Intervju – Oto Oltvanji: Klonim se gumenih patkica

Subotički pisac sa stalnom beogradskom adresom, prevodilac i teoretičar horora, autor nekoliko desetina kratkih priča objavljivanih po periodici, te autor romana Crne cipele (2005) i Kičma noći (2010), nedavno se svojoj publici predstavio novim voluminoznim delom, romanom Iver, u izdanju beogradske Lagune. U razgovoru za Puteve, Oto Oltvanji govori o neobičnim izvorima inspiracije, želji da se uvek bude originalan, naklonosti prema slabijima, evoluciji u životu i radu, domaćem kulturnom kontekstu, mentalitetskim razlikama različitih delova Srbija, uticaju prevođenja na sopstveni književni stil, i još mnogo toga, uglavnom vezanog za novi roman.



Koliko vremena si poslednjih godina proveo s porodicom Vitas? Da li sebe možda već doživljavaš kao člana jednog od tabora: „pauka“ ili „sova“?

Ideju o porodici koja je sama sebi najveći neprijatelj gajio sam dugo, čekajući da se slože kockice, jer sam znao da neće biti jednostavno ispričati njenu priču. Posle dve i po godine rada na prvoj ruci – mada tu nije bilo samo pisanja, već i prevođenja – likovi vam zaista postanu kao članovi familije, pomalo i kao dosadni rođaci. Znate ono, svakog lika tri godine dosta. Ali kad su u pitanju tabori – u ovom konkretnom slučaju tim „žrtava“ i tim „pobednika“ – teško da tu mogu negde da se svrstam. I u većini drugih situacija mi je teško da odaberem stranu, radilo se o, ne daj Bože, oružanom sukobu, sportskom timu, političkoj stranci ili velikom strip-izdavaču. Pored toga što patim od tog nezgodnog defekta da kad već treba da navijam za nekog, biram slabije, ne razumem zašto izbor uvek mora da bude isključiv – zašto ne mogu da vam budu simpatični i jedni i drugi; ili, češće, nijedni.

Najgore od svega je što je navijački mentalitet kod nas ukorenjen svuda, ne samo u sportu. I razumem ga donekle, kao što se trudim da razumem svaku ljudsku pojavu – za jednog pisca to je veoma bitno – ali ne mogu u tome svim srcem da učestvujem. To, doduše, ne znači da u sebi nemam nimalo takmičarskog duha, već samo da mi očigledno više pristaju individualna nego grupna nadmetanja. Sebe gotovo uvek doživljavam tek kao pripovedača ili posmatrača (ili oba), što znači da mi je najsličnija ipak junakinja Ivera, Mia Baltić.

Ovaj roman ima klasično linearno hronološko pripovedanje. Zašto nisi pokušao sa mozaičkim ili „flešbek“ epizodama, osim kratkog istorijata izbijanja kolere u Subotici?

Priča nije tražila poigravanje sa vremenskim tokom. Trudim se da osluškujem potrebe priče. Kad je došlo vreme da zavirimo u prošlost, odlučio sam da to ne radim putem flešbeka. Taj postupak mi sve više deluje izanđao, lenj i ziheraški, suviše filmski, imate ga svuda; obaška što posredno sugeriše da sve ima svoj uzrok i da postoji jasno definisan trenutak kad je nešto nastalo, uobličeno, rođeno; nažalost (ili na sreću), u životu ništa nije tako jednostavno ili jednostrano. Ne postoji taj jedan trenutak koji vas definiše, on je pre nekakav skup momenata koji se prožimaju i prepliću, nagrizaju vas kumulativno. Režiser Sidni Lamet i scenarista Pedi Čajevski, autori vrhunskog filma iz 1976. godine TV mreža, to nazivaju „gumenom patkom“ – onom igračkom koju su nekom ukrali dok je bio dete pa ga je onda taj događaj pretvorio u:  ubicu, političara, ginekologa... dopiši sam. Kod likova u Iveru možemo lako da razlučimo koje su im životne raskrsnice važnije od drugih, ali sam se trudio da taj mehanizam ne bude plastičan i konačan, da prošlost nije servirana na tacni već da za nju likovi moraju da se izbore, kad im se neko poveri ili kad se oni povere drugom (u ovoj knjizi likovi su prilično raspričani). Zbog toga nije bilo klasičnih flešbekova (sem tog jednog, ali on ionako više deluje kao izvadak iz nekakve hronike). E sad, olakšavši sebi dušu s ovim, mogu odmah da najavim i da će knjiga na kojoj trenutno radim imati vremenske skokove – u glomaznim segmentima, jer priča tako zahteva – ali ću se svakako truditi da likovi jedni druge i sami sebe ne tumače prostim skokom u prošlost kad god se za tim ukaže potreba. Flešbekovi će tu biti više da zbune i nateraju na razmišljanje, nego da pojašnjavaju. Klonim se, drugim rečima, gumenih patkica, i u kupatilu i na drugim mestima [smeh].

