Intervju: Radovan Nastić

Radovan Nastić je nedavno za Lagunu objavio novu knjigu „Dan kada je Mijatović pogodio prečku“. Za Domino Magazin govori o životu u LA, Americi, Srbiji i naravno novoj knjizi.

Već 6 godina živiš u Los Anđelesu. Sličnosti sa Beogradom?

U celom LA imaš nekoliko bioskopa gde puštaju stare filmove ali to je smešno u poređenju sa konceptom beogradske Kinoteke. Eto možda samo taj deo me je podsetio na Beograd i to iz razloga što se i ovde program filmova štampa na dva lista i obeležavaju se godišnjice filmova / režisera / glumaca, kao i tematski dani.

I Beograd ima mnogo bolju grafiti scenu. Toga sam se nagledao ovde jer sam očekivao nešto drugačije nego što sam viđao po Beogradu. I što se ideja i kreativnosti tiče, Beograd je apsolutno ispred LA. Tu uračunaj i sve navijačke grafite, naravno, jer ovde ta navijačka grafiti scena ne postoji.

Da li te hvata nostalgija?

Ja sam nostalgičan što se svega tiče. Ali na sreću, to potisnem inače bih plakao 24/7. A to znači da bih opet morao da tražim dobrog psihijatra.

Meni su, što se fudbala tiče, reprezentacija Jugoslavije iz 1990. i 1998. najviše značile. Vezujem se za ljude. Od Tome Ivkovića, Kranjčara i Mlinarića – Dinamo 1981/82. preko Halilovića, Šestića i Janjanina – Zvezda 1984, Sten Kolimora kroz celu karijeru pa do Rada –  kraja moje odanosti fudbalu. Već dugo me ne zanimaju srpski i hrvatski fudbal. Blesavo je gledati nameštene utakmice, imam kečere i ovde, ne moram da gledam srpskohrvatske.

Za Dinamo sam počeo da navijam kada sam imao 5 godina, za Zvezdu sa 7. Onda mi se, kroz par godina smučili i sticajem lepih okolnosti počeh da navijam za Rad.

Mijatovićeva prečka je čista simbolika raspada moje Jugoslavije. Posle toga sam, možda, pogledao 2-3 utakmice reprezentacije. Ali bez sedativa. Bilo mi je svejedno.

Iskreno, nisam znao ni da se Srbija kvalifikovala za Svetsko u Rusiji. Ne znam ko su ti ljudi, ne znam igrače. Ne zanima me.

Metaforički – Banjicu ne može ništa da zameni.

I da budem jasan, jer mi je muka od mitomanije i lažnih biografija.

Mi smo narod potpuno zaglibljen u mitomaniju i zato ovo vapim da kažem godinama. Posebno jer se „navijač“ i „huligan“ poistovećuju, isti slučaj sa „nacionalista“ i „šovinista“.

Ja sam bio / i ostao / navijač Rada. Nisam se tukao, nemam „ožiljke“ sa derbija protiv ona dva kluba. Meni je društvo sa tekmi i navijanje bilo dovoljno. Daj mi šal i horsko pevanje – ja sam srećan.

Isto tako, možda bi pitanje moglo biti i – šta mi menja „Ritam Herca All Stars“ u LA? Uz Rackovića, Čavića i Šaponju, Haj Spirita, U-DjUa – uz njih sam odrastao, učio i sazreo.

Životno – naravno da imam sportskih zanimacija. Sada sam uglavnom u boksu, opet kao navijač, opet u odličnoj ekipi drugara. I svi su Meksikanci. Obožavaju boks i sa njima imam o čemu da pričam, posebno što mogu vrlo lepo i istinito da mi ispričaju zašto je neki bokser popularan – kao Kanelo Alvarez, na primer, a zašto neki drugi nije. Meksikanci vole boks, vrlo je zanimljivo kulturološki posmatrati taj odnos prema pojedinim borcima. Zajedno sa nekoliko prijatelja poreklom iz Meksika gledao sam prvi meč Golovkin vs Kanelo. I svi su navijali za Golovkina. Golovkin je jedini bokser koji je u Meksiku popularan koliko i njihove najveće zvezde.

Mi smo, po mentalitetu, veoma bliski Meksikancima.

Kakav je život u LA i kakva je Amerika?

Los Anđeles je neverovatna mešavina kultura i to te otupi na razne podele. I ja sam malo – malo više – drugačiji slučaj od većine stanovnika ovde. Nisam došao zbog karijere. Ja sam već imao „andergraund“ karijeru iza sebe u Srbiji. Nikada o LA nisam razmišljao kao o mestu gde bih mogao da postanem „nešto“.

