Intervju Marko Popović: Najteže se poveruje u triler

Pisanje trilera nije stvar imaginacije već kombinatorike. Iako dugo nije smatran ozbiljnom književnošću, broj prodatih knjiga naterao je kritičare i teoretičare književnosti da ga drugačije tretiraju. Iako su u srpskoj literaturi pisci trilera i dalje na margini interesovanja, bio je dovoljan „Jedan pogrešan korak“ da se Marko Popović svrsta među čitanije autore. Njegov scenario za film „Jedini izlaz“ još jedan je drugačiji početak procesa. U isto vreme radiće i roman i film.



Kod nas je jako prisutan triler kad govorimo o stranom filmu i serijama, ali kao žanr u domaćoj književnosti decenijama nije bio popularan ni kod pisaca ni kod publike?

Sad ima prođu i on je, može se reći, i kod nas postao najpopularniji žanr u poslednjih 10 godina što se tiče književnosti. Poznata švedska književnica, pisac trilera Kamila Lekberg tvrdi da su u Švedskoj popularni trileri baš kao i u Skandinaviji zato što im je godinama bilo dosadno, nisu imali ratove, nisu imali sukobe i potrebno je bilo nešto što će malo podići adrenalin. Prvo kroz knjige, a posle i serije razvili su i čitavu tradiciju gledanja trilera. Mi ovde nismo razvili tu kulturu zato što je kod nas bilo stalno sukoba i ratova. Kod nas se tek ovaj žanr uspostavljava kroz serije i poneki film, naravno rezultate ćemo videti u budućnosti. Ja uvek kao primer navodim Grčku jer je tamo triler postao žanr broj jedan, a pre 30 godina bio je potpuno na margini. Međutim, zahvaljujući nekim piscima koji su kasnije postali svetski priznati, triler je uspeo da se pozicionira, i sada imaju više od 70 romana godišnje, što je fenomenalno. Pre samo 20 godina imali su sedam trilera godišnje. Veza između Srbije i Grčke, kulturno-istorijska, vrlo je slična i generalno je slična na celom Balkanu, tako da mi možemo da poželimo da za nekih 10 godina kod nas bude bar 30 knjiga godišnje.

Mi smo i dalje ostali naklonjeni istorijskom romanu. Zato što smo ostali zarobljeni u lavirintu nedorečenih činjenica ili ne vladamo dovoljno sadašnjom situacijom da bismo prevazišli prošlost?

Kod nas je istorija dugo bila isticana kao svetli trenutak pa se sadašnji čovek povezuje i poistovećuje sa nekim događajima i kaže – neki veliki uspesi to smo mi i onda je to neka vrsta glavnog eskapizma. Kod nas postoji ili taj herojski eskapizam ili ljubavno-romantični eskapizam. Imali smo serija koje su se bavile nekim izmišljenim 19. vekom gde bi sve bilo sjajno i uređeno i uopšte malo je nekih istorijskih romana koji tretiraju probleme i prikazuju iz drugog svetla kako je stvarno bilo. Najčešće je to samo igranje sa već postojećim mitovima i to odlično prolazi. Možete, na primer, da uzmete roman sa naslovom „Tajna Lazareve večere“ i ako ste iole pismeni pisac, vi ćete vrlo lako postići uspeh, jer ćete pokazati kako smo mi nešto mnogo bitni, kako je ceo svet dolazio da otkrije neku našu tajnu. Čak i kad su mitovi veoma upitni, oni se ne dovode u pitanje.

Ali Vi ste odabrali da pišete triler, zašto?

Izazov je, jako je teško da ljudi poveruju u triler, i to je jedan posao na kom mi svi zajedno radimo. Kad kažem zajedno, mislim i na pisce i na izdavače, i zbog toga moram da pohvalim moju izdavačku kuću Lagunu jer pruža šansu domaćim autorima. Možda zvuči smešno, ali zaista je potrebna neka doza kritike, što je problem, jer kod nas nema tog ozbiljnog kritičara koji će da kaže ovaj triler je dobar, ovaj nije. Kritičari su uglavnom odrasli na tezi da je triler neki niži žanr i ne žele da se udubljuju.

Imamo li mi uopšte kvalitetnih književnih kritičara?

Možda bi bilo dovoljno kad bi postojao neki kritičar makar i srednjeg kvaliteta u određenom krugu ljudi koji bi bar delimično znali da ocene kvalitet. Opet navodim Grčku kao primer, kod njih je bilo nezamislivo da kritičari nagradu daju trileru. Jer ljudi posmatraju nagradu kao neku potvrdu kvaliteta.

Vi ste sebi i dodatno otežali zadatak jer ste radnju trilera smestili u Beograd, na prepoznatljive lokacije. Da li je time izgubljena draž mistifikacije i kako izgleda Beograd u celoj toj priči?

Fenomenalno. Beograd je izuzetan prostor za jednu triler priču, i književnu i filmsku i serijsku. Zaista pruža dosta mogućnosti, samo što se radnja mora prilagoditi situaciji u Srbiji. Pojedini pisci pokušavaju bukvalno da prebace radnju američkih ili skandinavskih priča kod nas ne prilagodivši je i to ne ispadne dobro. Moramo da znamo kako bi u Srbiji policajac na nešto odreagovao, kako bi sud na nešto odreagovao. Sve ono što reflektuje državu u trilerima mora realno da postoji.