Možeš li konačno razjasniti čitaocima „Puteva“ u čemu je fora sa „lepim“ i „finim“?

Junaci romana, Mia i Saša, Beograđanka i Subotičanin, tokom svog složenog odnosa igraju se bezazlene i inspirativne igre pronalaženja razlika u govoru između stanovnika krajnjeg severa zemlje i, kako sami kažu, „beogradskog pašaluka“. Kao jedna od najinteresantnijih i ne toliko poznatih nametnula se različita upotreba reči „lepo“ i „fino“: Beograđani ovu prvu koriste kad žele da kažu da im je neka hrana ukusna, a drugu kad im je nešto prijatno za oko, dok Subotičani sve to rade obrnuto. Bio je to večiti izvor zbunjivanja na koji sam relativno često naletao u životu a nikad u literaturi, te sam želeo da ga ovekovečim. Poslužio je kao odličan poligon za kulturološke kontraste kojima inače obiluje knjiga.

Roman ima strukturu od pet listova deteline. Šta tačno reprezentuje svaki od tih listova?

Neizlečivi sam formalista. Protiv te bolesti borim se tako što simetričnu postavku dela narušavam detaljima: u ovom slučaju sam uravnoteženu strukturu četvoročinke ukrasio nakalemljenim petim delom, kraćim epilogom predstavljenim kao peti list deteline. Detelina s pet listova u prirodi postoji, ali je ređa od ionako retke slavnije rođake sa listom manje. Posebno je zgodno što se ispostavilo da ti listovi imaju svoja imena, generički apstraktne pojmove kao što su vera, nada, ljubav i sreća, koji su savršeno odgovarali postojećim činovima – a svi skupa dominantnom pojmu sreće kao životne filozofije. Kad sam otkrio sve te indeksirane aspekte deteline, shvatio sam da su maltene sudbinski znakovi koji prosto ne smeju da se ignorišu. I brže-bolje ih uvrstio u knjigu.

Na beogradskoj promociji romana govorio je kolega Goran Skrobonja. Vaše karijere su nekako isprepletane već nekoliko decenija, i književne i prevodilačke i žanrovske. Kako ocenjuješ njegov rad, da li među vama postoji (zdrava) konkurencija i motivacija da se kroz nju prevaziđe već dostignuto?

Goran je prijatelj, stariji kolega, ali i neka vrsta uzora, mentora čak. Jedan je od nekolicine velikana ovdašnje žanrovske književne scene čiji me je dragoceni rad formirao kasnih osamdesetih i ranih devedesetih, kad sam tokom studija odlučio da odem prvi put na redovan sastanak ponedeljkom u beogradskom Društvu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“. U međuvremenu smo postali kolege po peru, prevođenju i kafani – a Skrobonja je bio i odličan saputnik tokom našeg malog putujućeg književnog cirkusa „Tri lica knjige“ koji smo upriličili 2010. i 2011. godine sa kolegom piscem i prijateljem Darkom Tuševljakovićem, čije pisanje takođe volim – tako da slučajno znam da bar u jednom delimo stav prema stvaranju: pisaćemo ono što nam se u tom trenutku piše, a ne ono što se od nas očekuje. Neminovno je da se menjate, i kao ljudi i kao stvaraoci, a interesovanja vas mogu odvesti na neočekivane strane. Mene i dalje zanima sve i svašta, kao autor sam trenutno tu gde sam nakon Ivera i s ovim što radim izgleda da se dalje krećem ka hibridnom spoju hiper-realizma i fantazmagorije. Gorana je, pak, posle manje ili više čistog horora sve više zanimala alternativna istorija, a novi pravac u kom se kreće, imam osećaj, iznenadiće čitaoce još više. Ali sve to ne bi imalo nikakvog smisla da se prevashodno i sami ne zabavljamo ili da iz onog što radimo usput nešto i ne naučimo.

