisti zauzeli Bavariju (koja je postala Bavarska Sovjetska Republika na kratko vreme 1918. godine), koje je Hitler iskoristio da izazove strah i inspiriše nativizam; kao što i razni političari i vođe koriste terorističke incidente u Americi i inostranstvu danas. Nacistički napad na istinu i njihovo stvaranje lažnih priča – koncentracioni logori kao dobroćudna mesta za „ponovno školovanje“, Jevreji i Sloveni su „partizani“ ili „kriminalni elementi“ ‒ svakako su nešto što bismo svi mi morali da prostudiramo bolje.

Šta je inspirisalo Vaš prvi prilaz istorijskim romanima? Kakva ste istraživanja obavili za ovu knjigu?

Želela sam da pišem o ovom vremenu i mestu (o Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata) još otkad sam bila na koledžu i provela leto na farmi moje bake i deke u Vestfaliji, intervjuišući baku o njenom životu. To je bilo, svakako, prvo istraživanje koje sam obavila za ovu knjigu. Samo što mi je trebalo skoro dvadeset godina da se pripremim da je napišem.

Zbog svojih ličnih veza sa ovom temom, oduvek sam bila čitalac – i beletristike i esejistike – o Drugom svetskom ratu i posleratnoj Nemačkoj. Kada sam započela sa pisanjem knjige, pustila sam da me priča sama vodi ka daljim istraživanjima: intervjui sa članovima porodice i drugim ljudima, memoari, istorijske studije i nekoliko poseta Nemačkoj.

Svaka od udovica – Marijana, Anja i Benita –potpuno je različita. Kakav je osećaj bio stavljati se na mesto svakog od ovih toliko različitih likova?

Volim da pišem priče sa stanovišta različitih likova. To je čini svežom i omogućava konkretno razumevanje koje je bilo posebno važno za ovu knjigu. Želela sam da se priče ove tri žene sukobljavaju s vremena na vreme i da osevtljavaju njihove predrasude i različita iskustva. Marijana vidi i tumači rast Hitlerove moći mnogo drugačije od Anje, na primer. To mi je dozvolilo da se više udubim u saučesništvo kao i u otpor; u krivicu kao i u nevinost; i sva ona mesta među kojima su linije povezanosti zamućene.

Da li smatrate da su priče o ženama dovoljno zastupljene u studijama o Drugom svetskom ratu i posleratnom dobu? A kada je reč o pričama o običnom nemačkom narodu?

Mislim da je neposredna posledica rata u Nemačkoj nedovoljno zastupljena u engleskoj, pa čak i u nemačkoj književnosti. To je bilo ekstremno i beznadežno vreme, kako u pogledu fizičkih poteškoća (hrana, smeštaj, ugalj itd, su bili drastično oskudni), tako i u pogledu moralnih zahteva; pojedinci su morali da se suoče sa užasima koje je njihova nacija učinila, a ponekad i oni sami. Iz različitih razloga (sramota, teškoće svakodnevnog života), to suočavanje se odigralo uglavnom interno, što je, posle svega, skoro najekskluzivniji deo ovog romana. Obični građani koji su preživeli sam rat i godine posle – i koji su još uvek živi – protiv svoje volje pričaju o tom vremenu iz straha od osuđivanja ili se plaše da će reći nešto pogrešno, ili je to jednostavno suviše bolno prisećanje i zajedno je to sve zavilo njihova iskustva u neverovatnu tamu.

Smatram da su književna dela o iskustvima žena u ratu više naklonjena žrtvama ili saveznicima. Iskustva običnih Mitläufer (nemački izraz iz tog vremena za one koje su „zajedno sa njima“) nisu dovoljno dokumentovana. Znala sam od samog početka da želim da prikažem kako su žene od nacističkih entuzijasta postajale članice pokreta otpora.

Da li radite ili mislite da započnete rad na nečemu novom trenutno?

Uglavnom radim na kratkim pričama i esejima sada, ali počinjem da razmišljam o konceptu za novi roman. Neću se upustiti u istu temu, ali moj rad na „Ženama iz zamka“ okrenuo me ka istorijskim istraživanjima i moja nova knjiga će definitivno sadržati istorijski element... i možda će biti inspirisana drugim delom porodične istorije.

Izvor: bookweb.org
Prevod: Dragan Matković