Intervju - Milomir Marić: Deca komunizma

SFRJ za ponavljače.
Kako je Krcun hteo od Jugoslavije da napravi Ameriku.
Zašto je Milošević hteo da osveti Leku Rankovića.
Da li je Koča Popović predvideo raspad Jugoslavije.


Milomir Marić je povodom reizdanja njegovog bestselera "Deca komunizma" ispričao Branku Rosiću da je Slobodan Milošević logično sahranio Srbe i Srbiju jer je njegov politički program stvoren na sahrani Aleksandra Rankovića, otkrio i zašto je Tito upropastio ulazak Jugoslavije u Evropsku uniju i kako je na jednoj proslavi ustanka u Zagrebu hrvatski nadbiskup i saradnik ustaša Alojzije Stepinac sedeo u društvu partizanskih i ruskih generala.

U nekom zakonu spojenih sudova pokazalo se da nostalgija, a sasmim tim i jedna od njenih mutacija - jugonostalgija, raste proporcionalno sa lošom sadašnjošću. Kako to ulepšavanje naše stvarnosti i ne ide baš nešto onda i jugonostalgija predstavlja i dalje sedativ u borbi protiv aktuelne melanhonlije. Otuda i emisije, koncerti, filmovi made in Yugoslavia i dvedeset i nešto godina kasnije predstavljaju i danas unosnu robu. Knjiga Milomira Marića „Deca komunizma", koja je ovih dana reizdana od strane Lagune, ne spada u priču o karijerama Bijelog dugmeta, Zdravka Čolića, Lepe Brene... Ona se bavi Jugoslavijom, ali ne muzičkim superstarovima već političkim zvezdama SFRJ koje su predano radile u „kovačnici bratstva i jedinstva i samoupravljanja" da bi ih na kraju stiglo razočarenje.
Marić kaže da je „vanbračno dete komunizma" postao zato što su Titovi doglavnici, generali, ministri dosadili svojim ženama i deci pa je ovaj poznati srpski novinar predstavljao jedinu moguću „ispovedaonicu" u kojoj su oni hteli da se povere.

„To su bili ljudi već na umoru ali su hteli da to svoje iskustvo nekom povere. Ja sam bio jedini koji je hteo da ih sluša. Bili su već na kraju životnog puta i veliki deo njih je bio razočaran u sve ono za šta su se nekada borili", kaže Milomir Marić koji je, po izdanju „Dece komunizma", vrlo brzo postao vlasnik jedinstvenog jugoslovenskog bestselera prodatog u prvom naletu u skoro 50.000 primeraka. Knjiga traži i uzroke raspada Jugoslavije, nekadašnjeg socijalističkog Diznilenda usred Evrope i tampona između Istoka i Zapada kojoj su s padom Berlinskog zida nekadašnje „mecene" prepisale stečaj.

Jugoslovensko sveto trojstvo

„Tito je umro u vreme grejs perioda međunarodnih kredita. Naredio je da se, dok on ne umre, ne dozvoli inflacija. Jugoslavija se zaduživala i on nije dozvoljavao nikakav program stabilizacije. Već tada je bilo nagovešteno stvaranje novog sveta u kome će Jugoslavija uskoro postati suvišna. Zahtevi hrvatskog Maspoka već su ušli u ustav iz 1974 a time je i projektovan raspad zemlje. Tito je pred smrt, 1979, na Brionima primio čuvenog američkog ambasadora Averela Harimana i njegovu suprugu Pamelu koja je bila femme fatale i vrlo uticajna žena, zaslužna i za to što je Bil Klinton postao predsednik. Ona je pre Averela bila udata za sina Vinstona Čerčila, Randolfa, koji je boravio neko vreme u misiji kod Tita u partizanima. Tito je u susretu sa bračnim parom Hariman izjavio da će se posle njegove smrti Jugoslavija pretvoriti u reke krvi. Znao je šta se sprema", kaže Marić.

