Intervju sa Dejanom Stojiljkovićem: Istorija je priča sa hiljadu rukavaca

Dejan Stojiljković je prozni i dramski pisac, filmski i strip-scenarista rođen u Nišu, 1976. godine.
 

 
Do sada je objavio romane „Konstantinovo raskršće“, „Duge noći i crne zastave“, „Znamenje anđela“ i „Kainov ožiljak“ (u četiri ruke sa Vladimirom Kecmanovićem), kao i prozne zbirke „Leva strana druma“, „Low Life“ i „Kišni psi“. Autor je više dramskih tekstova i strip-scenarija. Jedan je od scenarista serije „Senke nad Balkanom“ u režiji Dragana Bjelogrlića. Proza mu je prevođena na ruski, engleski, grčki, slovački, makedonski, slovenački i francuski. Laureat je prestižne književne nagrade „Miloš Crnjanski“ (za roman „Konstantinovo raskršće“). Zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem autor je ilustrovane trilogije o Nemanjićima koju čine knjige „U ime oca“, „Dva orla“ i „U ime sina“.
 
Jedan je od najčitanijih savremenih srpskih pisaca.
 
Član je književne grupe P-70 i Srpskog književnog društva.
 
Živi i radi u Nišu.

Vaš roman „Olujni bedem“ nastavak je bestselera „Duge noći i crne zastave“. Šta ste zadržali, a šta nam donosite novo u odnosu na prvi dio?
 
Radnja „Bedema“ događa se nekih dva meseca nakon događaja opisanih u „Zastavama“, tako da sam morao, po prirodi stvari, da zadržim dosta toga. Dakle, nakon pada Pirota opisanog u prvom delu, Murat dolazi na čelo osmanlijske vojske, i nakon pregrupisavanja snaga kreće na Niš. Iako je Niš jaka i moćna tvrđava, Lazar sumnja u njenog zapovednika i šalje svog pouzdanika Milana Toplicu da rukovodi odbranog grada. Tu je i ključna razlika jer se fokus sa Kosančića pomera na Toplicu. Takođe, postoji tzv. priča u priči gde pratimo mladog princa Bajazita u njegovom poslanstvu na granicama carstva. To je taj mistični deo i tu sam se koristio raznim izvorima vezanim za islamski misticizam, posebno za sufijske redove. Inspiraciju sam, paradoksalno, našao u Markesovom romanu „Sto godina samoće“.
 
Vaš postupak podrazumijeva istorijski okvir koji postavljate kao osnovicu radnje sa elementima trilera, a pri tome koristite različite periode iz prošlosti. Kako birate period u koji smještate svoje junake?
 
Generalno me zanimaju periodi koji su bili prelomni za istoriju čovečanstva. Srednji vek, pozna antika, Prvi i Drugi svetski rat… Bitno mi je da je taj istorijski okvir živopisan, da nudi mnoštvo događaja i likova koje mogu da iskoristim i (zlo)upotrebim, da postoje realne, uzbudljive istorijske priče u koje mogu da uklopim i svoje izmišljene junake.
 
Da li u konstrukciji radnje obično krećete od priče pa tražite istorijske junake koji bi bili najpogodniji, ili Vas istorija inspiriše za priču?
 
Uvek krećem od priče. Priča je najvažnija. Priča je temelj. Od kad postoji književnost, priča je u samoj njenoj srži, nema književnog dela bez priče, makar ona bila u fragmentima. Sama istorija civilizicije je jedna velika priča sa hiljadama rukavaca, tako da su, često, istorijski događaji toliko zanimljivi i neverovatni da to nijedan pisac ne bi mogao da smisli. Uzmimo, recimo, priču o Sarajevskom atentatu, njegovoj genezi, raznim detaljima, činjenici da je Princip već bio odustao od atentata kada se automobil sa nadvojvodom i njegovom suprugom zaustavio ravno ispred njega. Ili istorijski događaj vezan za bombardovanje Niša 1944. koji sam opisao u „Konstantinovom raskršću“ gde su saveznici iz aviona izbacili toliko fosfornih bombi da su građani Niša mislili da je došao smak sveta jer se sve videlo kao po danu. Takve stvari zvuče kao plod mašte nekog pisca, a radi se o događajima koji su se stvarno desili.
 
