Ovo je deo transkripta radio emisije „Glas mlade Amerike“ u kojoj je gostovao Džordž R. R. Martin i govorio fandomu „Pesme leda i vatre“.
Nedavno se pojavilo na internetu tvoje pismo iz 1964, koje si uputio redakciji stripa „Osvetnici“ (Avengers), za rubriku „pisma čitalaca“. Tu si naveo da je deveti broj „Osvetnika“ bio za nijansu bolji od „Fantastične četvorke“ broj 32. Moje pitanje je: da li se sećaš zbog čega?
Zato što sam voleo Vonder Mena! A on umire u toj priči. Bio je novi lik, oni ga predstavili da bi on odmah potom umro. Srceparajuće! Svideo mi se; bio je tragičan lik, osuđen na propast. Pretpostavljam da sam reagovao na tragične likove osuđene na propast još od kad sam bio klinac u srednjoj školi.
Pisao sam pisma Marvelovim stripovima, koji su u to vreme bili veoma revolucionarni. Sten Li je radio neverovatan posao. Do tada su dominantni stripovi bili DC Comics, koji su, u to vreme, uvek imali kružnu strukturu priče. Supermen ili Betmen bi imali avanturu, a na kraju bi završili tačno tamo odakle su krenuli. I u sledećem broju bi usledila ista šema, tako da se nikada ništa nije menjalo.
Marvelovi likovi su se konstantno menjali. Važne stvari su se dešavale. Postava Osvetnika se konstantno menjala. Ljudi bi odustajali, pa bi se svađali i sve to. Što je bilo suprotno DC-u, gde su se svi slagali i sve je bilo jako lepo i svi heroji su se međusobno voleli. Ništa od ovoga se nije dešavalo, pa je Sten Li zapravo uveo čitav koncept karakterizacije u stripove i sukobe; možda čak i malo sedih nekim likovima. Kada se osvrnem na to, uviđam da je to verovatno imalo veći uticaj na moja dela nego što bih mogao da sanjam.
Pretpostavljam da si već tada poželeo da postaneš pisac.
Pa, kada sam odustao od ideje da postanem astronaut. U određenom uzrastu stvarno pomisliš da ćeš leteti na druge planete, a onda shvatiš da možda ipak nećeš leteti na druge planete. Možda bi samo trebalo da pišeš o drugim planetama i civilizacijama. Mislim da sam u srednjoj školi prvi put odlučio da bih hteo zarađujem od pisanja, iako sam izmišljao priče već punih 10 godina. Još dok sam bio u osnovnoj školi, pisao sam kratke priče o čudovištima i prodavao ih drugoj deci za njihove zadatke za petoparac, kojim sam u to vreme mogao da kupim čokoladicu.
Upravo je u tim rubrikama, davno pre interneta, nastao osećaj pripadnosti zajednici. „Fandom“ potiče iz sveta stripa/ naučne fantastike/ epske fantastike…
Sve je to počelo davno pre mog rođenja. Fandom naučne fantastike je nastao iz rubrika „Amazing stories“ i „Astounding“ još u tridesetima. Zajedno sa pismima obožavalaca, objavljivane su i njihove poštanske adrese. Tako su obožavaoci priča naučne fantastike uvideli da postoje i drugi obožavaoci tamo negde, pa su se dopisivali. Naposletku je grupa ljudi odlučila da se okupe i upoznaju uživo, i okupili su se, čini mi se, u Filadelfiji, a onda i u Njujorku. Tu je nastao naučnofantastični fandom, koji je otac svih ostalih fandoma; u tridesetim i ranim četrdesetim godinama dvadesetog veka.
Upravo si se vratio sa „WorldCona“, svetske konvencije naučne fantastike. Za slušaoce koji možda nisu toliko upoznati sa svetom konvencija, naročito ne starih i čuvenih, kao što je „WorldCon“, kako je tamo? Naročito, šta ti je ponudio 1971. i u sedamdesetima kada si se dokazivao kao pisac?
„WorldCon“ seže do 1939, tada je održan prvi. Nastao je od ranog fandoma naučne fantastike, kada su ljudi čitali ona pisma o kojima sam maločas govorio, i odlučili su na se nađu i upoznaju.Tako su nastale konvencije, a naposletku je neko predložio da se napravi svetska konvencija. Prva je bila u Njujorku ’39. i podudarila se sa Svetskom izložbom u Njujorku. Ljudi su dolazili čak iz Filadelfije, čini mi se, i iz Bostona; mislim da je bilo i ljudi iz Kalifornije. Održava se od tada.
Kao piscu različitih žanrova koji spadaju pod okrilje naučne fantastike ili svakog izazova koji taj žanr predstavlja, šta ti „WorldCon“ nudi?
To je prilika da upoznaš direktno svoje čitaoce, i uvek sam mislio da je to jedna od najvećih stvari kod naučne fantastike, epske fantastike i maštovitog, maštovite strane književnosti. Potpisujemo im knjige i prilaze nam, zabavljamo se, čitaoci komentarišu: „Hej, ova priča nam se sviđa.“ „Ova priča nam se ne sviđa.“ „Ovo su problemi u ovoj.“ „Svidela mi se tvoja priča, ali si sve pogrešno shvatio o planeti, ima mnogo naučnika i stvari tamo.“ Dobijamo povratne informacije.
