Intervju Igora Marojevića povodom gostovanja na Festivalu svetske književnosti „Fabula“ u Ljubljani

Srpski pisac Igor Marojević piše romane, kratke priče, drame i eseje. Na slovenačkom smo u prilici da čitamo dva njegova dela – knjigu kratkih priča Mediterani i njegov poslednji roman Majčina ruka koji je upravo izašao u Beletrini. U svojim knjigama Marojević (1968) najčešće otvara goruće društvene teme. I kada su smeštene u srpski ambijent, univerzalne su. Tako, na primer, u romanu Dvadeset i četiri zida govori o oboleloj od side odnosno o manjinama ugroženima posebno u srpskom društvu devedesetih godina 20. veka. Bavljenje individualcima ugroženima agresivnim kolektivom je preovlađujuća tema Marojevićeve proze, i kada smešta svoje likove u sadašnjost, i u prošlost.



U svojim novijim delima Marojević se koncentriše na usamljene junake koji se u današnjem svetu ne snalaze u međuljudskim, a naročito u muško-ženskim odnosima. U takva dela spadaju i knjige priča Mediterani i Beograđanke, prvi Marojevićev bestseler. Knjiga je iz više izdanja štampana u ukupnom tiražu od deset hiljada primeraka. U toj knjizi autor govori iz tačaka gledišta osam junakinja. Roman Majčina ruka iz aspekta tinejdžera zaljubljenog u isti mah u dve Nemice govori o stradanju podunavskih Nemaca u Vojvodini u razdoblju od 1944. do 1948. godine.

Da li Vaš hit Beograđanke čitaju uglavnom žene i Beograđanke? 

Po najvećem broju istraživanja, žene generalno najmanje dvostruko više čitaju prozu nego muškarci, koji su na primer višestruko bolji kupci istoriografskih štiva. Tako da sam se još od 2004. godine, od prvog izdanja romana Žega, susreo s tim paradoksom da imam više čitateljki i za svoje fikcionalne naslove o istoriji, makar se ta fikcija pomalo izrugivala povesti. Po nekim neformalnim istraživanjima koja sam radio, dok moje ostale knjige okupljaju oko 70 odsto čitateljki i tridesetak procenata muškinja, sa Beograđankama bi se moglo govoriti o oko 85 odsto ženske publike, verovatno stoga što celokupna naracija teče iz prvog ženskog lica. E sad, pouzdano znam da procenat nije ni približno toliko visok kad je reč o broju čitateljki iz Beograda. Onih kojima se dopao univerzalni sloj knjige, bilo je maltene svuda. A ko je pretežno obratio pažnju na lokalnu atmosferu a nije bio odavde, mogao je da knjigu čita kao priču o nekom drugom, nečem drugačijem. Naravno da je bilo i negativnih komentara, i to najviše među čitateljkama iz Beograda. To nalazim logičnim jer su ipak bile najbrojnije među čitateljkama Beograđanki i imale najmanje distance prema temi.

U toj knjizi svoje junakinje predstavljate kroz ženski pogled i u prvom licu. To sigurno nije bilo lako. Da li to znači, da dobro poznajete žensku psihologiju?

Otkako kao saznajni metod pretežno koristim intuiciju kao većina žena ali manjina muškaraca, razumem žene ponekad i bolje nego muškarce. Odavno više vremena provodim s njima. Proučavao sam i stručne knjige o razlikama između polova i proučavao ženski govor, razliku njihove percepcije od fiktivne muške, pisao iz ženske percepcije…   

Kakve ste žene odabrali za svoje likove i zbog čega baš takve?

Više sam pisao o alternativnijim ili marginalnijim junakinjama jer sam kod nekih takvih beogradskih žena video da imaju snage čvrsto da održe sopstveni, apartni sistem vrednosti iako je sred tranzicije postao uveliko gubitnički. Sada me interesuju i mainstream-Beograđanke u uslovima 21. veka; kako se one drže? Roman Prave Beograđanke kod Lagune, najavljen za avgust ove godine, jeste deo mog projekta beogradskog petoknjižja, kao neke vrste neorealističke poetike, vrlo prisutne kad pišem o savremenim događajima. Međutim, pošto je istorija već sama po sebi fikcionalna, onda o njoj pišem na fikcionalniji način, poetikom koju sam nazvao etnofikcijom koja će se, nadam se, ovaplotiti kao etnopetoknjižje. Majčina ruka spada u tu poetiku. S njom deli pre svega osećaj nepripadnosti glavnih junaka mestu na kom živi, i temu individualizma ugroženog – što ratom, što škodljivim navikama i licemerjem – od strane agresivnog kolektiva.