Radnja u romanu „Duge noći i crne zastave“ se odvija u srednjevjekovnoj Srbiji, neposredno pred Kosovsku bitкu. Koliko sama ikonografija (i/ili istorija) Srednjeg vijeka utiče na elemente romana?
 
Srednji vek je vrlo zanimljiv za obradu. Naročito period koji sam ja odabrao, neposredno pred Kosovsku bitku. Tu su događaji koji su potresni i odsudni, tu su likovi koji su ponekad veći od života, tu je ta srednjevekovna etika, doživljaj sveta, odnosi između naroda, klasa, polova… Sve je potpuno izmešteno u odnosu na svet u kome živimo danas. Čak i neke svakodnevne stvari, odevanje, ishrana, jezik, stanovanje. Kada to utkate u narativ dobijate jednu novu dimenziju, jednu egzotiku koja zaista daje potpuno novi izgled vašem delu.
 
U svim Vašim djelima, bez obzira na istorijski trenutak u kojem se odvijaju, provejavaju elementi fantastike. Da li je ovo, u Vašem slučaju, odanost žanru u kojem pišete ili se radi o Vama svojstvenom viđenju svijeta?
 
Meni je fantastika primamljiva zato što je u određenim svojim aspektima moguća. U vreme kada je Žil Vern pisao svoje romane, stvari koje je opisivao su bile čista fantastika, let u svemir, istraživanje nedostupnih morskih dubina… A sada je to postala svakodnevica. Ja volim da kažem kako je ono što pišem istorijska proza sa elementima fantastike, ponekad horora. Ali ne volim eksplicitno da se bavim fantastikom, više je volim kao mirođiju u toj čorbi od mog pisanja i volim da je onda diskretna, upravo u tom smislu da je možda i moguća. To i jeste odanost žanru ali je istovremeno i neko moje specifično viđenje sveta.
 
U Vašim djelima nerijetko je važan vizuelni element. Roman „Konstantinovo raskršće“ ima svoju strip verziju, a trilogija o Nemanjićima koju ste pisali sa Vladimirom Kecmnovićem je ilustrovana. U kojoj mjeri je ovo posljedica Vašeg odnosa prema popularnoj kulturi?
 
Svi mi pozajmljujemo od popularne kulture, problem je jedino kada se sa tim pozajmljivanjem i ciritiranjem pretera, pa to pređe u neku vrstu plagiranja i prepisivanja. U mom slučaju, to je svakako posledica moje fascinacije filmom i pre svega – stripom. Naučio sam da čitam iz stripova i od ranog detinjstva sam želeo da ih pišem i crtam. Međutim, pošto mi crtanje i nije baš išlo, zadovoljio sam se pisanjem. Moja neostvarena želja je da napišem scenario za jednu epizodu Dilan Doga. Volim da u svoja dela inkorporiram i momente iz drugih umetnosti, filma recimo, a verujem da je opštepoznato kakvo mesto u mojoj prozi ima muzika. Moje dve zbirke priča nose naslove pesama Toma Vejta, treća je ime dobila po naslovu albuma grupe New Order, a „Duge noći i crne zastave“ je parafraza imena pesme grupe She Wants Revenge. Čak i „Kainov ožiljak“ duguje naslov jednom stihu iz pesme „Barrel of a Gun“ grupe Depeche Mode.

 
Sa Vladimirom Kecmanovićem ste sarađivali na romanu „Kainov ožiljak“, a zajedno ste, uz Danicu Pajović, potpisani i kao scenarista serije „Senke nad Balkanom“, čija pilot epizoda je imala pozitivan odjek na Filmskom festivalu u Sarajevu. Kako je tekla vaša saradnja?
 
