Intervju s Nadiom Teranovom, autorkom romana „Zbogom, aveti“: Opsednutost sećanjem

„Zbogom, aveti“ Nadie Teranove intimna je i istovremeno univerzalna priča inspirisana konceptom Knososa, povratkom u zavičaj, tačnije u jezgro ideje o zavičaju, u često neprevladane i složene porodične odnose. Glavna junakinja Ida nosi u sebi duboko osećanje odsutnosti koje mora da prevaziđe kako bi pronašla novi smisao svog života.  Ovo je roman koji pokušava da nas navede na to da se bavimo svime onim što je nerešeno i prećutano.



„Zbogom, aveti“ je roman o sećanju i o opsesijama. O sagledavanju gubitka i suočavanju s prošlošću: Ida Lakvidara, glavna junakinja, živi između adolescencije – kad je doživela tešku porodičnu trauma –  i odraslog doba. Koliko nas oblikuju porodična iskustva koja smo preživeli?

Previše. U jednom momentu se ono što si preživeo zaustavi i postane toliko snažno, toliko prisutno da više ne znaš ko si. Onda shvatiš da tako više ne ide, jer kako da nastaviš da igraš igru u kojoj su se pravila u međuvremenu promenila? Deluje groteskno, ali tako smo ponekad svi zarobljeni u ulozi koju je za nas odabrala sudbina, život ili neko drugi. Ida dvadset tri godine živi u središtu svog neproživljenog bola. Kako pronaći unutrašnju ravnotežu, to je ono o čemu govori ova priča.

„Sećanje je kreativan čin: ono bira, konstruiše, odlučuje, izuzima; pravljenje kolaža sećanja je najčistija igra koju imamo.“ Ovako Ida na prvim stranicama knjige opisuje „igru“ u koju je uključena da bi potom brzo prešla na priču o ocu koji je nestao i o kome se ništa više ne zna. Taj gubitak, koji pokreće rekonstrukciju prošlosti, obeležio je njen i život njene majke. To je posebno prisutno kroz opise predmeta, mesta, fotografija. Setiti se znači rekonstruisati i potom prevazići. Da li je to ideja koju ste želeli da izložite u ovom romanu?

Dugo je za Idu, nažalost, pamćenje gotovo nehotičan čin, to je opsesija, funcionalan ritual. Potrebno je mnogo vremena dok sećanje prestane da bude košmar i postane izbor. Ovaj roman je usredsređen na vreme, a vreme ide paralelno sa sećanjem jer pored ideje o prošlosti i samim tim tačnog sećanja na ono što je bilo, mi imamo i projekciju onog što će biti. Poenta je u tome da glavna junakinja Ida „oseća“ da nema budućnost, ona živi posežući za prošlošću ili u najboljem slučaju za nekim sadašnjim trenutkom. U romanu se ni na jednoj stranici ne pojavljuje neka želja ili vizija onog što će ona biti u budućnosti. Za nju je budućnost slična zatvorenoj kapiji. To je klopka u kojoj je zarobljen njen život. Ukoliko nemamo budućnost ostajemo zaglavljeni u prošlosti i kad se ti elementi, prošlost i budućnost izbalansiraju, i naš život se vraća u ravnotežu.

Jedan od najintenzivnijih trenutaka u romanu „Zbogom, aveti“ je odnos u porodici, posebno onaj između Ide i njene majke. Jedna je ostala siroče a druga udovica depresivnog čoveka koga nisu mogli čak ni da sahrane. Njih dve morale su da se „organizuju“ kako bi dostojanstveno nastavile sa životom. Šta si želela da prikazeš kroz njihov odnos koji je u romanu predstavljen kao opsesivna dijada, kao neprekidni dvoboj?

Majka i ćerka žive same u kući u kojoj su zajedno i odrasle. Nije li ovo već grčka tragedija? One moraju da se suoče jedna s drugom, da pogledaju jedna drugoj u oči, u kuću u kojoj osim predmeta nema ničega. Samo njih dve, oči u oči, u neprestanom prosuđivanju. Ida želi da reši odnos sa majkom ali da bi to uspela ona mora da se okrene empatiji. Njih dve moraju da polože oružje i pored toga što se pred pogledom majke ili kćeri uvek osećamo nezaštićeno, kao da smo goli. Zbog tog njih dve beže. Njihova istina je previše bolna i složena. Bol je kontaminirao njihov svakodnevni život jer nikad nije do kraja proživljen.

„Nismo ovde da bismo zakopavali, već da bismo iskopali“, kaže Ida u jednom trenutku uverena da samo kroz proživljavanje i zahvaljujući tajanstvenoj crvenoj kutiji koja čuva neizgovorene uspomene može da nađe mir s duhom svog oca i sećanjem na njega, koje joj truje postojanje.

Iskopati, ukloniti crnu zemlju sa sećanja, sa prošlosti, iz tamnih izvora, to je ono što čini književnost, zar ne? Osvetliti najbolnija i najteža mesta. Staviti na papir ono što bi drugi želeli da ostane sakriveno. Knjiga želi da pronađe iskupljenje koje se, stranicu za stranicom, naslućuje među sećanjima, razmišljanjima, događajima koje Ida ponovo proživljava nakon što se vratila na mesto gde je provela svoje detinjstvo i tinejdžersko doba.

„Supsumirati (podvoditi uži pojam pod širi) to bi bio pravi glagol: treba prihvatiti tuđe živote, ja nisam sposobna da to uradim sa živima, možda ću uspeti sa mrtvima, ali je preko potrebno misliti na one koji su ostali u životu.“ Odlučila si da roman posvetiš „preživelima“ (pored posvete pojavljuje se deo iz knjige „Detinjstvo“ Natalije Ginzburg). Ko su tačno ti preživeli?