Zapravo se i u svojim takvim radovima udubljujete u žene. Zbog čega?

Kao što su one vitalniji deo populacije u uslovima tranzicije – jer se tada srazmerno često menjaju merila, a u nejasnim situacijama svakako je najpouzdanija intuicija kao saznajni metod – tako je i, zbog stalne nestalnosti, kad se stvar primeni na ratove. Ali jasno je da je njihovo ponašanje, osim za istorijske fanatike, zanimljivije i u ratu od muškog.

I u vašoj knjizi Majčina ruka ženski likovi si jake osobe a muškarci nekako izgubljeni, slabi, odsutni. Da li zapažate da je tako i u stvarnom životu?

Na opštem planu makar u poslednjih desetak godina a u Srbiji već 25. Naročito je tako ako se radi o nedavno višestruko vojno i ekonomski poraženoj naciji čijoj, po nekim istraživanjima, polovini, ili čak većem broju frajera se onda zbog nesigurnosti ne diže, a od kojih mnogi kao jedini atribut muževnosti pokazuju psihopatsko ponašanje prema ženama, pa je sve više rodnog i porodičnog nasilja. Dok Srbi osim globalne trpe i lokalnu krizu, i globalna je dovoljno jaka da uz pomoć nevičnih i/li nečasnih političara uništi ekonomije nekih bivših društava blagostanja. Video sam neke slične pojave u Španiji, gde sam proveo pet godina. Mislim da je zbog ekonomske polukataklizme i na celom Balkanu oko pola muškaraca impotentno.

Da li je Majčina ruka kao štivo o odrastanju dečaka u okolini koja je opterećena istorijom, delimično autobiografska?

Naravno, inače ne bih mogao ni da je pišem. Uvek je oko polovine svakog mog narativa autobiografsko, mada češće menjam imena i mesta, ne što bi me bilo strah da objavim prava, nego iz estetskih razloga. Još u pubertetu, kao što će i glavni junak Majčine ruke, otkrio sam da je kuća u kojoj smo živeli preluksuzna za naše pojmove. Niko nije želeo da mi odgovori na pitanje: ko je u njoj ranije stanovao? Onda mi je neko ispričao priču o stradanju podunavskih Nemaca koja je ranije sistemski skrivana. Čuđenje tog dečaka pre nego što je saznao tajnu bakine kuće doslovno je autobiografsko u Majčinoj ruci, kao što je i sa nekim problemima mladog junoše oko skidanja nevinosti. Na primer, to njegovo kolebanje između mlađe i neuporedivo starije.

Kako je kad pisac prevodi pisca? Jergović kaže, da ste se Bolanju uvukli pod kožu, da skoro progovarate kao njegov drugi glas i da ste zapravo stvorili srpskog Bolanja. U čemu je tajna prevoda, koji su ponovna kreacija?

Nema tu posebnih tajni, makar ne za mene, koji sebe ne smatram baš vrhunskim prevodiocem. Do nadahnutog prevoda Bolanjovih priča došlo je zbog mojih poetičkih sličnosti sa prozom pisca za čije postojanje do dolaska u Španiju 2001. nisam ni znao. Na primer, sam mi je priznao da je Đoana Silvestri iz njegove proze Moana Poci, junakinja moje priče iz Tragača (2001). I druge teme i neki poetički postupci su, sami po sebi, slični… Inače je dotična priča objavljena i u poboljšanoj verziji, u  Mediteranima (2006), zapravo prvoj mojoj knjizi prevedenoj na slovenački, objavljenoj kod LUD Literature. Eto, takav sam filing imao sa Bolanjom i Kataloncem Kimom Monsoom kao autorima, ali nažalost ne i s većinom drugih koje sam preveo mahom tako što sam ih u nekoj meri zapravo prepevao.
 
Izvor: “Delo”, Ljubljana
Autor: Jožica Grgič