Počelo je tako što je Kecmana i mene angažovao Dragan Bjelogrlić da pišemo scenario za planiranu seriju o Nemanjićima. Uradili smo pilot-epizodu i tritment za dve sezone ali nije bilo sredstava za veoma zahtevni budžet. Onda mi je Bjela poslao jedan nedovršeni scenario koji je pisao profesor Stevan Koprivica i ja sam krenuo da ga sređujem, dorađujem i dopisujem. Nakon toga se uključila i Danica Pajović a nedugo posle nje i Kecmanović. Bio je to dug i naporan proces, ali smo nekako izgurali. Dosta ljudi, naročito glumaca, hvali scenario a sudeći po reakcijama publike, uradili smo dobar posao. Problem naše kinematografije je, između ostalog, i to što nemamo dovoljno dobrih scenarista i što se na scenario gleda kao na nešto manje važno. Verujem da će se to promeniti u narednom periodu.
 
U svom radu se, s vremena na vreme dotičete i esejistike. Kako ti različiti vidovi bavljenja umjetnošću (romanopisac-strip scenarista i teoretičar-scenarista) utiču jedni na druge u Vašem radu?
 
Esejistikom sam se bavio dok sam imao vremena za to. Sada sam potpuno angažovan kao pripovedač. Znanje koje posedujem o stripu, književnosti, filmu, muzici, istoriji, svakako pomaže, ali, budimo realni, ja nikad neću moći da pišem tako dobro i kompetentno o stripu kao što to rade Zoran Stefanović ili Marko Šelić, nikada neću moći da pišem o filmu kao Dejan Dabić ili o muzici kao Peca Popović. To je prosto tako. Zato sam i odlučio da se bavim onim što bolje znam.
 
Junaci Vaših romana i pripovijedaka nerijetko su naši veliki pisci (Kiš, Andrić). Koliko je izazovno pisati o autorima čija su djela poznata većini naših čitalaca?
 
Jeste izazovno ali postoji velika odgovornost. Ti veliki umetnici su već kanonizovani i o njima javnost ima određenu predstavu. Sad, treba se izboriti sa tim da Kiša prikažeš kao pijanu prznicu koji kidiše na novinara u „Klubu književnika“ sa namerom da mu odgrize uvo. Ili, kako prikazati Andrića kao ozbiljnog švalera koji je čak imao aferu sa rođenom kumom a da to ostane onaj isti „ozbiljni“ Andrić u kaputu i naočarima sa debelim okvirom? Za to je potrebna određena vrsta lucidnosti i spisateljske veštine. Stvar je u tome da su „skriveni“ životi tih velikana oduvek bili zanimljiviji za literarnu obradu od onih zvaničnih.
 
Zbirka pripovijedaka „Kišni psi“ jedna je od najčitanijih zbirki, napisanih u protekloj deceniji. Kakvo je Vaše iskustvo sa kratkom pripovijedačkom formom? Koje su njene prednosti u odnosu na roman i da li postoje i neki nedostaci?
 
Mislim da svaki pripovedač treba da se okuša u kraćim formama. Naročito to treba da rade početnici, mladi ljudi koji tek počinju da se bave ovim zanatom. Ja sam u početku pisao isključivo priče, i zato su moje prve dve objavljene knjige u stvari zbirke priča. Kasnije sam napisao jednu novelu, pa još jednu, pa tek onda krenuo da uopšte i razmišljam o romanu. Pre nego što sam krenuo u pisanje romana napisao sam tridesetak priča, jedna od njih nagrađena je na prestižnom konkursu zrenjaninskog časopisa „Ulaznica“ sada već davne 2002. godine i to je bio jak podsticaj. Vidim da danas pisci mlađe generacije odmah kreću sa romanom i to je, po meni, velika greška. Treba prvo da se oprobaš u kraćoj formi, da izbrusiš stil, naučiš zanat, ne možeš odmah da se hvataš u koštac sa najtežom književnom formom. Zato su često ti romani prvenci vrlo slabi, zanatski i stilski, tu se jasno vidi da autor nema „kilometražu“ iza sebe.
 