Kada sam otkrio tvoje knjige, prvo što sam sam pomislio bilo je da si stvorio fantastičan svet u kome ne bi mnogo ljudi volelo da živi. Zašto ti je bilo važno da pišeš o takvom okruženju?
Kao što sam rekao, čitam dosta stvari, ne samo naučnu i epsku fantastiku. Veliki sam obožavalac istorijske fikcije. Čitao sam i epsku fantastiku. Kada sam čitao, predstavljalo mi je problem što je u dosta epske fantastike srednji vek ili kvazi srednji vek delovao kao poželjno okruženje u velikoj većini romana Tolkinovih imitatora i drugih pisaca koje sam čitao, a sve su pogrešno shvatili. To je bila vrsta srednjovekovnog Diznilenda, gde su imali dvorce i princeze i sve to. Imali su prevare klasnog sistema, ali kao da nisu razumeli šta je klasni sistem uopšte značio.
A ja sam hteo da pišem epsku fantastiku sa primesom mašte i začudnosti kakve postoje u najboljoj fantastici, ali i da prikažem grubi realizam najbolje istorijske fikcije. Ako bih uspeo da uklopim te dve niti, mislio sam, možda bih imao nešto sasvim unikatno i vredno čitanja.
Svet tvojih romana ima nekoliko glavnih religija, neke manje sekte; kontinent na kome većina likova provodi najviše vremena ima dve dobro razvijene verske filozofije uz novu sektu koja dolazi na kontinent i dobija na značaju. Zanimalo me je (...) kako neko sedne i stvori religiju?
Religije su izmišljene, u tom smislu su maštovite religije. Bazirao sam ih na stvarnim religijama, samo sam ih malo prepravio i proširio. Vera Sedmorice je naravno bazirana na srednjovekovnoj katoličkoj crkvi i njihova glavna doktrina, da postoji jedan bog koji ima sedam aspekata, delimično je bazirana na katoličkom verovanju da postoji jedan Bog, ali ima tri aspekta: Oca, Sina i Svetoga Duha. Kod Sedmorice, umesto toga, postoje Otac, Majka, Devica, Veštica, Kovač, Ratnik i Stranac, koji je obličje smrti.
Tako se piše fantastika, ona mora da bude zasnovana na stvarnosti. Zatim se malo igraš s njom, dodaš element mašte a onda ga uvećaš. Kao što je Zid u mojim knjigama bio inspirisan Hadrijanovim zidom, koji sam posetio na svom prvom putovanju u Veliku Britaniju, u ranim osamdesetim. Popeli smo se na vrh Hadrijanovog zida i pogledao sam na sever i pokušao da zamislim kakav je osećaj bio biti rimski vojnik koji je tu stacioniran u prvom veku. Na kraju znanog sveta gledajući ka udaljenim brdima i pitajući se šta je živelo tamo šta bi moglo da izađe iz njega. Gledao bi sa kraja sveta. Štitio bi civilizovani svet od svega što bi iskočilo iz tog drveća. Naravno, ono što je bilo sklono izlaženju iz drveća su bili Škoti, a to nismo mogli da upotrebimo. Zato sam načinio Zid znatno većim, i načinio sam ga od leda, pustio sam mašti na volju.
Tvoji likovi su izuzetno krhki. To je jedna od stvari koja mi je bila najzanimljivija kao čitaocu, kad shvatiš da junaci čije sudbine pomno pratiš mogu da stradaju ili budu ranjeni. Te rane mogu biti i psihološke prirode, a mogu i da ih preobraze. Međutim, kako magija prodire u ovaj svet, što je naravno deo priče, čak ni smrt više nije trajna. Šta misliš o tome?
Ako vratiš junaka iz smrti u život, onda je to transformativno iskustvo. Čak i u ono doba Vonder Mena, dopadalo mi se što je umro, nisam bio oduševljen kada se vratio, jer je na to, neki način, poništilo značaj njegove smrti.
Kad se moji junaci vrate iz sveta mrtvih, oni postanu gori. Na neki način, to više nisu isti likovi. Telo se možda pokreće, ali neki aspekt duha se promenio ili preobrazio, i nešto su izgubili. Jedan od likova koji se neprestavno vraća iz mrtvih je Berik Dondarion, Gospodar svetla. Svaki put kada ga ožive, on izgubi još malo sebe. Poslat je na zadatak pre svoje prve smrti. Poslat je na zadatak da uradi nešto i toga se drži. Zaboravlja druge stvari, zaboravlja ko je ili gde je živeo. Zaboravio je ženu koju je nekada trebalo da oženi. Gubi na ljudskosti svaki put kada se vrati iz mrtvih, ali se seća zadatka. Meso otpada sa njega, ali ta jedna stvar, ta svrha koju je imao, vraća ga iz mrtvih. Mislim da se to primećuje i kod drugih likova koji su se vratili iz mrtvih.
Siguran sam da znaš za izreku koja kruži internetom: ako iznerviraš Džordža Martina, on će onda ubiti Starka.
Da, neko je to iskoristio za svog avatara na jednom od blogova.
Pročitao sam tvoje knjige prvi put prošle godine, kasno sam došao do njih. Bio sam veoma uzbuđen zbog njih, okupirale su mi život na godinu dana. Sećam se da sam, kada sam prvi put objavio na Tviteru da ih čitam, iznenada dobio gomilu komentara. Fandom, naročito fandom naučne i epske fantastike ima osećaj vlasništva nad svojim voljenim piscima, i na neki način osećaju da su oni nekako u saradnji sa njima. Kako to pomaže u procesu, a kako ga komplikuje?
S jedne strane je sjajno, uzbudljivo je znati da imaš mnogo čitalaca koji nestrpljivo iščekuju sledeću knjigu, da mnogo njih govori lepe stvari o knjizi. Ali postoje i opasnosti. Još u devedesetim, kasnim devedesetim, mislim da je nastao prvi sajt posvećen serijalu. Sajt se zvao Dragonstone, pokrenuo ga je jedan Australijanac. Kada sam ga prvi put otkrio rekao sam: „Gle, ovo je sajt obožavalaca. Svi ovi obožavaoci diskutuju o mojim knjigama i analiziraju ih.“ Bilo je veoma uzbudljivo. „Hej, vidi, stvarno obraćaju pažnju. Naporno radiš na ovim knjigama i ubacuješ male detalje, predskazanja ili simbole, dvosmislenosti. Pokušavaš da sakriješ stvari, a ovi ljudi ih analiziraju i to je sjajno.“
Ali nedugo zatim, pošto sam pratio šta se sve objavljuje na sajtu, pomislio sam: „Verovatno ne bi trebalo da čitam ove stvari. Pre svega, tu ima mnogo teorija, i verovatno će se neke od njih ispostaviti kao tačne. Šta da radim ako oni predvide nešto o čemu ja nisam planirao sada da pišem?“ Zbog toga se distanciram od sajtova.
Mnogo toga se desilo od 1999, knjige su postepeno postale sve popularnije. Dragonstone je davno nestao, ali mnogo drugih sajtova je zauzelo njegovo mesto, poput Westerosa i Tower of the Hand, Winter is Coming, ogromnih sajtova sa hiljadama članova gde diskusije i dalje traju. Kada se pojavila serija, ponovo su dobili na važnosti. Uzbudljivo je što se to dešava i drago mi je da obožavaoci uživaju. Ali ne mogu da budem deo toga. Previše bih se upleo.
A postoji i mračna strana svega, ono što si pomenuo, da neki obožavaoci imaju osećaj posedovanja (...).
Većina mojih obožavalaca su divni, rekao bih da je 99% obožavalaca neverovatno. Postoji grupa obožavalaca koja održava žurke na konvencijama, Bratstvo bez znamenja su ljudi koji su redovni posetioci na sajtovima Winter is Coming i Westeros.
Ali tu je i onaj 1% trolova i klevetnika, koji se iz nekog razloga osećaju izdano jer mi je trebalo previše vremena da napišem poslednju knjigu, ili su iščekivali četvrtu knjigu ili tako nešto, a kada je izašla nije bila ono što su očekivali. Neki od njih su stvarno prešli na tamnu stranu, kako bi neko rekao. Tako da je i to deo iskustva, pretpostavljam, na ovom nivou popularnosti.
Pisci naučne i epske fantastike imaju osećaj dužnosti prema čitaocima. Mislim da je to lepo – taj utisak da je u pitanju „zajednička stvar“. Isto tako mislim da vi, pisci, ne treba da budete tako samokritični. Radite to što radite i ne brinite šta će ko da kaže.
Vremena se menjaju, izdavaštvo se menja. Siguran sam da kada bi F. Skot Ficdžerald danas bio živ, izdavač bi mu sigurno tražio da napiše nastavak „Getsbija“. „Getsbi“ je prošao prilično dobro, da li bismo mogli da dobijemo „Getsbija II“, Getsbijevog sina, na primer? Nažalost, ili na sreću, ne znam da li je to dobra ili loša stvar, ali to je stvarnost savremenog izdavaštva, koje se radikalno promenilo od vremena Ficdžeralda i Hemingveja i Maksvela Perkinsa i tako dalje. To utiče na dela. Znam da ne bi trebalo, verovatno to ne govore na književnim predavanjima. Tamo su samo delo i pisac. Ali uvek postoji komercijalna stvarnost i to je stvarnost piščevog života. Kao i onda sa Tolkinom, kada je „Gospodar Prstenova“ podeljen u tri knjige, što je bilo čisto komercijalno razmišljanje njegovog izdavača u to vreme, ne književno. Pa ipak je imao ogroman uticaj na svu fantastiku koja je usledila u narednih pola veka.
Izvor: maximumfun.org
Prevod: Đorđe Radusin
Foto: Gage Skidmore