Ljudi su zanimljivi, jer se naslušaš svakakvih priča i nagledaš svega. Toliko različitih kultura na jednom mestu. Verovatno najliberalniji grad u USA. Mogao bih da pišem o mom ortaku iz Nebraske koji je došao ovde da postane glumac i kako se ta avantura završila. Išao je na razne audicije i onda dobio poziv za žurku a žurka bila suviše „otvorena“ za njegovo shvatanje života. Onda skapirao da nema niti nerava niti vremena da gubi i vratio se nazad – oženio se u međuvremenu i postao ćale. I srećan je.

Da ne pričam kakve sam sve ribe – modele fotkao i koje su to životne priče. Nešto ima u knjizi ali nije moglo svo ludilo da stane. Srbija i Amerika, s ove distance…

Sve što vam mediji prezentuju je sumanuta iskrivljena slika Amerike, i kada se prikazuje u dobrom i kada se prikazuje u lošem svetlu. Ljudi nemaju predstavu kakav je svakodnevni život ovde. Posao, druge obaveze, rentanje gajbe – nema mame i tate da imaš gde da odeš ako pukneš sa šljakom. Na ulici si.

Da li pratiš politiku?

Prvo pogledaš ko drži medije i sve ti bude jasno. Ja sam apsolutno pro Asanž i Wikileaks. Znači – antiprotivan medijskim lažima, što reče jedan hrvatski pank bend.

Ovde nemam TV, pratim sve na Youtube i podkastima.

The Joe Rogan Experience
Jordan Peterson – sva predavanja i intervju
Russell Brand podcast
Henry Rollins KCRW podcast
The Jimmy Dore show

Odatle se informišem.

A muzika?

Zanimljivo je da se najbolja muzika pušta u knjižarama i muzičkim radnjama. Najpoznatija knjižara – The Last Bookstore. Najpoznatija muzička radnja – Amoeba.

Na ta dva mesta možete da slušate sjajnu muziku. I pod tim zaista mislim na muziku, ne na recitovanje ili nabrajanje reči uz neke semplove. To se sluša po klubovima. To je muzika koju ne mogu da podnesem.

Ubedljivo najpopularniji muzičari su Morrissay i Eazy E. The Smiths & N.W.A. I solo i u paketu. To mi je bilo neverovatno. Majice od ove dvojice možeš da kupiš od kineskog buvljaka preko Holivud Bulevara do Urban radnji. Ogroman uticaj imaju. I to je vrlo kulturološki zanimljivo – kao kod nas podela na šabane i urbane likove. Ti urbani, kada ih vidim, pola hipsteraj čist.

Henry Rollins je ovde lokalni heroj. Ima sjajnu emisiju na KCRW radiju. Proverite i poslušajte. Fenomenalno. Objavio je gomilu knjiga. Izuzetno pametan čovek, mada suviše opterećen politikom.

Dead Kennedys. GG Allin. Rancid. Save Ferris. Bad Religion. Forsiraju kalifornijsku scenu, što je lepo. Ne okreću se Njujorku, što je još lepše.

Odeš na Sunset Blvd u Roxy ili Whiskey GoGo i to su klubovi koje gledamo na filmovima. Zidovi popunjeni fotkama najvećih r’n’r zvezda. I nema podele na to ko šta sluša, kao kod nas. Zapravo, nije bitno kao kod nas, da budem precizniji. Možeš da slušaš i Elvisa i nekog DJ-a koji rastura po Vegasu svakog petka. Niko ti neće lupiti etiketu da si ljakse.

Razlika u kulturama mi je oduvek bila zanimljiva, i pitam svoje ortake sve jer nema glupih pitanja. I oni mene pitaju o Rusiji.

Bilo mi je zanimljivo kada mi je prijatelj sa kojim gledam boks, poreklom Meksikanac, otkrio da voli old school meksičku muziku.

Dao mi je top 5 zvezda koje svaki Meksikanac „mora“ da zna:

Vicente Fernández (Što reče moj prijatelj – ako nisi čuo za njega, nisi Meksikanac.)
Los Tigres Del Norte
Selena
Chalino Sanchez
Jenni Rivera

I još jedna stvar zanimljiva u Los Anđelesu – Latinosi održavaju Pin Up kulturu u LA. Oni najviše slušaju Punk i HC. Kada sam bio na Dead Kennedys, 85% su bili Latinosi. Leviske Martinke – sve je tu. A devojke… šta reći. Zaljubiš se pa patiš.

Poruka onima koji bi da odu is Srbije…

Idite. Nikada nije kasno. Ja sam otišao sa 38 godina. Samo, bez kukanja za rodnom grudom. Prezirem ljude koji odu preko pa onda kenjaju o toj državi u kojoj žive, rade, i koja ih tretira kao ravnopravne sa ljudima rođenim u istoj.