Tito je s godinama postajao konzervativniji. Nije se slagao s reformama smatrajući da one potkopavaju njegovu vlast i ruše Jugoslaviju. Najpoznati jugoslovenski i svetski disident, Milovan Đilas, bio je, pre nego što je postao „bludni sin" jugoslovenskog socijalizma, jedan od najvažnijih Titovih musketara. Po završetku rata činio je jugoslovensko sveto trojstvo: Tito-Ranković-Đilas. Veoma brzo je Đilas od najbližeg Titovog kamarada postao najveći disident. On se sastajao sa liderom britanskih laburista i smatrao je da treba reformisati sistem u Jugoslaviji. Tito to nije voleo i kako je stario, postajao je sve konzervativniji i oštriji u protivljenju bilo kakvom reformisanju Jugoslavije.

Mit o Leki Rankoviću

Aleksandar Ranković, drugi član najvažnijeg posleratnog jugoslovensko-komunističkog trija, takođe je ubrzo raščinjen iz društva povlašćenih Titovih saboraca. Brozov kum i šef Udbe i danas ima mitološko dejstvo na Srbe. Zvanična verzija Rankovićevog pada na Brionskom plenumu bilo je otkriće prislušnih uređaja u Titovoj rezidenciji, a Marić kaže da Ranković jednostavno nije želeo više da ubija za Tita:
„Ranković je bio izvršilac Titovih odluka. Broz je u jednom momentu želeo da se ubije Edvard Kardelj, važni slovenački kadar i bliski saradnik Broza. Pokušaj tog ubistva bio je u lovu kada je prvi čovek Srbije, Jovan Veselinov, tobože pucao greškom na divlju svinju i pogodio Kardelja koji je preživeo, ali i uvideo šta mu se sprema pa je pobegao u London, krijući se u jugoslovenskoj ambasadi i to šest meseci, a izgovor je bio da uči engleski jezik", opisuje uzbudljivu epizodu Milomir Marić.

Ali Ranković je dugogodišnji srpski mit i personifikacija srpskog nacionalizma. Tokom njegove političke izolacije taj mit se sve više uvećavao i od Rankovića napravio mučenika za srpsku stvar i čoveka koji je hteo da sredi stvar na Kosovu. Otuda se i njegova sahrana koja je okupila 100.000 ljudi smatra okidačem za dolazak Miloševića na vlast.

„Ranković je bio personifikacija Udbe, nemilosrdni mač revolucije koji je streljao narodne neprijatelje. On je sprovodio nemilosrdnu volju komunističke partije. Ali, s druge strane, saznao sam da je bio dvostruka ličnost. Bio je s jedne strane opak, a s druge, po priznanju mnogih, i dobar čovek. Čak su i intelektualci iz rukovodstva govorili o Leki kao dobrom čoveku koji je razumeo stvari. Isticano je i da je neke ljude vadio iz zatvora, davao im pasoše. Mnoge je branio od Titovog gneva. Iako ga je Tito smaknuo na Brionskom plenumu, on je i posle toga ostao njegov najverniji saradnik. Kada je posle svog pada izlazio u kafanu Madera, ljudi su mu skandirali 'Marko, Srbine'. On je prestao da ide u kafane da mu ne bi skandirali i da ne povredi Tita. U svojim memoarima on je mrtvom Titu priznao da ga je više voleo od onih koji su ga smenili. Bio je ubeđen da je on bio poslednja brana i Titovog režima i Jugoslavije. Rankovićeva sahrana gde se okupilo 100.000 ljudi bila je prvi protestni skup posle Titove smrti. Bili su veliki napadi na srpsko rukovodstvo što je to dozvolilo. To je bilo nešto što će se kasnije pretvoriti u Miloševićevu antibirokratsku revoluciju i Gazimestan.