To sam ja, to si ti i onaj ko čita. Svi mi smo preživeli neku dragu osobu, nekog ko je umro ili nestao, nekog ko nas je napustio. Kad Ida shvati da umesto toga što se brine za nekog ko više nije tu može da se pobrine za nekog ko je tu, to je za nju veliko otkriće. Ida je negde između, ne samo između Rima i Sicilije. To je njena životna pozicija, ona mora da pređe most koji povezuje prošlost i sadašnjost kako bi život uzela u svoje ruke. Kao i svoj brak, čak je i on naseljen avetima. Citat Natalije Ginzburg koji navodim na početku romana savršeno opisuje kad se nađete u jednoj nedefinisanoj, poludefinisanoj, hibridnoj poziciji koja, kako se često dešava sa nedefinisanim stvarima, stvara sukobe koje je teško razrešiti.

Glavna junakinja se vraća u Mesinu u svoju rodnu kuću kako bi bila tu dok se popravlja krov na kome rade dvojica radnika, otac i sin De Salvo. Sin Nikos imaće glavnu ulogu kad je reč o emotivnoj strani romana i Idinim suočavanju s bolom.

Otac i sin su ogledalo Ide i njene majke, a posebno Nikos, svedok i protagonista jedne tajne mučne priče, koji će joj pomoći da shvati koliko je tuđi bol opipljiv i dubok. Nikos i njegov otac su, istovremeno, veoma različiti od Ide i njene majke, oni razgovaraju jedan s drugim, zajedno popravljaju krov, pomažu Idi koja je zbog te obaveze napustila Rim i vratila se u porodičnu kuću. Popravljaju taj krov pod kojim su majka i ćerka godinama proživljavale svoju muk, krov koji se sad ruši na njihove živote,  taj koji odustni muški princip – oličen u De Salvima – mora da popravi. Njihova uloga je obnoviteljska, zaštitnička, uloga onoga koji je trebalo da bude prisutan i koji je nedostajao. Potresna i mučna Nikova priča, koju je s Idom podelio, utiče na dalji razvoj romana i to pre svega kroz način na koji glavna junakinja podnosi bol.

„Ali život je ein Augenblick, nepravilnost je njegovo jedino pravilo, događaji teku pored nas dok se mi zavaravamo kako ćemo, jednoga dana, moći da ih kontrolišemo. Eto zašto sam bežala u svoje tobože istinite priče: imala sam potpunu vlast nad njima. Ja sam bila neprikosnoveni gospodar onoga što sam pisala; dok sam gradila i pomerala likove, beležila sam, nalik nekom bogu ili despotu, njihovo jadikovanje, prioritete, zadovoljstva. Dok sam pisala, zanosila sam se da sam nezavisna.“ Ovako se glavna junakinja oseća u jednom trenutku. Ona koja se bavi pisanjem priča za poznatu radio emisiju upozorava nas da se događaji ne mogu kontrolisati. Da li pisanje ima terapisjko dejstvo?

Da, ali nehotice. Ne piše se da bi se izlečilo, već upravo suprotno: zato što znate da ćete sebi naškoditi. A onda, jednog dana, dugo nakon što ste se ratosiljali tog gorućeg jezgra, možda ćete se osećati malo lakše. Ne postoje nepromenljivi i sigurni planovi u životu, i roman to potvrđuje. Bilo koji plan koji napravimo život menja, remeti zato što se u međuvremenu dešavaju nepodnošljive stvari. Sve što planiramo poput kupovina kuće, ulaganje u zajednički život mora da uzme u obzir ovo ograničenje. Postoje milijarde nepredviđenih situacija i one zavise od svih varijabli od kojih zavisi društvo, od toga koliko zarađujemo, čime se bavimo, od naših porodičnih veza. Biti odrastao znači prihvatiti to da se ne može imati kontrola nad životom. To, na neki način, znači da pretajemo da pravimo detaljne planove jer se tako zanemaruju slučajnosti. Srećni su oni koji uspeju da pronađu zdrav put između buduće perspektive i zdravog uživanja u sadašnjem trenutku, jer je to jedina stvar koja je zaista izvesna.

U razgovoru sa Ani Erno navela si da se dešava nešto vrlo čudno: što je intimnije nešto o čemu pišeš to ti se više čini da je ono samo tvoje. No, kasnije se ispostavi da je upravo to ono najuniverzalnije. Da li je tako i u romanu „Zbogom, aveti“?

Ovo je moj najintimniji roman. Bilo mi je potrebno više od dve i po godine da ga napišem. U procesu nastajanja prošao je kroz različite faze revizije da bi na kraju bio gotovo isti onome kao što sam ga na samom početku zamislila. Osećala sam strašan stid na gotovo svakoj stranici ovog romana i tim stidom sam pokušala stilski i pripovedački da ovladam. Sve vreme sam se osećala kao da pored sebe imam autentičnu i duboko skrivenu sebe. Susret s Ernu se desio tako što smo čitale jedna drugu: kad se uspostavi književna veza, lako je prepoznati se.

Šta za Idu predstavlja crvena kutija?

Ima snažnu simboličku moć, poput talismana. Crvena je kao što su crvene Dorotine cipelice u „Čarobnjaku iz Oza“, evocira jednu fantastičnu viziju, ulogu koju mašta ima u našim životima, u Idino životu. U kutiji koju Ida traži nalazi se porodični dom iz njenog detinjstva, tamo gde ju je sakrila, tu je prošlost. Ono s čime ona mora da se suoči. I razreši.
 
Izvor: flaneri.com 
Prevod: Jasmina Radojičić