Intervju sa Dušanom Vesićem: „Magi je neko ko nikada nije imao šansu“

Bila je jedna od najlepših žena Beograda. Bila je simbol jednog vremena, jedinstvena „socijalistička princeza“. Bila je najbolji prijatelj. Bila je bolesna. Nosila je nesnosan teret patrijarhalnog društva u kom je odrasla i na kraju je poklekla pod njim. Kad se sve sabere, čini mi se da je Magi neko ko, u stvari, nikada nije imao šansu, opisao je Margitu Stefanović autor biografije o članici benda EKV u razgovoru u kome je bilo i reči o tragičnom odnosu sa majkom, zašto je odabrala heroin, zašto joj moćni ljudi iz državnog establišmenta i njeni nekadašnji prijatelji nisu pomogli na kraju
 
U velike mitove nekadašnje velike Jugoslavije ubraja se i onaj o EKV. Nesvakidašnji bend sa nesvakidašnjim članovima koji su tragično nestajali s nestankom te zemlje. Zato i Dušan Vesić, autor knjige „Magi ‒ Kao da je bila nekad“ (Laguna), biografije Margite Stefanović, navodi da, simbolično, Magina smrt pripada trećoj ključnoj smrti ‒ posle Brozove i naravno same SFRJ.
 
U propratnom tekstu knjige stoji da je ovo knjiga o usponu i propasti jugoslovenske srednje klase?

Lepo se poklopilo da kroz Magin primer možemo precizno da pratimo nastanak stabilne srednje klase, njen ekonomski i kulturni prosperitet i konačan sunovrat koji se događa u vreme Magine smrti. Pošto se srednja klasa različito definiše, ja konkretno govorim o takozvanoj stabilnoj srednjoj klasi. Njeni nosioci živeli su na državnim jaslama, a to je za porodicu značilo punu egzistencijalnu stabilnost: takva porodica imala je pravo na stan i garantovani novčani prihod svakog meseca. Tu su spadale porodice oficira, prosvetara, radnika u zdravstvu, birokratiji, sudstvu, a u to vreme i zaposlenih na televiziji. Iz te stabilnosti izašli su najveći jugoslovenski umetnici. Stabilna srednja klasa je neophodan uslov za stvaranje umetničkog stava. Viša klasa je isuviše dekadentna da bi se bavila umetnošću, sirotinja nema para za gitaru i nema razumevanja za nešto što po svemu liči na „gubljenje vremena“. Tako je u Jugoslaviji nastao rokenrol kao jedini vid uspešnog vaninstitucionalnog bavljenja umetnošću. Danas smo svi sirotinja, zato je umetnost isključivo u nadležnosti države jer samo ona može da je finansira. Umetnost je ‒ kao i sve drugo ‒ postala partijski posao. Zato, u stvari, ima sve više partijskih poslova a sve manje umetnosti.
 
Pišeš da je Magina smrt jedna od tri ključne smrti na ovim prostorima uz smrt Jugoslavije i smrt Josipa Broza Tita.

Pretpostavljam da su smrt Josipa Broza i smrt Jugoslavije dve nesporne tačke od ukupno tri. A Magina smrt ide uz njih jer je s njom simbolično umrla kulturna epoha koju je iznedrila stabilna srednja klasa. Umro je Broz koji je napravio Jugoslaviju, umrla je Jugoslavija koja je napravila taj zanimljiv kulturni koncept, na kraju, umro je i sam koncept. Magina smrt je simbolično označila konačan kraj tog kulturnog koncepta. Podsećam, negde u to vreme definitivno smo shvatili da je povratak srednje klase nemoguć. Do tada smo se neosnovano nadali da nije sve izgubljeno.
 
U knjizi saznajemo za mračnu ulogu Magine majke. Da li možeš da kažeš kako je taj odnos s majkom odredio njenu sudbinu?