Tadašnji šef beogradskog DB, Dušan Stupar, pričao mi je da su jedanput došli Slobodan Milošević i Ivan Stambolić da gledaju snimak koji je policija napravila na Rankovićevoj sahrani. A kasnije je dva, tri puta dolazio Milošević da sam odgleda snimak. I to je bila praktično osnova njegove politike. Temelj Miloševićeve politike bila je osveta za Brionski plenum na kome je smenjen Ranković. I umesto da se opredeli posle pada Berlinskog zida i u skladu sa novim dobom u kome su se snašli svi narodi iza gvozdene zavese, on je sanjao da obnovi Rankovićevu politiku. I snage koje su dovele Miloševića na čelo Srbije su zapravo bili rankovićevci. I zato se mi nismo snašli posle pada Berlinskog zida. Posle 8. sednice Milošević je poslao svog ministra policije da položi vence na Rankovićev grob. I praktično se to vraća kasnije. Ranković je čovek o kome će istorija tek da sudi, ali taj povratak na Brionski plenum i revanš je bio najbolji dokaz da je Srbija promašila temu u doba pada Berlinskog zida i novih svetskih političkih prilika. Svi su prekidali sa komunističkim dobom, krenuli da se pozicioniraju, a mi smo vodili izgubljene bitke. Kod nas se pojavljuju rehabilitacija svih poraženih vojski, svih poraženih zastava, političkih ideologija, od četnika koji su izgubili 1944, Ljotićevaca, informbirovaca, Rankovićevaca... Svi poraženi su izašli na površinu Srbije", opisuje Marić mit o Aleksandru Rankoviću koji je bio ugrađen u antibirokratsku revoluciju Slobodana Miloševića.

Krcun je ubijen zbog Amerikanaca

I jedan drugi komunista i srpski kadar, Slobodan Penezić Krcun, nije samo zaslužan za stvaranje fudbalskog kluba Crvena zvezda već i za produkciju mita o stradanju Srba pod Brozovim režimom. I Krcun je dolazio iz udbaško-pandurskog šinjela, kao prvi čovek zloglasne Ozne, a ostaće najviše upamćen po hvatanju Draže Mihailovića. U bekgraundu Krcunove biografije stoji i da je jedini umeo Titu da skreše, što mu ovaj navodno i nije opraštao. Poginuo je pod nerazjašnjenim okolnostima u saobraćajnoj nesreći 1964. kod Lazarevca i nikada niko nije verovao u zvaničnu verziju već, u teoriju o ubistvu naručenom od strane samo Broza.

"Slobodan Penezić Krcun je čovek koji je uhapsio najviše ljudi i osoba koja je govorila da mu nisu ruke 'krvave do lakata već i da je u krvi do grla'. On je pijan odlazio u zatvore i ljubio se sa uhapšenim četnicima i Ljotićevcima i govorio: 'To su moji drugovi, a ne ovi s kojima delim vlast'. Šezdesetih godina je rešavana sudbina Jugoslavije. Krcun je bio predsednik vlade i bio je prvi član partije koji je dobio američku stipendiju. Vratio se u Jugoslaviju potpuno oduševljen Amerikom. Želeo je da ustroji Jugoslaviju kao asocijaciju opština jer je smatrao da republike svojom državnošću praktično otvaraju preduslove za raspad zemlje. Malo je poznato da je njegov šef kabineta bio Živorad Kovačević, legendarni gradonačelnik Beograda, nekadašnji ambasador SFRJ u Americi i predsednik Evropskog pokreta u Srbiji. On je posle Krcuna otišao na specijalizaciju u Ameriku. Bio je na kursu na Harvardu na kome su profesori bili Henri Kisindžer i Zbignjev Bžežinski. Taj specijalni kurs završili su važni evropski lideri poput Žiskara Destena. Posle toga je Krcun otišao kod Tita i rekao mu: 'Kad Amerikanci toliko vole mog šefa kabineta, onda možeš misliti, druže Tito, koliko vole mene'. Nije znao da time piše sopstvenu smrtnu presudu", opisuje autor knjige "Deca komunizma" pad Slobodana Penezića Krcuna.

Propali san Tome Granfila

Milomir Marić kaže i da je poslednji pokušaj da se spasi Jugoslavija bio 1972. kada je Toma Granfil, naš ambasador u Briselu pri Evropskoj zajednici, koja je tada brojala 12 članica, doneo ponudu Josipu Brozu Titu. To je bila zapravo ponuda Evrope Brozu da Jugoslavija uđe u Evropsku zajednicu. Zapad je dugo pokušavao da privuče Jugoslaviju. Tito je skoro pristao, jer je smatrao da je to jedina šansa da se odbrani nezavisnost zemlje od Sovjeta. Ali kasnije, Tito se mirio sa Rusima i sve je manje uzimao u obzir ponude Zapada. Tito je odbio ponudu EZ, a Tomu Granfila je smenio sa mesta amabasadora u Briselu i poslao ga na istu funkciju u Vašington. Broz sve više naginje ka Rusima i sprovodi staljinizaciju. Ustav iz 1974. je povratak na partijsku državu i privredu. Tad dolazi i do enormnog zaduživanja.

"Propala je privredna reforma kad je trebalo da se privreda transformiše u skladu sa tržištem. Amerika je uložila jedan avion pun para u našu privrednu reformu. U memoarima koji nikada nisu objavljeni, bivši srpski guverner Dragoslav Avramović, naš nekadašnji predstavnik u međunarodnim bankarskim institucijama u Americi, govori o milijardu prljavih para, koje je trebalo ubaciti u legalne tokove i da 10% pripadne Jugoslaviji a da se iz toga finansira privredna reforma. To su bile ogromne pare. Titu su dozvolili da reši nezaposlenost time što će otvoriti granice i poslati gastarbajtere na Zapad. Bilo je već tad milion nezaposlenih. Čak ni posle raspada Jugoslavije, a pogotovo u vreme Tita, nikada izvoz nije premašivao doznake naših gastarbajtera, pare koje su oni slali", kaže Marić.

Maks Luburić, Crnogorac

On u gomili paradoksa iz prošlosti navodi onaj kada su se prilikom povlačenja ustaških i srpskih snaga iz Jugoslavije susreli ustaški krvnik Maks Luburić i naši oficiri.

"Maks Luburić im je tada rekao: 'Milion smo vas ubili i vi i dalje verujete da smo braća'. Ali ona krilatica 'poturica gori od Turčina' se pokazala istinitom upravo u slučaju najvećih ustaških zločinaca koji su poreklom bili Srbi. Sedamdesetih godina u Bazelu je održan skup Hrvata iz zemlje i emigracije i tamo su oni većali nekoliko dana kako da se spere crna mrlja sa Hrvata zbog saveza sa nacistima. I njihov zaključak je bio da hrvatski narod nema ništa sa ustaškim zločinima jer su se to međusobno klali Srbi katolici i Srbi pravoslavci. Najveći ustaški krvnici su bili Ljubo Miloš, Maks Luburić, Fra Sotona Majstorović, svi poreklom Srbi. Ja sam u Zavodu Svetog Jeronima, koji je bio poznato ustaško gnezdo u Rimu i gde su se krili Pavelić i saradnici pre bekstva u Latinsku Ameriku, našao memoare Maksa Luburića gde opisuje da je rodom iz Rovaca iz Crne Gore. Ne zna se kako je on postao veći Hrvat od Hrvata? Pre nego što ga je likvidator Udbe Ilija Stanić ubio u Španiji, on je pisao svoja sećanja. Luburić je prvi u emigraciji izneo tezu o pomirenju Hrvata. Nije važno da li si bio u ustaškoj bojni ili partizanskoj brigadi. Tu ideju o pomirenju među Hrvatima je prihvatio Franjo Tuđman. To je bila njegova ideologija kojom je došao na čelo Hrvatske", priča Milomir Marić koji se tokom rada na knjizi nalazio često sa komandantom Prve proleterske brigade i nekadašnjim španskim borcem Kočom Popovićem.

Koča Popović je predvideo tragediju

"Znao je da će nas Slobodan Milošević odvesti u tragediju. Bio je i protiv Tuđmana. Pred raspad Jugoslavije održan je međunarodni sastanak u Dubrovniku. Evropa je na sve načine želela da spasi Jugoslaviju. Tokom tog skupa je već kamiondžija Vučurević odozgo gađao tvrđave u Dubovniku. Bili su požari na sve strane. Sastanak je održan u dramatičnoj atmosferi. Došli su premijer Italije Đulio Andreoti, austrijski Franc Vranicki. Gotovo svi regionalni šefovi država. Tražila se formula da se Jugoslavija sačuva. Koča Popović je tada boravio u vili u Dubrovniku i jedne večeri mi je rekao: 'Evo, Tuđman me pozvao da prisustvujem večeri sa svim tim državnicima iz Evrope. Ja sam odbio jer ne mogu da podnesem tog cinkaroša iz kabineta Ivana Gošnjaka'. Koču Popovića je na mestu načelnika generalštaba JNA nasledio Ivan Gošnjak, španski borac i komandant glavnog štaba Hrvatske. Šef personalne uprave u Gošnjakovom kabinetu je bio Franjo Tuđman. On je pravio spiskove koje generale i pukovnike treba da pošalju na Goli otok. I čak je bio stavljen na spisak Koča Popović.

Koča Popović i Sreten Žujović su tokom bitke na Sutjesci, kada su se partizani našli u nemačkom okruženju, odlučili da probiju obruč i naprave prostor da se partizanske snage izvuku iz njega. A Tuđman je prijavio da su oni probili obruč da pobegnu i da ostave Tita da ga uhvate Nemci. Pošto se Žujović opredelio za Staljina protiv Tita 1948, Tuđman je hteo to da iskoristi i pošalje Koču na Goli otok. Tuđman je mnoge nevine ljude poslao na Goli otok. Smatrao je da su Hrvati obeleženi kao saradnici okupatora, a da je rezolucija Informbiroa idealna priilka da se sada i Srbi uprljaju i postanu još veći izdajnici od Hrvata. Imamo još jedan paradoks. U tom generalštabu su sedela u jednoj kancelariji tri pukovnika: Franjo Tuđman, Veljko Kadijević i Dušan Bilandžić. Sva trojica će postati akteri jugoslovenske drame devedesetih godina. Tuđman postaje predsednik Hrvatske, Kadijević ministar odbrane SFRJ, a Bilandžić istoričar. Bilandžić mi je pričao da se Veljko Kadijević, koji je bio najzgodniji među njima i voleo lepe unifome, tri puta dnevno brijao da bi izgledao cakum-pakum", rekapitulira sudbine tri ratna druga autor knjige. On kaže i da mu je tokom sastanka u Dubrovniku tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Đani De Mikelis rekao: "Vi Srbi niste normalni. Vi ratujete oko nepostojećih granica u trenutku kada Evropa ukida svoje."

Smrdljiva kesa za Peka Dapčevića

I jedan drugi Titov general, komandant Druge proleterske Peko Dapčević, imao je tragične epizode.

"Tito nije želeo da neki Srbin oslobodi Beograd pa je to poverio Crnogorcu Peku Dapčeviću, baš kao što je Srbin, Koča Popović, oslobodio Zagreb. Broz nije želeo da neki Srbin oslobodi Beograd i prigrabi slavu koju je Tito želeo samo za sebe. Kasnije je Peko otišao na školovanje u Moskvu, a kada se Tito posvađao sa Staljinom, poslao je Dapčevića u Ameriku. U Pentagonu je on mesec dana držao predavanje američkim generalima o tome šta je video u Moskvi na školovanju. Tokom rezolucije Informbiroa, gotovo celokupna Pekova porodica se izjasnila za Staljina. Njegov brat, Vlado Dapčević, proveo je 20 godina na robijama i kada je konačno izašao, odselio se kod supruge u Brisel u kome sam ga posetio. Razgovarali smo 15 dana. Posle toga odem na letovanje u Dubrovnik i tamo u bašti hotela Ekscelzior sretnem Peka Dapčevića. Kažem mu da sam bio sa njegovim bratom, a on mi odgovori na to: 'Ne spominji mi tog izdajnika. On je unesrećio našu porodicu. Od 1948. ja sam sam svoja porodica'", opisuje životopis Dapčevića beogradski novinar i kaže da Peko obožavao Milovana Đilasa zbog čega ga je Tito smenio i poslao kao ambasadora u Tursku.