Naravno da će vam nedostajati ljudi i mesta. To je normalno. Ali ljudi su idioti, samo kukaju.

A onima koji tvrde da se u USA ili nekim zapadnoevropskim državama samo rinta i spava, da su ljudi otuđeni… Pa neka i dalje veruju u to.

Uživam da čitam tekstove po srpskoj štampi, tipa – „kako ZAISTA izgleda život u Danskoj / Nemačkoj / Americi“.

I onda imaginarna osoba opiše 1000 mana i 2 dobre strane novog mesta prebivališta. Ali neće da se vrati !! Tu se bar nasmejem. Kao, ma jedem govna, u mozak me kara ko stigne, nemam nikoga bliskog već samo opajdaru od žene / muža kladioničarskog idiota.

Onda obavezno odem da pročitam komentare.

Pa mi još smešnije bude kada pročitam „istina je, evo ja već 25 godina u hladnoj Danskoj / Nemačkoj / Americi…“

Pa prijatelju vrati se doma. I nema frke. Sve ok.

Druže se ljudi i ovde, izlaze, napiju i povraćaju, drogiraju, muvaju, putuju, idu u muzeje, tucaju.

Ali nećete videti kafiće prepune ljudi u podne ili 4 popodne. To je već poseban fenomen kojim bi neko trebalo da se pozabavi u Srbiji.

Neko se prilagodi novoj sredini, neko ne. Ali blesavo je očekivati da sve bude kao u Srbiji, kako smo navikli. Apsolutno je drugačije.

Najvažnije je biti srećan.

Amerika, zemlja slobode?

Ono što mi se najviše sviđa ovde je – nema blama. U pozitivnom smislu i granicama normale, naravno.

Možeš da se obučeš kako god želiš – niko te neće gledati – ijao, dajgle šaban.

Većina grada je oslobođena od golddigersica, one imaju svoje klubove. Možeš i u kopačkama da izađeš u grad – to je tvoj stil i nikoga nije briga.

Naravno, ovo važi za normalne klubove kojih je 80% u LA. Ne važi za one kojima ne mogu ni da prismrdim jer nemam rezervaciju. To je paralelni svet.

Kompleksi ovde su neuporedivo manji nego u Srbiji. Većina ljudi u LA je došla da uspe u jedinoj industriji koju imaju – zabava.

Ali dok se ne nađe angažman, mora da se plati renta za gajbu a red bi bio i da se nešto pojede a i popije, zdravo je. Gomila konobarica po klubovima ili restoranima su glumice / šta god koje rade taj posao dok ne uleti prilika da se bave onim što vole. I nikoga nije blam da kaže – šanker sam, vozim Uber, radim kao obezbeđenje. Normalno je. Radiš pošten posao. Ne kradeš. Šta je tu loše.

Normalno je živeti sa cimerom ili više njih. Podele se troškovi i pregura se mesec.

Meni se osećaj materijalne slobode dogodio u nekom klubu gde me je startovala prelepa Azijatkinja savršene zadnjice a da me nije pre toga skenirala „koliko koštam“. Nije mi videla ni auto – koji nemam, već koristim Uber. Nosonja je šarmirao pogledom. Kao Džejms Bond.

Koliko je nova knjiga „Dan kada je Mijatović pogodio prečku“ autobiografska?

Kao i prethodne knjige – vrlo lična. To sam ja, moj život i ljudi oko mene. Uz malo karikiranja, naravno. Dodao sam malo filmskih efekata.

Ali i ja sam se prilično promenio – bilo je vreme. Postalo mi je čudno kada mi se neki ljudi iz prošlosti obraćaju kao da sam „Bensedin“ iz 2006. Kada potpuno promeniš okruženje, društvo, otkriješ hrpu stvari za koje nikada pre nisi čuo pa onda kopaš i kopaš… Menjaš se.

Kao sa fotografijom. Ja sam počeo da fotografišem ovde, kada sam shvatio da ne mogu da pišem, da sam potpuno prazan. Amater potpuni ali uživam u tome. Samo što sada mogu da radim fotografije i spajam sa pričama.

Uzgred, moj amaterski rad možete videti na Instagramu @art_of_hollyweird /

U jednom momentu dođe dan kada startuješ devojku i ona pita za godine pa kroz osmeh kaže – stariji si od mog oca.

Tu nemam šta da odgovorim. Nasmejem se i ja.

Učim mnogo, najviše od Džordana Pitersona. Treniram komunikaciju.

Saslušam pitanje, uzmem gutljaj vode pa odgovorim.

I za kraj, opet da citiram Pitersona i na ovome radim ozbiljno jer je daleko od jednostavnog – „Speak the truth and see what happens“.

Na kraju ćeš biti okružen prijateljima.

Izvor:  dominomagazin.com