Budući da se Omaja bavi pitanjima vezanim za žanrovsku književnost, prvenstveno za žanr književne fantastike, zanima nas kako biste opisali stanje na domaćoj žanrovskoj književnoj sceni?
 
U toku je, očigledno, smena generacija. Pisci koji su afirmaciju počeli da stiču osamdesetih i bili okupljeni oko kluba „Lazar Komarčić“ i časopisa kao što su „Emitor“ i „Znak Sagite“ sada već sumiraju ono što su uradili i među njima svakako ima žanrovskih klasika kao što su Goran Skrobonja, Dragan Filipović ili Vladimir Lazović. Tu je i i ta neka „srednja“ generacija, Oto Oltvanji, Pavle Zelić, Branislav Janković, i sebe već mogu da ubrojim u nju. Za razliku od tih nekih starijih vremena, danas nije nikakav problem objaviti knjigu. I zato, verovatno, imamo toliku hiperprodukciju. Jedan deo pisaca plaća da im se objavi knjiga, to nije tajna, i to je već nanelo dosta štete žanrovskoj sceni u smislu da su se pojavile knjige koje su ispod svakog nivoa, mnoge čak nisu ni lektorisane. Ja još uvek, danas, među mlađom generacijom fantastičara ne vidim nekog novog Skrobonju ili novog Filipovića, meni je i dalje „Sokolar“ od Lazovića najbolja domaća epska fantastika ikad napisana iako su se romani epske fantastike u poslednjih deset godinu naređali kao na monatažnoj traci. Ja lično više ne mogu da se snađem ko je ko u toj masi autora i ko je šta napisao u tom moru knjiga. Piše se brzo, lako, objavljuje još brže i lakše. Mislim da ta dominacija romana i trilogija dovela do nekog bizarnog dežavi efekta. Sve se vrti u krug a teme se brzo troše: slovenska mitologija, alternativna istorija, antiutopija… Samim tim je i mlađoj generaciji teže, jer, kako se istaći u tom mnoštvu gde čak postoje tematski vrlo slične knjige? Kako doći do čitaoca? Kako ga ubediti da pročita baš tvoju knjigu? S druge strane, starija generacija nije uspela u ključnoj stvari, a to je da izađe iz neke vrste geta i nađe sebi zasluženo mesto u korpusu srpske književnosti. Za to je delimično kriv i zvanični književni establišment koji, većim delom, žanrovsku književnost otvoreno prezire i smatra je manje vrednom, a kada žanr roman napiše neko „njihov“, kao, na primer, Borislav Pekić, onda je to „eksces“ ili „eskperiment“. Postoje književni kritičari koji otvoreno mrze žanr kao formu i ne libe se da to svoje zatucano mišljenje iznose u javnost. Dok god ljudi tako retrogradnih i davno prevaziđenih shvatanja odlučuju šta je na srpskoj književnoj sceni umetnost a šta ne, žanr je osuđen na marginalizaciju.
 
Da li postoji neki novi projekat na kojem radite?
 
Radim na nekoliko novih projekata. Pišem scenario za strip adaptaciju „Konstantinovog raskršća“, treći deo će biti gotov do nove godine, kao i za prvi deo adaptacije romana „Duge noći i crne zastave“. Sarađujem sa sjajnim strip crtačima i majstorima svog zanata i zaista uživam u tome. Pripremam jednu dramu o Stefanu Nemanji i njegovom bratu Tihomiru, koja će biti rađena u maniru „Kuma“, zvaće se „Vučja braća“. Spremam svoju četvrtu zbirku priča koja će imati naslov „Promena plime“ i mahom će to biti horor priče ili priče sa primesama natprirodnog. Postoje ozbiljni izgledi da moja prva zbirka priča „Leva strana druma“ bude pretočena u televizijsku seriju. Za 2019. godinu planiram nastavak „Konstantinovog raskršća“. A posle… ko zna.
 
Autor:  Sanja Savić
Izvor: Omaja