Tamo je Peko jednog dana dobio diplomatsku pošiljku iz Beograda. Bila je to kesa puna izmeta. To mu je bila poruka.

Stepinac na proslavi ustanka

U knjizi "Deca komunizma" nalazi se jedan šokantan podatak. Opisana je epizoda u kojoj je Marić u jednoj foto agenciji u Zagrebu pronašao fotografiju Alojzija Stepinca, hrvatskog nadbiskupa, saradnika ustaša i ratnog zločinca, kako se na proslavi Dana ustanka Hrvatske, 1945, nalazi u loži sa partizanskim i ruskim generalima, kao i sa najvišim partijskim rukovodiocima.

"Nisam mogao da verujem. To niko nije znao. Meni je Dedijer pričao da je Tito pokušao da sa Stepincem ostvari sporazum posle 1945. i da malo odvoji katoličku crkvu od Hrvatske. Nije postignut sporazum i Stepinac je uhapšen i proglašen za ratnog zločinca. Fotografije je trebalo izbrisati iz istorije. Kad je to izašlo, Glas koncila je na naslovnoj strani napisao: 'Koga provocira Milomir Marić'? A meni je bilo interesantno da nađem nešto što je trebalo da bude izbrisano iz istorije".

Vladika Nikolaj i Nikola Pašić

U Srbiji su hteli da pronađu pandan Stepincu pa su odabrali Nikolaja Velimirovića. Ali, ja sam prvi pronašao da je u dosijeu Gestapa Velimirović označen kao najveći neprijatelj Nemaca, a kasnije ga komunisti proglašavaju ratnim zločincem. Nikolaj Velimirović je bio na studijama u Engleskoj. Bio je šef srpske propagande u Americi i Britaniji za vreme Prvog svetskog rata. Ali sam našao u arhivi Dragiše Cvetkovića, predsednika kraljevske vlade, jednu belešku za vreme okupacije. Jednog dana je kod njega došao Velimirović i rekao: 'Gospodine predsedniče, ja ću vam sad ispričati o epizodi kojoj sam bio svedok i učesnik pa vi ako preživite rat, zabeležite'. Krajem Prvog svetskog rata u London je došao Nikola Pašić na razgovore sa engleskim premijerom. Prevodilac je bio Nikolaj Velimirović. To je značajno za sudbinu Jugoslavije. Britanski premijer je rekao Pašiću: 'Mi i Amerikanci smo rešili da vama pripojimo sve ove restlove što ostanu od Austrougarske i da to bude nova zemlja - Jugoslavija'. Pašić mu je odgovorio: 'Nećemo ono što nije naše. Da li možemo u toj zemlji da odredimo šta je srpsko?' Engleski premijer je uzvratio: 'Ne možete. Ta zemlja mora da bude napravljena kao Amerika. Zajednica različitih naroda.'

Ceo pokret Slobodana Miloševića je počeo od toga da su Pašić i kralj Aleksandar bili Jugosloveni i da nisu hteli da stvore Veliku Srbiju. Tako je Milošević sa Arkanom, Badžom, kapetanom Draganom krenuo da ostvari ono što nije mogao Pašić sa Živojinom Mišićem, vojvodom Putnikom... Nenormalna ideja nije mogla bolje da se završi. Kad je postojala rubrika 'Odjeci i reagovanja' u Politici, koja je slavila Miloševića i trasirala mu put, mene pozove srpski liberal Marko Nikezić: 'Mariću, jel čitaš ti ove budalaštine? Ja od svoje 12. godine čitam novine. A ovo što piše Politika je Novo vreme Milana Nedića. Ako Milošević ovako nastavi, završiće u granicama Nedićeve Srbije'.

Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik