Intervju sa Bilom Brajsonom: Zadržavam svoje pravo na sarkazam

Bil Brajson govori o svom detinjstvu, razlozima za povećanje poreza u Britaniji i o tome kako zapravo nikada nije želeo da piše putopise.



Brajsonova cinična analiza nesavršenosti britanskog načina života u knjizi „Beleške sa malog ostrva“ prodata je u skoro milion primeraka, ali je istovremeno zacementirala njegov status u novoj domovini kada je 2003. godine, u okviru manifestacije Svetski dan knjige, proglašena za knjigu koja na najbolji način prikazuje Englesku.

U godinama koje su usledile, dečak iz De Mojna, Ajova – „neko i to mora“, kako je sam napisao u često citiranim uvodnim rečenicama iz putopisa „Iščezli kontinent“ (1989) – od nemog posmatrača života u Britaniji prerastao je u aktivnog učesnika, zahvaljujući obavljanju niza javnih funkcija koje se kreću od konzervacije do nauke. Njegov doprinos na polju konzervacije doneo mu je funkciju poverenika za englesko nasleđe i direktora kampanje za zaštitu engleskog sela (CPRE – Campaing to Protect Rural England), ali i priznanje u vidu neočekivane tirade Džejmsa Meja u jednoj epizodi emisije „Top Gear“. Status osobe zadužene za popularizaciju nauke dobio je nakon objavljivanja knjige „Kratka istorija bezmalo svačega“ (2003) u kojoj je prečešljao – „uvek na samoj ivici svog oskudnog znanja“ – mnoge naučne teme od velikog praska pa na dalje.

„To je trebalo da predstavlja jednokratnu vežbu nekoga ko je u školi uvek imao loše ocene iz prirodnih nauka“, objašnjava pisac. „Bio sam zapanjen činjenicom da je neko bio u stanju da prepozna i razume sve te stvari. Pitajte me sad da vam izračunam težinu Zemljine kugle i ja to ne bih umeo, čak i sa svim tim sofisticiranim oruđima koja danas imamo na raspolaganju. Ali je neko to uradio još u XVIII veku. To je, za mene, čarobno. I tako sam napisao knjigu i pripremio se da se posvetim drugim stvarima, što obično radim. Ali nekako nisam uspeo da se otresem toga, što mi je donekle i prijalo, i od tada me iz nekog razloga povezuju sa naučnim temama.“

Popularnost i uticaj ove knjige je bio toliko veliki da je ustanovljena dečja nagrada za naučna dostignuća koja nosi njegovo ime, a Brajson je 2013. postao prvi počasni član Kraljevskog društva koji nije britanskog porekla.

Uprkos svom značajnom angažmanu na polju nauke, Brajson se veoma trudi da svoju stručnost prikaže u pravom svetlu, ističući u prvi plan entuzijazam osobe koja je mnogo toga propustila tokom školovanja. „Uglavnom sam sâm bio kriv, jer nisam bio previše zainteresovan, ali smatram da su i predavanja bila loša, jer neprestano pronalazim neke neverovatne činjenice za koje sam uveren da bi mi bile zanimljive u tom uzrastu, samo da mi ih je neko predočio. Pretpostavljam da je bilo onih koji su u to vreme dobijali dobro obrazovanje iz prirodnih nauka, ali šezdesetih godina, u Ajovi, to nije bio slučaj.“

Brajson, rođen u De Mojnu, 1951, napisao je zapravo dva svedočanstva o svom odrastanju na Srednjem zapadu: „Iščezli kontinent“, knjigu u kojoj nije propustio nijednu priliku za podsmevanje državi Ajova i njenim stanovnicima; a 17 godina kasnije, u svojim memoarima „Život i doba Malog Groma“, prikazao ju je sa više blagonaklonosti. „Stojim iza svega što sam napisao u knjizi ‘Iščezli kontinent’“, izjavio je. „Ali u njoj nema ravnoteže. Nisam sagledao dobre strane američkog života. Ljudi iz Ajove su u suštini veoma pristojni, ljubazni i dobrodušni, i to sam na neki način zanemario, podsmevajući im se zbog toga što su sa sela i pomalo van tokova. S vremenom sam shvatio da sam imao sreće što sam odrastao baš u tom vremenu i na tom mestu. Ali sam u prvih dvadeset godina svog života žarko želeo da pobegnem odande. Prezirao sam to što odrastam okružen kukuruznim poljima. Želeo sam da budem u Čikagu ili Njujorku ili Parizu, pod svetlima velegrada u kojima se nešto dešavalo. Osećao sam se kao da mi je naneta nepravda i tek sam mnogo godina kasnije počeo da cenim pravu lepotu tog mesta, mada ona verovatno izmiče većini ljudi.“

Brajson je u svojim ranim dvadesetim konačno uspeo da pobegne, i u Veliku Britaniju prvi put dolazi 1973, tokom obilaska Evrope. Dobio je posao u psihijatrijskoj ustanovi u kojoj je upoznao buduću suprugu, Sintiju, koja je radila kao medicinska sestra, i nakon kratkotrajnog boravka u Americi, vratili su se u Britaniju i dobili četvoro dece. Brajson je nastavio porodičnu tradiciju – njegovi roditelji su bili novinari – te je postao zamenik urednika u bornmutskim novinama Ivning Eko, pre nego što je prešao u Tajms, a kasnije u Indipendent. Njegova prva knjiga bila je vodič za upotrebu engleskog jezika („The Bryson's Dictionary of Troublesome Words“, 1983).

Iako je u slobodno vreme pisao tekstove za časopise – „da namakne novac za odmore i mašine za pranje veša“ – upustio se u pisanje dinamičnih putopisa u kojima je opisao manja mesta širom Amerike i začinio sećanjima na svoje detinjstvo i porodicu. Ali zbog čega se odlučio na toliko ironičan ton u „Iščezlom kontinentu“? „Išao sam na to da bude puno šala. Nikada ranije nisam pisao duhovitu knjigu i pretpostavljao sam da je to nešto slično stend apu. Postepeno sam shvatio da ne moram da se razbacujem šalama u svakom pasusu. Zapravo, šale su mnogo su bolje ako nas iznenade.“

Ali nastavio je da se podsmeva meštanima u svojim kasnijim knjigama u kojima je opisivao svoje putovanje Evropom ‒ „Ni ovde, ni tamo“; zatim u „Beleškama o malom ostrvu“, knjizi koja ga je proslavila u Velikoj Britaniji, a nakon toga je objavio i „Walk in the Woods“ o putovanju Apalačkim planinama, kojom je izgradio reputaciju u Americi. „Zadržavam svoje pravo na sarkazam. Većina stvari na svetu je kao stvorena za sarkazam. Svet je lud i prepun gluposti, i mnogo je toga iritantnog, ali neprestano se trudim da pronađem ravnotežu tako što predstavim i nešto pozitivno jer na svetu ima i mnogo toga dobrog.“

Međutim, uspeh je doneo i „ozlojeđenost“ priznatih autora putopisa koji su se protivili činjenici da Brajson očigledno nije ovaj žanr uzimao onoliko ozbiljno koliko bi trebalo. „Ali, ‘Iščezli kontinent’ su zapravo memoari i ja uopšte nisam razmišljao o sebi kao o piscu putopisa i svakako nisam pokušavao da ostvarim takav san.“

U to vreme, njegov izdavač je mislio drugačije. Nakon uspeha knjige „A Walk in the Woods“ u Americi, svi su pretpostavljali da će uslediti „šetnja obalom Pacifika ili nešto slično. I za to su mi nudili čitavo bogatstvo, jer su znali da mogu da prodaju knjigu napisanu po istom receptu. Ali, bez obzira na to što sam imao divno iskustvo, zaista nisam želeo da napišem još jednu knjigu o pešačenju. Za početak, tokom pešačenja se ništa ne dešava. Samo hodate. Možda ćete doživeti divan dan, ali to nije dovoljno zanimljivo da biste o tome pisali, a još manje da biste to čitali.“

Zapravo, Brajson je nastavio da piše knjige koje se mogu okarakterisati kao putopisi, pored vrlo raznovrsnih projekata kao što je biografija Šekspira ili detaljan prikaz života u domaćinstvu i analiza Amerike u leto 1927.

Iako kaže da u knjizi „Beleške sa malog ostrva“ nikoga nije štedeo, knjiga ipak odražava njegovu ljubav prema Britaniji. „To ne znači da nema stvari koje mu smetaju.“ Ponavlja da „izrazito mrzi ovo vreme štedljivosti. Ovo je po bogatstvu šesta zemlja na svetu. Možemo sebi da priuštimo mnogo toga. Kada sam tek došao, ova država je bila mnogo siromašnija, ali se o svemu vodilo mnogo računa. Kružne tokove su, na primer, krasili cvetni aranžmani. Danas histerično ponavljamo da ne možemo da priuštimo neke stvari, a to nije istina. Ako smo za to imali novac nekada, sigurno i sada imamo novca da posadimo poneki cvet. A ako država zaista ne može da izmiri svoje obaveze onda treba da poveća poreze. Ne bi trebalo da neprestano smanjuje troškove i svima srozava kvalitet života. Mnogi ljudi mogu sebi da priušte da plate veće poreze i naknade, i ja bih više voleo kada bismo slobodnije trošili i plaćali poreze.“

Brajson kaže da je odavno shvatio da su ova njegova zapažanja znak da se on više ne oseća kao došljak, već kao neko ko pripada tu gde jeste. „Ja dolazim iz Ajove. Čitava moja porodica je tamo sahranjena, i to je deo sveta za koji sam najviše vezan, ali se više uopšte ne osećam kao deo tog sveta. Moja majka će uskoro da napuni 102 godine i ona je jedini razlog zbog kojeg se vraćam tamo. Jednom, kada nje ne bude, moraću da izmislim razlog da se vratim, i bojim se da možda neću uspeti da ga smislim. U dobru i u zlu, ali uglavnom u dobru, ja sam ovde, a tu su i moja deca i unuci. U praktičnom, ali i u emocionalnom smislu, ovde sam pustio korenje. Nikada čak ni ne razmišljam o tome da sam ovde dobrovoljno, jednostavno sam ovde. To mi je potpuno prirodno. Ovde je moj dom.“

Napomena: intervju je objavljen 2015. godine.

Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: The National Churches Trust