Više puta tokom čitanja imao sam utisak: „ovo je čisti pulp“. U tvom slučaju, znajući da si pasionirani čitalac i generalno konzument popularne kulture, ovo svakako ne znači spisateljsko neznanje, već pretpostavljam neku vrstu poigravanja i različitih posveta? Koliko je danas ostalo od onog Oltvanjija koji je sam sebe definisao kao „pulp-majstera“?

Možda je ipak u pitanju spisateljsko neznanje jer taj petparački štimung svakako nije bio cilj ili bar ne namerno [smeh]. Naelektrisana atmosfera, neizvesnost i neočekivano više su u ovom slučaju dugovali sapunskoj operi, koju sam doživeo kao nužno zlo i neodvojivog pratioca epske porodične priče. Vrlo je malo toga zapravo u ovoj knjizi posveta bilo čemu, usudio bih da se da kažem da ih – svesnih makar – ni nema. Osim delimičnog nadovezivanja na gotski roman i poigravanja s njegovim motivima u Iveru, u mojim delima se nijedan događaj ne referiše direktno na već neke postojeće scene. Jedini put kad sam to radio, i to polusvesno, bilo je u jednom poglavlju Kičme noći koje priziva Trećeg čoveka, roman Grejema Grina i film Kerola Rida. Ne volim pastiše. Do sada sam uspešno izbegavao čak i da uvezujem sopstvene priče upotrebom istih likova i miljea. Prihvatam remiks i sempl kao umetničku formu novog doba, ali uvek dajem sve od sebe da smislim nešto novo, bar donekle neviđeno, i u domaćoj i u stranoj tradiciji.  Lakše je reći nego uraditi, naravno.

Jedna grana porodice vaših junaka pri kraju knjige otvara „sigurnu kuću“ za kulturu, što je ideja koliko spektakularna, toliko i neverovatna za prilike u Srbiji. Da li bi voleo da nešto slično zaista postoji, izuzimajući sad okultne aspekte Vitasovih umetničkih obmana?

Imam utisak da su i neverovatnije ideje kod nas prolazile ili bar da su pokušali da nam ih poture, i to nevezano isključivo za kulturu. Zašto onda ne i nešto ovakvo? Meni ta „sigurna kuća“ Vitasovih deluje pomalo kao silom nametnuta institucionalna ideja, bez obzira na to što je potekla iz privatnog sektora, a takve me uvek odbijaju, pogotovo u kulturi. Volim kad umetnici stvaraju sami, nezavisno i za sebe. A kad se već udružuju, jer je i to neminovno, volim kad kolektiv ima makar neki privid spontanosti, smisla i nužde. Kulturno udruživanje je utopija, ali slatka utopija.

Na jednom mestu poredeći Sašin i Mijin književni postupak, jasno razlikuješ „kreativni“ od „štreberskog“ (ili je bio „cvikeraški“?) aspekta pisanja i, uopšte, načina mišljenja i života. Da li zapravo i ti deliš Sašinu fascinaciju da što više napisanog treba da je čista fikcija i da li to doživljavaš kao indirektni kompliment za sebe kao pisca?

Kao mlađi sam više očekivao od drugih i sebe da se sve „izmišlja“. To mi jeste delovalo pomalo kao romantična viteška disciplina. Ali ne vrednujem različito prozu s naglaskom na zapletu i onu takozvanu ispovednu. Nema tačnog rešenja, nije jedno bolje od drugog. Radite ono što vam više odgovara, u čemu se bolje izražavate, ono što ste vi.  Oba pristupa sasvim će lepo zamađijati čitaoca. A neminovno će „varati“ i jedni i drugi: garantujem vam da i oni koji po sopstvenom priznanju pišu samo o onome što im se desilo donekle „izmišljaju“, baš kao što oni koji se oslanjaju na snagu mašte svesno ili nesvesno uvode anegdote iz stvarnog života. To me uvek podseti kako je Dejvid Čejs, tvorac legendarne televizijske serije Porodica Soprano, od svojih scenarista na grupnim sastancima tražio da za nove epizode predlažu samo događaje koje su lično doživeli – pa su mu ovi, posle nekog vremena, poturali izmišljene storije kao stvarne, jer, budimo iskreni, koliko bizarnih sopranovskih priča možete uopšte da izmuzete iz svog kratkog životnog veka?

U međuvremenu sam shvatio da će i najluđe priče biti ubedljivije, uzemljenije, ako ih ukrasim ponekim autentičnim detaljem, odevenim u novo ruho, čak toliko da vrlo brzo tokom kreativnog procesa postane neprepoznatljiv, čak i meni koji ga znam iz prve ruke. Ali udahnuli ste nešto iz svog života u priču koja vam je došla ko zna otkud, iz etra; izvukli ste iz sume onoga što ste vi nešto prepoznatljivo i konkretno, a onda ga alhemijski spojili sa nečim za šta niste tačno sigurni ni odakle vam. Kako li će sve to izgledati u budućnosti? Nisam siguran. Ne verujem da ću jednog dana stići do memoara iz vojske, ali ko zna.

Poslednjih godina si dosta prevodio, upućeni kažu prilično uspešno. Koliko ti prevodilačko iskustvo pomaže u oblikovanju i cementiranju tvog vlastitog literarnog izražaja, a koliko odmaže?

Svaki dubinski, posvećeni rad sa jezikom pomaže. Postajete svesni svoje i tuđe jezičke palete. Nešto usvojite, nečega počnete da se klonite. Dubinski rad na tuđem delu ima svojih dobrih i loših strana. Poslednjih godina sam književne prevode proredio jer sam shvatio da se trošim i uživljavam kao da se radi o mojim knjigama, pa sam onda posle iscrpljen za sopstveni rad. Svaki put kad završim prevod neke knjige – poslednji put je to bila Tvrđava samoće Džonatana Letema koja me je namučila, ali i nagradila – kažem sebi: „Nikad više.“ I onda prekršim to obećanje.

Zašto si roman pozicionirao u potpuno domaće okruženje i kontekst? Koliko je bilo tvog zadovoljstva u ovekovečavanju svih brojnih kulturnih, senzibilitetskih, mentalitetskih i geografskih posebnosti severa Bačke? I odakle – za ime sveta – ideja za ime „Bačka“?! (smeh)

Domaći kontekst se ne razlikuje mnogo od onoga što sam radio u prethodnim romanima. Sve su to bila naša poznata okruženja u koja se smeštaju neki fantastični događaji. Dešavanja u Iveru možda nisu mnogo manje neobična od onih opisanih u ranijim romanima, ali su umnogome verovatnija. Pretpostavljam da im to daje dodatni pečat prepoznatljivosti i uverljivosti.

U svojim pričama lagano se geografski pomeram na sever – vraćam se na mesto na kom sam odrastao; mesto zločina, takoreći – i sve se više tamo zadržavam. Crne cipele bile su čisto beogradska knjiga; u Kičmi noći skoknemo na jednu brzu i uzbudljivu ekskurziju u Suboticu; u Iveru dobar deo vremena provedemo na severu Bačke, jer zaplet vuče korene sa tog prostora. Bogato je to igralište koje me inspiriše, možda više s ove vremensko-prostorne distance; čvrsto verujem da iz Beograda, u kom živim, uspešnije mogu da sagledam sve tamošnje detalje koji su mi kao piscu zanimljivi nego da sam ostao da živim u Subotici. S druge strane, veze sa rodnim krajem ostale su i dalje veoma čvrste. Drago mi je zbog toga.

Što se Bačke kao imena osobe tiče, ne smemo da zaboravimo da u ovoj knjizi imamo posla sa likovima koji se hrane sopstvenim egzibicionizmom, egzotikom i egoizmom. I ne bi bilo neobično da majka koja ima svojevrsno hipi poreklo svom možda najdražem detetu, onom kog pokušava da spase zle sudbine, nadene ime regije iz koje je ovo poteklo. I da onda to neobično ime posle njemu savršeno pristaje. Osim toga, niko Bačku još nije koristio kao lično ime, te sam sebi rekao: „Što onda ne bih ja bio prvi?“ A i dobro je došlo da se poigram s naslovom poglavlja il’ dva.

U sličnom stilu bih te zamolio da prokomentarišeš prenošenje (dakle ne obično rušenje) stare „Filoksere“ iz Bačkih Vinograda na krov opskurnog tržnog centra, stečenog više nego sumnjivim aktivnostima novopečenih „bizmismena“?

Nije mnogo suptilno, priznajem, ali je i dalje otvoreno za razne interpretacije. Mimo toga, sama kuća je moćnija od uobičajenih centralnih građevina u klasičnim gotskim romanima jer se u jednom trenutku otrgne kontroli, i kao simbol i kao konkretna fizička tvorevina, te počne da živi svojim životom. Da biste saznali tačno kako, morate da pročitate knjigu, naravno [smeh].

Šta predstavlja bilijarska teorija o „dva zida“ preko kojih jedino može (i mora) da se čini zlo bližnjima?

Teorija proističe iz fatalističkog verovanja naših junaka da ako direktno naudite bližnjemu svom, to se pretvara u karmički dug koji posle ne može da se namiri. Ali u širem kontekstu može se protumačiti i kao želja da se ne prljaju ruke izravnim nanošenjem zla drugom, što, nažalost, ovih dana takođe nije neuobičajeno. Ako možeš da nađeš nekog ko će neprijatan posao obaviti umesto tebe, što to ne bi uradio?

Da li se slažeš da će neki čitati Iver kao svojevrsne Maratonce 21. veka? Da li je moguće da je Porodica i njena Hijerarhija najvažnija i da nema tog zla niti „crnog dušmanina“, a da ti o glavi ne radi upravo – tebi najbliži?

Ha, zgodno je to sa Maratoncima. Nije mi do sada palo na pamet, ali je svakako ogroman kompliment. Kad se sve dešava u okviru porodice, veća je drama. Svi su ulozi, a pogotovo emotivni, podignuti na viši nivo. To je ono što sam od trenutka kada sam se opredelio za porodične intrige smatrao najubojitijim oružjem: istražujemo granice ljubavnih veza, krvnog srodstva, istorijata loze, osećaja lojalnosti – sve do pucanja i preko toga. Na tom putu nikad ne ponestane pripovedačkog pogonskog goriva.

Moraju li u svakoj dobroj priči o sukobu i izdaji arhineprijatelji nužno biti – Brankovići?

Nekad inspiraciju nalazimo na neočekivanim mestima: moji su Brankovići potekli, verovali ili ne, iz pesme „Ja ratujem sam“ Riblje Čorbe, jer sam se kao dete stalno pitao ko su ti ljudi koje pesnik maltene besno „svake noći poziva na piće“, a vrlo je verovatno mislio na iste mitske Brankoviće – svačije večite rivale. Takođe, izbor je bio uslovljen očekivanjem čitalaca: ako od starta suparnička porodica budu bili baš „Brankovići“, vi ćete se prema njima odrediti na jedan način, a oni usput mogu da vas razuvere – ovi moji na kraju uopšte nisu ispali tako loši. Ne prestaje da me fascinira sposobnost ljudi da vas prijatno iznenade kad ih malo bolje upoznate. Voleo bih, doduše, da mi se to češće dešava [smeh].

Autor: Dejan Petrović
Izvor: Putevi