U tom odnosu Magi nije naučena da razgovara o sebi. Naučena je da krije sebe od drugih i od same sebe. Da ponovim: provela je s jednim ozbiljnim dečkom nekoliko godina a nije mu rekla ni da od pete godine života ima epilepsiju, nije mu rekla da povremeno uzima heroin, nije mu rekla za teške odnose s majkom. Kad ljudsko biće ne nauči da razgovara o sebi, ono nije ni sposobno da brine o sebi, a onda tu brigu poverava nekom ili nečem drugom. Magi je brigu o sebi poverila heroinu. Tu Maginu odluku majka je doživela kao uvredu i taj začarani krug nerazumevanja trajao je sve do majčine smrti. A onda je ostao da lebdi nad Margitom kao zla kob sve do Margitine smrti. U našem društvu deca se obično kasno odvajaju od roditelja, i obično to učine kad je već kasno da se neki loši porodični aspekti isprave ili amortizuju na nekom drugom mestu. Magi je takav primer: da je ohrabrena da razgovara o sebi, ona bi otišla od kuće u trenutku kad joj je majka zabranila da studira muziku. Onda bi verovatno postala velika pijanistkinja i verovatno bi i danas bila živa. Ali u to vreme takav postupak jednostavno nije bio moguć.

Magi je od detinjstva usmeravana u pravcu muzike i s vremenom je od muzike stvorila svet u koji je bežala iz teškog porodičnog okruženja. To okruženje se sastojalo od majčinih nerazumljivih kriterijuma i očeve nezainteresovanosti. S druge strane majka je kroz Magin napredak ostvarivala svoju društvenu komunikaciju i stvorila svoj svet nezavisan od sveta koji je pripadao njenom mužu i Maginom ocu. U trenutku kad se za Magi otvorila perspektiva da nastavi školovanje u Moskvi, majka je bila odlučno protiv jer bi njena društvena uloga majke ekstremno talentovane devojčice prestala, više ne bi funkcionisala u svetu koji je sagradila kao bekstvo iz lošeg braka. U prvom trenutku nije izgledalo da je protiv Maginog studiranja u Beogradu jer bi taj svet ostao netaknut. Ali onda je saznala da joj je muž neveran s pijanistkinjom. Od nje, odbačene supruge, tražilo se da podnese veliku žrtvu i nastavi da funkcioniše u svetu koji bi joj se nadalje samo izrugivao. Kao što znamo, nije bila spremna na tu žrtvu. Radije je srušila i Magin svet. Magi je onda završila na heroinu.

Možeš, naravno, da kažeš da je bilo i druge dece čiji su snovi takođe srušeni na brutalan način pa nisu završila na heroinu. Neka deca su bila jača, neka druga deca su umela da razgovaraju o svom problemu. Magi to nije bila u stanju. Nemamo prava da napadnemo osamnaestogodišnje dete zato što nije naučeno da prevazilazi probleme. U toj kući problemi se nisu rešavali nego su gurani pod tepih u dnevnoj sobi.
 
Od nekadašnje prestižne gradske devojke, pa čak erotskog sna, Magi postaje suvišni prtljag. Zašto su je napustili prijatelji? Ako ne prijatelji pravi, onda zašto joj nisu pomogli moćni ljudi koji su nekada bili s njom uslovno na sceni ili u gradskom krugu poznanika? Neki od ljudi koji su pisali grafite, pa i onaj „Margita je dečak“ bili su u državnom establišmentu, a ona je umrla kao beskućnik.

Možda je to bolje pitanje za čoveka koji je pisao taj grafit nego za mene. Zbilja, zašto ne okreneš Nebojšu Krstića i ne pitaš ga? A opet, šta god da ti eventualno odgovori, teško je pomoći nekome ko ne traži pomoć. Jasno je iz knjige da Magin problem nije bio u drogama nego u tome što nije razgovarala o sebi. Ona nije umela da razgovara o sebi, pa nije umela ni da traži pomoć. To je, opet, dobro došlo kao izgovor mnogima: „Nismo znali.“ Ne zaboravimo da se sve događalo u prvom tranzicionom periodu, kad su karijeristi hvatali pozicije u novom društvu koje dolazi i odbacili suvišan prtljag. Došlo je vreme đinđićevskih japija, uz koje Magina slika jednostavno ne ide. Uplašili su se da bi zbog nje mogli biti prezreni „tamo gde treba“ i siguran sam da je to bio dovoljan razlog da počnu da beže od nje. U takvim vremenima „prijateljstva“ se lako zaboravljaju. Koliko sam ja uspeo da utvrdim, prijatelji je nisu ostavili, ostavili su je „prijatelji“. Iz njihove perspektive, bilo bi dobro da je Magi umrla mnogo ranije.
 
Postoji onaj deo knjige u kojem kažeš da bi Magi možda dugo živela da su na vreme otišli kod Đinđića i rekli za njeno stanje?

Da se ne zavaravamo: u to vreme nije bilo tih uslova u kojima bi Magi dugo živela. Nosila je u sebi aktivan virus side i mogla je da umre bilo kad i bilo gde. Pre petnaest ili dvadeset godina, osobe sa aktivnim virusom nisu mogle dugo da žive. Ali Magi je svakako mogla da živi duže i mogla je da provede dostojanstveno svoje poslednje godine života. Verujem da je za nju mogao da se nađe mali, suv i svetao stančić od dvadeset pet kvadrata i da se moglo lako urediti da ga dobije na korišćenje do smrti. To bi već bilo dovoljno.

Ja sam ubeđen da bi joj Đinđić pomogao. Ali niko nije otišao da mu kaže. Kad sam posle njegove smrti čitao s kim je sve bio „nerazdvojan“, naišao sam na bar tri ili četiri imena za koja sam siguran da su poznavala Maginu situaciju. Razumećeš, ipak, da nije moje da prozivam bilo koga poimence. Nemam ni prava ni ambicija da budem nečiji moralni sudija. Ko zna kakvu su muku imali ti ljudi.

Ali ima istina da ni u razvijenim zapadnim zemljama nije bilo sentimentalnosti prema ljudima koje je heroinska zavisnost spustila na dno egzistencije. Postoje mnoge biografije o tome. Zašto bi po tebi Magi trebalo da ima drugačiji tretman?

Poređenje Magine sudbine sa sudbinama o kojima saznajemo iz tih biografija sa Zapada može da vodi u pogrešno postavljanje stvari. Samo pitanje „zašto bi Magi trebalo da ima drugačiji tretman“ podrazumeva da je u redu kada drugi dobiju surovi tretman, a to niko ne tvrdi. Odsustvo sentimentalnosti prema heroinskim zavisnicima nije pisano pravilo ni u jednom društvu. Naše društvo se hvalisalo kvalitetnim sistemom socijalne zaštite kakav nije ni postojao u razvijenim evropskim zemljama, u kojima, jelda, „niko ne mari ni za koga“, dok je na ovdašnjoj sceni bila sveprisutna "briga za pojedinca". Na tim stvarima vidiš koliko se naše društvo promenilo: za kratko vreme mi smo prošli put od društva koje je u nečemu bolje od razvijenih zapadnih društava do društva koje se poziva na zapadne primere kad uradi nešto loše. A opet, dok mi i dalje mislimo da su zapadni primeri loši, oni ne prestaju da iznenađuju: u Holandiji, svaki neuspešno lečeni narkoman koji se drogira dugi niz godina ima stan, hranu, mogućnost za plaćeni rad nekoliko sati nedeljno, i odgovarajuću dozu lekova na dnevnom nivou. Prestala je potreba za kriminalnim aktivnostima, tim ljudima je vraćeno dostojanstvo. Zašto bi Magi trebalo da ima drugačiji tretman?

Mislim da bi tvoja knjiga i pogotovo opis poslednjih dana Magi trebalo da postane bukvar za učenje mladih o drogi, ma koliko to možda u ovom pitanju zvuči patetično?

Iz moje knjige o Maginom životu može da se razume da je narkomanija jedan od simptoma nezdravih porodičnih i društvenih odnosa i da droga, iako su joj mladi prvi na udaru, ipak jeste problem svakoga u čijoj se okolini neko drogira. U tom smislu, ako je tvoja ideja da čitanje ove knjige deluje preventivno, rekao bih da treba da je pročita svako ‒ i mladi i njihovi roditelji. Ne mislim da je opis Maginih poslednjih dana života ključan za eventualno preventivno delovanje na mlade. Ako misliš da ovaj opis može da izazove strah, strah nije nikoga ničemu dobrom naučio. Ova knjiga može da deluje preventivno najpre zato što rasvetljava specifične probleme u razvoju Magine ličnosti, prvo u porodičnim a zatim i širim društvenim okvirima. Rekao bih da je za roditelje ova knjiga važna jer će dobiti priliku da preispitaju ambicije koje tovare na svoju decu i da sagledaju u kojoj meri misle da polažu pravo na njihove živote. Mladi ovom knjigom mogu da budu podstaknuti da razgovaraju o sebi, da sebe što bolje razumeju. Ako imaju sumnju u kriterijume koje nalaze u porodici, da pokušaju da ih provere na drugom mestu. Da se suoče sa problemima dok su oni još mali, posle će problemi biti samo sve veći. Zdrav emocionalni razvoj ličnosti je važan preduslov za prevenciju zavisnosti. Magi takav razvoj nije bio dostupan.
 
Kad sad u tvojoj knjizi čitamo kako ona skoro slepa pada u beogradskom tramvaju i ljudi se sklanjaju od nje, pa oni delovi knjige gde ona živi u užasnim uslovima u garaži u Borči. Imamo priču o devojci koja briljira na fakultetima, kasnije u važnom rok bendu i kako ona nije uspela da se zakoči u tom toboganu sudbine? Znamo heroin, ali zašto je heroin nju doveo do drastičnijeg kraja nego bilo koga drugog?

Možda zato što je u moru problema digla ruke i čekala ili želela da umre, možda zato što nije tražila pomoć, možda zato što je bila preosetljiva, možda zato što se nije snašla u novim ekonomskim odnosima, možda zato što više nije imala porodicu, možda zato da bi nama ostavila da razumemo ono što ona nije mogla, možda zbog svega toga zajedno.
 
Da li je tvoja knjiga još jedan lament nad „izgubljenom generacijom“?

Nije. Bar mi je bila namera da ne bude. Pre svega, nekoliko ljudi ne čini generaciju. Ja i sam pripadam toj generaciji pa se ne smatram "izgubljenim". Ta generacija je iznedrila velike umetnike, pa i Ekatarinu Veliku. Bili su velike rok zvezde, ostavili su vredna dela, oni nisu izgubljeni kao umetnici. A droga... ona je mnogo više satrla neke druge generacije. Dragan Kremer odavno poziva da prestanemo sa glupostima tipa "nebo uzima najtalentovanije" i da objasnimo šta se zaista dogodilo. Imamo dovoljno dugu istorijsku distancu u odnosu na taj period.
 
Ko je bila Magi? Ti ne glorifikuješ nju. Mi saznajemo i za njen mračan karakter?

Nema umetničkih biografija bez ličnih biografija. Lično se ne može jasno razdvojiti od umetničkog. Možemo se diviti umetnosti ili ne, ali ne možemo je razumeti bez razumevanja ličnog. Taj Magin specifičan karakter, koji donekle s pravom nazivaš mračnim, sastavni je deo njene umetnosti. Ako kažeš za neku njenu pesmu ili deonicu da je „dobra“ ili „loša“, u to si uključio i njen karakter. Glorifikacije je bilo previše, izazvala je kontraefekat. Mislim da je i Margiti uvek bilo potrebnije razumevanje nego glorifikacija. Zato ga je često tražila i na "pogrešnim" mestima kad ga već nije nalazila na „pravim“.
 
Na kraju, ko je bila Magi? Bila je velika umetnica: njeno delo traje i obnavlja se u novim generacijama. Bila je jedna od najlepših žena Beograda. Bila je simbol jednog vremena, jedinstvena "socijalistička princeza". Bila je dobra ko hleb. Bila je najbolji prijatelj. Bila je bolesna. Nosila je nesnosan teret patrijarhalnog društva u kom je odrasla i na kraju je poklekla pod njim. Kad se sve sabere, čini mi se da je Magi neko ko, u stvari, nikada nije imao šansu.
 
 
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik