Intervju Igora Marojevića u banjalučkoj „Buci“

U vašoj najnovijoj knjizi „Roman o pijanstvima“ opisana je ljudska destrukcija i posrnulost čovjeka. Da li je to zapravo knjiga postojećeg stanja u Srbiji i regionu?

Razumem zašto pominjete posrnulost; glavni junak u pokušajima da se skine sa alkohola bezuspešno pokušava da se pronađe i u pravoslavlju i u katolicizmu, u koji na kraju krajeva nije ni primljen. Koliko pak roman prikazuje destrukciju a koliko autodestrukciju ostavio bih čitaocu, kao što gde god mogu ostavljam otvoren prostor za tu vrstu interakcije ne postavljajući samo pitanja ali i ne dajući neopozive odgovore, već nudeći više njih.  Kao i za njihov izbor, tako svako učitava šira značenja u skladu sa ličnim kulturnim bekgraundom a neko bi u „Romanu o pijanstvima“ stoga prepoznao i sliku postojećeg stanja i u znatno širem prostoru nego što su to Srbija i region.

Koliko Vas je za ovaj roman inspirisalo pisanje Bukovskog, ako uopšte i jeste?

Inspirisalo me je utoliko što sam ponovo čitao njegove spise, kao i one drugih klasika književnosti o alkoholu koje više cenim, u skladu sa namerom da mi se ne dogodi da ponovim kakav njihov poetički štos. Istina je da nisam želeo da deo naše publike i kritike, u svojoj sklonosti simplifikovanju zagraje „evo novog Bukovskog!“. Srećom, to se nije ni dešavalo, ili jeste ali u zanemarljivoj meri. Valjano čitanje ne ugrožava originalnost nego je omogućuje. Mada u konkretnom slučaju možda i nisam morao da se toliko pomučim, s obzirom na to da se u „Romanu o pijanstivma“ ionako ne bavim formativnim alkoholičarem niti boemom, o kakvima su pisali Malkolm Lauri, Henri Miler, Bukovski... već japi pijancem, sklonom čet pijanstvima i vikend pijanstvima, kao i pijanstvima u okruženju gde žene naizgled loču koliko i muškarci. Svemu tome ni pomenuti ni drugi klasici pisma o alkoholu nisu mogli da se posvete makar stoga što to nisu bili fenomeni vremena u kojem su oni pisali i živeli. Da „Roman o pijanstvima“ nije drugačiji pa na neki način i ekstremniji od njihovih dela, ne bi imao razlog da nastane..

U vašim knjigama je opisana sva ljepota, ali i loše strane savremenog svijeta. Da li je moguće pisati, a da se lično sam pisac ne nađe u svim tim ambisima modernog društva?

Lepote je mnogo manje a loših strana neuporedivo više, ako nećemo mnogo da se lažemo, a proza je istinito laganje. Stoga je srazmerno teže prikazati lepotu, a ne posezati odveć za patetikom. Ako se piše o savremenosti, piscu su neophodni i čitanje i iskustvo. Bez dužeg boravka u inostranstvu i dobrog poznavanja najmanje jednog jezika razvijenije kulture, izostaje puna mogućnost upoređenja i razlike. Možda ozbiljno bavljenje književnošću iziskuje previše po merilima ovako pragmatičnog sveta, ali mene lično lako dostižni zadaci nikada nisu zanimali.
 
Šta je za Vas pisanje, da li više profesija ili, kako neki tvrde, čak i mentalna terapija?

Meni je profesija; svođenje na mentalnu terapiju bilo bi amaterizam. Naravno, svako iskreno, pa i takvo profesionalno pisanje ima i terapeutska svojstva, ali ukoliko prevagnu, to ne može ispasti dobro.
 
Već dugo imate status slobodnog umjetnika. Kakav je danas položaj takvih umjetnika?

Ne znam kakav je drugih, ja sam poslednjih godina fokusiran na pisanje i, tek povremeno – zarad ojačavanja materijalne baze – prevođenje i popravku tuđih rukopisa. Imam mnogo manje novca nego kad sam radio kao urednik ali se osećam neuporedivo slobodnije i ne bih to menjao. Celog života sam se borio za takav status i ne smem se previše žaliti, koliko god da su izdvajanja grada za samostalce ili vlade za kulturu tragikomično niska i što, na primer, za razliku od jedne Hrvatske država Srbija ne omogućuje autorima potpore za pisanje knjige. Ali sve sam to znao pa sam se odlučio na ovakav nastavak puta.
 
Da li je uopšte i moguće da umjetnik bude umjetnik a da je neslobodan?

Oficijelno jeste, bar ovde. Zapravo, političari i pragmatične kolege po principu basne o lisici bez repa zavaravaju naivne da je neslobodnost jedini način delovanja. I sad se postavlja pitanje: da li dok govorimo o tome primenjujemo lokalna ili univerzalna merila? Ali koja god da primenjujemo, malo šta će od ovdašnje književnosti uopšte ostati a mi o tome ne znamo ništa, jer o dijahroniji odlučuju u načelu oni koji ne poznaju žive pisce, oni koji će doći kada mi pomremo.
 
Šta pisac treba da uloži, ili založi da bi uživao u tome da je slobodan da kaže i piše onako kako i razmišlja?

Najpre je problem u odustajanju od opštih mesta, što je momenat na kojem umeju da vas sačekaju i potencijalni saveznici, o rodbini i rendom jaranima da i ne govorimo. Uopšte, pisac koji  želi da bude slobodan da kaže i piše onako kako i razmišlja teško da uživa, s obzirom na to da žrtvuje gomilu prividnih svakodnevnih dobrobiti za takvu poziciju jer ne pristaje na žešće kompromise oko ukusa ili sistema vrednosti.

Koliko danas ima pisaca koji pišu bez autocenzure i da li je autocenzura zapravo gubitak slobode?

Jedan je paradoks od neizbrojnih da ima dosta autocenzure u vidu proturanja obaveze angažovanosti kao neophodnog sastavnog dela poziva pisca. Tako da neko ko je angažovan, dakle kritičan, ako je to po merilima političke korektnosti, jeste zapravo samozatajan. 
 
Mislite li da je moralna obaveza pisaca da kritikuju vlast ako loše radi svoj posao i gadite li se salonskih i režimskih pisaca?

Ja nisam unapred ni za angažman ni protiv njega ali on ne bi smeo da bude obaveza jer takva zadatost vodi neiskrenom i neslobodnom delovanju. Angažovan treba da bude pisac koji oseća tu potrebu i ne bi smeo da je nameće drugima. Legitimno je biti društveno nezainteresovan, mada nisam preterani fan Borhesa koji je to možda najcelovitije zastupao, ali nisam ni najmanji fan Sartra koji je zahtevajući da pisac bude probuđeni deo čovečanstva pokušao da doprinese da opšti IQ književnosti strahovito padne. Lično se ne gadim nikog niti ikoga mrzim, ne bih investirao toliku energiju; ovakve koje pominjete – i ne samo njih – radije prezirem.

Vaš roman je bio u trci za NIN-ovu nagradu. Da li mislite da ste zakinuti jer ste prerano izašli iz utrke za nagradu?

Zakinuti su oni koji jedino putem te nagrade mogu da steknu publiku. Ja sam pisac koji je uprkos negativnoj poetici svojih knjiga, bez te i bilo koje krupnije nagrade, uspeo da steknem ozbiljan krug čitalaca.

Vi ste se našli među onim piscima koji bojkotuju tu nagradu. Šta je razlog što i Vi bojkotujete tu nagradu, koja je ujedno i jedna od najcjenjenijih u svijetu ovdašnje književnosti?

Nisam se ja našao nego sam odabrao bojkot. Ako je to, kao što kažete. jedna od najcenjenijih nagrada, ona bi morala da to opravda. S obzirom na arbitraran pa i hobistički izbor članova žirija kojima savremeni srpski roman nije primarni poziv, pompa koja oko nje uvek nastaje nije nimalo opravdana. Zbog svega toga sam i ranije razmišljao da povučem svoje knjige iz konkurencije ali s obzirom na kolektivizam društva, takvi individualni gestovi su uvek bili jalovi, pa sam se pridružio prvoj kolektivnoj inicijativi te vrste. Bojkot je po mišljenju i nekih pristalica nagrade zasenio samu dodelu, što po meni dovoljno govori. Na pompu se jedne godine moralo uzvratiti višestrukom pompom kako bi mnogima postalo jasno da je finansijska struktura nagrade s obzirom na to da je onaj koji je dodeljuje anoniman, netransparentna i sumnjiva, i da ta nagrada nije baš ono kako je mnogima delovala.  

Mislite li da je ovogodišnja nagrađana knjiga „Pas i kontrabas“ zaslužila NIN-ovu nagradu?

Opet zavisi po kojim merilima sudimo. Ukoliko uzmemo realistička, recimo knjige koje su je dobile u ovom veku, iako daleko od toga da je najbolja mogu reći da laureatova knjiga nije toliki problem sama po sebi nego je problem u razlogu zbog kojeg mu je NIN dodeljen, pa i – ništa manji – u tome što su dve knjige koje su razdelile glasove žirija autori uredili jedan drugom u okviru izdavačke kuće koja je otkako postoji, od 2007, objavila ukupno tri domaća romana. To je sumnjiva stvar. A nemam ja ništa protiv jugonostalgije iako je ne zastupam ali ako je ogromna većina knjiga najužeg izbora NIN-ove nagrade jugonostalgična, iako je to izrazito manjinska poetika srpskog romana, onda je to definitivno postala nagrada za ideologiju. Normativno ideologizovanje proze bilo u kom pravcu ugrožava autonomiju književnosti i pokušava da je svede na pomoćnu delatnost dnevne politike.

Mislite li da je prisutna hiperprodukcija i da nekako kao da imamo više pisaca nego čitalaca?

Slažem se, a tako je pošto su za bilo kakvu književnost materijalna ulaganja najminimalnija moguća i pošto je stopa nezaposlenosti sve viša.

Mislite li da se pisac rađa ili postaje?

Pisac se po mom mišljenju pre svega postaje.
 
Šta je za vas kvalitetna literatura. Ko je Vaš omiljeni pisac i zašto?

Ona koja najuspešnije podriva opšta mesta i sklonost ka preideologizovanju. Nemam omiljenog pisca na nivou opusa ali se najradije vraćam nekim Selinovim i Bernhardovim romanima.

Poruka čitaocima i hvala na odgovorima.

Hvala vama. Rado ću se obratiti Banjalučanima ako se neko ko je to u stanju seti da u ostatak turneje „Roman o pijanstvima 2019/2020“ predloži i Banjaluku – u kojoj nikada nisam bio – kao jedno od mesta na kojima ću još gostovati.
 
Autor: Ernest Bučinski
Izvor: Buka, Banjaluka