Kako ste istraživali rad policije i pravosuđa za svoj roman?

Ja imam specifičan pristup tome. Jedan američki pisac je rekao da zapravo ne treba istraživati i ja se toga pridržavam. Ne istražujem, jer se bavim pisanjem, ne bavim se nekim detaljnim društvenim ambijentom, tako da ono što znate iz opšte kulture dovoljno je za pisanje. Ko god je radio u državnoj firmi ili gde god 20 godina, može da pretpostavi kako funkcionišu naša policija i ostali organi, čak i neke druge specifične oblasti kao na primer forenzika. Bitno je da to čitaocu bude uverljivo. To i jeste suština, da to bude uverljivo, a ne i zaista tačno.

Završili ste školu filmske režije u Njujorku, kako se tamo izučava snimanje filma?

Najbitnija razlika jeste što tamo postoji pojam muvimejker, to je sveobuhvatan naziv za čoveka koji hoće da se bavi filmom. Kod nas, na primer, na FDU-u vi odmah u startu morate da se opredeliti za obradu zvuka, režiju, dramaturgiju ili slično, dok kod njih ako radite na filmu morate biti upoznati sa svim segmentima, uče vas i da montirate i da se bavite scenom i raznim drugim stvarima, a onda se tokom samog filma sami opredeljujete za ono što vam najviše leži. I ja mislim da je taj sistem sticanja opšteg obrazovanja malo bolji nego da se sa 18 godina odmah odredite šta ćete raditi.

A šta iz tog američkog ugla mislite o našim filmovima i scenarijima?

Za vreme Jugoslavije formiran je kao pojam neki srpski film, koji je imao svoje podžanrove, partizanski film, komediju, crni talas. Prethodnih 30 godina snimljeno je dobrih filmova, ali ne mnogo. Često je to neko lutanje i gledanje na uzora u drugim kinematografijama i mislim da nas upravo to drži na stranputici i sputava nas da stvorimo jedan sistem koji bi dugoročno funkcionisao. Evo, konkretno kad pričamo o trileru, mi još nemamo ideju kako bi to trebalo da izgleda, ali jedan od načina da se postave temelji trileru jeste da se izbacuje u nizu nekoliko dobrih trilera i da se napravi kontinuitet.

Već odavno u svetskoj kinematografiji nije samo trend da triler bude krimi priča već postoji i neki sociološki milje. Kakav je Vaš sociološki milje kada govorimo o „Jedinom izlazu“?

„Jedini izlaz“ u fokusu ima bogatu advokatsku porodicu, te u tom smislu sve ono što prati jednu bogatu i uticajnu porodicu postoji. Tu je i momenat korupcije, postoji i momenat tradicije, veza sa državnom bezbednošću, postoji prikaz te sprege između kasta ljudi koji su međusobno povezani, naravno, i estrada je uključena.

Pretpostavljam da su sve ličnosti izmišljene i da je svaka sličnost slučajna?

Da, naravno, neće se niko prepoznati. Može da se prepozna Vesna Zmijanac, glavna junakinja je jedna bivša pevačica koja ima kuću na jednoj planini, tu se sva sličnost sa Vesnom Zmijanac završava, ali, eto, nije mala.

Nezavisno od trilera, kakvo je Vaše mišljenje o onome što se danas nudi filmadžijama kao scenario? Koliko imamo dobrih svežih originalnih priča, a koliko imamo, uslovno rečeno, kopija?

Kod nas nije najpravilnije tretirati scenario na osnovu filma i ocenjivati scenario, često se to izvitoperi da ne može da se oseti kvalitet scenarija. Za neke filmove se zaista može tvrditi da je neki scenario dobar ili loš, ali to je jako pipav teren. Poznata je ona Hičkokova izjava da je za film potreban scenario, scenario, scenario, u tome ima istine, ali imao sam prilike da vidim kako su fantastični scenariji uništeni lošim filmom. Naš film je i dalje u fazi lutanja, malo je sve to previše šaroliko za zemlju od sedam miliona stanovnika, trebalo bi da budemo fokusirani na neke vrste žanrova, na neke priče. Ako bismo uspeli da se malo kanališe na određene žanrove u kojima bi se srpski film razvijao, mislim da bi to bilo fantastično.

Koji su to žanrovi u kojima bi se srpski film pokazao u najboljem svetlu?

Vi ste spomenuli istorijske filmove, i oni sigurno imaju potencijal, ali oni koji su malo hrabriji, koji savladavaju neke teme čiji cilj nije samo propaganda nego se bave i određenim ljudskim temama. Smatram da u našim filmovima ima malo ženskih likova, možda je jedna od prednosti „Jedinog izlaza“ što je baš ženski lik glavni. Tu je Anđelka Prpić prvi put u jednoj takvoj ulozi, a i Darku Nikoliću je ovo debitantski film. Apsolutno verujem u njega jer je i sam ljubitelj trilera. Kad govorimo o uspešnosti našeg filma, moram da naglasim da osim što smo godinama imali isti okvir srpskog filma, imali smo, a i danas imamo glumce koji su naučeni da igraju u takvim filmovima. Iz svih stereotipa treba pobeći, pogotovo kad je reč o trileru.
 
 
Autor: Dušica Anastasov
Izvor: ekspres.net