Intervju, Jelica Greganović: Zovem se Mama

„Zovem se mama“, knjiga o deci i roditeljstvu, nova je zbirka priča književnice Jelice Greganović. Objavila ju je izdavačka kuća Laguna 16. decembra i drugo izdanje je već na putu. Kao svojevrsni humoristički roditeljski priručnik, knjiga je, zaista, puna trenutaka i anegdota iz kojih možemo da prepoznamo razne svakodnevne situacije u našim porodicama. Autorka kaže kako je Bob Živković, koji je ovog puta crtao za roditelje, svakoj od ovih 38 priča utkao duh svojim jedinstvenim ilustracijama. „Ja pišem onako kako Bob crta, i Bob crta onako kako ja pišem“…
 

„Roditeljstvo je zanat koji se usput uči“. Kako ga najuspešnije savladati?

Ljubavlju. Mislim da ne postoji nijedan drugi recept. Ne kažem da stručne knjige nisu korisne, ali mislim da su prilično zastrašujuće za mlade roditelje. Kad ih čitate, uviđate šta sve zapravo ne znate da radite i kako da postupite. Nažalost, u stvarnosti se dešavaju stvari koje nisu predviđene nijednom knjigom. To je život. Moja knjiga nije knjiga saveta. Daleko od toga. Nemam hrabrosti da bilo kome nešto savetujem. Mislim da su svi roditelji ličnosti za sebe, a isto tako i deca. Kad se dete rodi, roditelji imaju romantičnu viziju kako će ono imati majčine oči, ili očev nos, a zapravo ono ima stričeve uši i niko nema pojma odakle mu takva boja očiju. Ako neko veruje da će da dobije dete koje će da bude kombinacija naravi i karaktera roditelja, grdno se vara. Istina je da će najmanje ličiti na roditelje, ali će zato ličiti na pitaj boga koga na ovoj planeti. Odnosno, liči samo na sebe. Upravo zbog toga je vrlo teško dati savet. Ono što je ideja ove knjige je deljenje iskustava. Roditelji najviše čuju na slavama, ili kad im neko dođe u goste, na dečjim rođendanima, u razgovoru sa saborcima i sapatnicima. Tada se najviše uči. Razmenom iskustava, ali i greškama u koracima i sa osećajem da samo ti ne znaš da čuvaš dete, a da svi drugi znaju. Istina je da taj posao nikome ne ide od ruke. Svi se koprcaju i trude da daju najviše što mogu. Taj trud je ono što je ključno. Sve stvari u životu se najbolje savladaju ako se u njih uloži trud u kom je motiv ljubav. Usput sam primetila da mnogo bolje prolaze ona deca sa kojom roditelji rade manje stručno, ali sa mnogo ljubavi, od one dece sa kojom se radi sa ljubavlju, ali sa mnogo više stručnosti.

Znači Vi ste saglasni sa principom da dete ne treba uslovljavati, ne nametati mu neke svoje neostvarene komplekse…? 

Detetu se pruža ljubav, ali se nezaštićeno ne sme puštati iz razloga jer se rađaju kao mladunčad. Grubo rečeno, imamo posla sa životinjicama kojima je priroda na glavu nalepila OPSTANI. Na čiji račun – to dete uopšte ne zanima. Posao roditelja je da od tog mladunčeta, koje se, osim vizuelno, ne razlikuje mnogo od mladunčeta medveda, vuka, zeca, treba da napravi čoveka koje doživljavamo kao civilizovano biće. Posao roditelja je da nauči dete osnovnim funkcijama za preživljavanje, kao i standardima današnje civilizacije. Tek onda ono postaje čovek. Pokušavamo da im neutrališemo animalne instinkte, jer deca mogu biti vrlo surova prema drugima. Učimo ih da ne smeju da udaraju, grizu, uzimaju hranu bez pitanja, kao i do govorenja dobar dan, hvala, izvini…

Jeste li te stavke imali u vidu kad u knjizi govorite o tome šta detetu treba ponavljati?

Jesam. Problem je u tome što deci može da se ponavlja do beskraja, ali ako vi to ne predstavljate kroz lični primer, neće ni dete. Na primer, hiljadu puta možete reći detetu da ne sme da skače po fotelji, ali ako počnete da skačete po njoj, počeće i ono. Ključne stavke za vaspitanje su ljubav, lični primer i ponavljanje.

Omen est nomen. Da li ime određuje čoveka i na koji način mu može pomoći ili odmoći?

Imena su reči koje su sastavni deo jezika. Mislim da je lepa ideja da se jezik čuva tako što se deci daju imena koja tom jeziku pripadaju. Kad tražite imena slovenskog porekla, shvatićete da za većinu onih za koja ste mislili da su srpska, uopšte nisu. Ni Petar, ni Marko, ni Stefan itd. Na primer, Ivan, Jovan, Ilija, Katarina su grčka imena. Ćerka mi se zove Zarja, a ime koje postoji u Srbiji i zbog kog njeno često pišu pogrešno je Zarija, od grčkog Zaharije i daje se muškom detetu. Ime mog prvog sina je Vid i ono je sanskritskog porekla i to je reč koja postoji u svim slovenskim jezicima i koja se drastično razlikuje od Vite i Vita, koja su latinskog porekla i znače život. Srbi, na primer, svojim imenima tretiraju sva ona koja postoje na tom području, ali ona to nisu. Nekako se ime koje pripada vašoj govornoj zoni prepoznaje po tome da li ga razumete. Razumete Jasnu jer je jasna, Divnu jer je divna, ili značenje imena Vuk. Prema suprugovoj i mojoj želji, a prvenstveno prema želji mog oca, naše troje dece imaju slovenska imena. Ljudi često ne liče na svoja imena, ali se dešava da ime počne da liči na njih. Kinezi, na primer, ne daju imena svojoj deci kad se rode, već sačekaju da prođe nekoliko godina da vide kakve osobine ono iskazuje, pa mu prema tome odrede ime, kako dete ne bi nosilo potpuno suprotnu oznaku od sebe. Viđala sam skroz svetle, plavooke devojčice koje imaju ime Čarna, a upoznala sam i Blanku koja je potpuno crna. S najvećom ljubavlju detetu dajete ime, ali takav ishod ne možete predvideti.

Prvi sin Vam je nekada davno postavio pitanja Zašto konj nema obrve? I Da li su deca mali ljudi ili su ljudi velika deca? Pretpostavljam da i danas nemate odgovore na njih?

Ne. (smeh)

Da li se sećate da su Vas i drugo dvoje pitali nešto ovako interesantno?

Deca stalno nešto zapitkuju i to je ono što čini proces odrastanja. Zveraju oko sebe kao životinjice, to što vide – to i pitaju. Mi stariji smo ograničeni civilizovanošću, pa pre nego što pitamo, razmislimo da li je pristojno uopšte postaviti pitanje kako ne bismo „ispali glupi“. Tu vrstu ograničenja deca nemaju, pa su njihova pitanja kao vatromet. Nekad staneš i razmisliš da li konj zaista nema obrve i zašto? Deca roditeljima postavljaju pitanja koja bacaju u očaj.

„Što su deca starija, to su roditeljske šanse da se posvete prirodnom zovu sve raritetnije“. Kad supružnici onda imaju vremena za seks?

Činjenica je da su deca najbolja kontracepcija. Međutim, roditelji se snalaze, nisu ni oni naivni. Kako bi inače proizveli drugo, treće… (smeh)

„Ulazak dece u svet odraslih je izlazak odraslih iz sveta normalnih.“ Zašto?

Normalnost je vrlo relativan pojam. Ono što je za druge nenormalno za vas je normalno i obrnuto. Onog trenutka kada dete krene u svet odraslih, čovek shvati da su babe zakon i da zlatna mudrost stoji iza krilatice Mala deca – mali problemi, velika deca – veliki problemi. Onda čovek počne da plače za onim vremenima kad detetu istreseš tri kile lego kocki da se igra u nekom ćošku i stalno je u vidokrugu. Tada ono još uvek neće da ti uzme ključeve od kola i da ne znaš kad će da se vrati. Problem, koji kod sebe pronalazim, a i drugih, je taj da ma koliko moje dete imalo godina, ono je i dalje beba. Znam da pojedine moje drugarice dete od 25 godina uhvate za ruku kad prelaze ulicu, ili kažu odraslom detetu da kaže komšinici: „Reci teti dobar dan“… To sve mame nesvesno rade. Zaista se nekad pitam zašto bebe idu na fakultete? Ko bebama daje vozačke dozvole? Otkad bebe doktoriraju? Na šta to liči?? To je zato što roditelj ne može da izbriše sliku tog istog deteta koje puzi i žvaće otirač.

U kom periodu ste najviše uživali sa svojom decom?

Sa decom se neprestano uživa, ma koliko to čudno zvučalo. Svaki period dečjeg odrastanja je određeni oblik uživanja. Poseban hedonizam je kako bebe do druge godine mirišu najlepše na svetu. Feromoni su čudo.

A kad biste se sad osvrnuli na to kako ste vaspitavali svoju decu, da li biste negde postupili drugačije?

Mislim da ne. Ma koliko mi pričali o „slobodnom“ vaspitavanju, u dečjem životu su bitni red, rad i disciplina. Veoma je važno da im određene postupke redovno ponavljamo – kad je doručak, kad je vreme za igranje, spavanje… To je ono što im daje sigurnost. Čim se dete izbaci iz takve rutine, ono postaje uznemireno. Sigurnost im daje znak da će opstati. Mladi roditelji treba da znaju da sve ono što se dešava njima, dešava se i drugima, i dešavalo se pre njih i dešavaće se posle njih. Tehnologija danas dosta pomaže, ali su pojedine stvari iskonske i stalno se ponavljaju. To su sitnice na koje ne obraćamo pažnju, ali se ponavljaju kroz vekove i prostor.

Autor: Dušan Veselinović
Foto: Bojan Brecelj
Izvor: presstiz.rs