Intervju – Dejan Stojiljković: Svi su nam krivi osim nas samih

 

Poslednji roman Dejana Stojiljkovića "Znamenje anđela" mesecima unazad ne silazi sa liste najtraženijih knjiga u domaćim knjižarama. Od kada je probio led "Konstantinovim raskršćem" pre nekoliko godina i na svoje pisanje skrenuo veliku pažnju, mladi niški autor stekao je status ozbiljnog književnika od kojeg se uvek očekuje više.

U intervjuu za Press RS Stojiljković priča kako se nosi sa publicitetom i nagradama, zašto nije autor kojeg vole dva kritičara i uža rodbina, šta misli o onima koji osporavaju to što radi, kako će izgledati Ivo Andrić i Gavrilo Princip kao junaci njegovih priča i da li je Srbima apokalipsa suđena.

- Sada sam se već navikao na publicitet. Publika me prepoznaje kao autora koji piše zanimljivo o zanimljivim temama. Nekako sam uspeo da sebe ne svrstam u literate koje vole dva kritičara i uža rodbina, a književne nagrade, prevodi i zastupljenost u antologijama i periodici su mi donele reputaciju tzv. "ozbiljnog" književnika. U isto vreme, ja sam jedan od najosporavanijih savremenih srpskih pisca, što je svakako još jedna vrlo dobra stvar. O mojim knjigama se diskutuje i polemiše naširoko i nadugačko, često vrlo nekompetentno, ali sada, sa trećim romanom, imam armiju čitalaca - govori Stojiljković.

Kako reagujete kada vas "stručna" javnost "rešeta" zbog korištenja istorijskih ličnosti i događaja za pisanje fantastike?

- Nijedan istoričar se do sada nije oglasio u vezi sa tzv. slobodnim tumačenjem istorijskih fakata u mojim knjigama. "Stručna" javnost koja me je "rešetala" uglavnom je sačinjena od političkih agitatora, pisaca pamfleta, šačice zavidljivaca i jednog nesvršenog studenta fizike. Možda sam uobražen, ali malo mi je teško da ozbiljno shvatim napise takvih "stručnjaka", iako su neki od njih bili zaista zabavni. Razni "stručnjaci" ne umeju da razlikuju istorijsku fikciju od istorijske studije. Za istoriju nismo opasni mi pisci, već upravo ti ljudi koji se lažno predstavljaju za stručnjake. Istorijske činjenice u umetnosti služe kao ambijent, dekor ispred koga pisac slika svoju priču. I dok to čini, on ne mora da se pridržava istorijskih fakata kao pijan plota. Šta mislite koliko u romanima poput "Rata i mira", "Seoba", "Na Drini ćuprija" ima fakata, a koliko mašte?

Kad smo kod nagrada, šta mislite o ovogodišnjem laureatu NIN-ove nagrade?

- Goran Gocić je moj stari drug i znam ga još iz vremena kada je bio publicista i filmski kritičar. Iskreno me je obradovalo kada sam čuo da je dobio NIN-ovu nagradu za svoj prvenac "Tai" i verujem da je sve to početak jedne sjajne književne karijere. Ja sam svoje ambicije u vezi sa nagradama ostvario kada sam dobio nagradu "Miloš Crnjanski", sada me više interesuje plasman toga što radim u inostranstvo kao i neki drugi mediji poput stripa i filma. Dolaze neki novi klinci, pa neka se njima da podsticaj nagradama.

Kakav će biti vaš Ivo Andrić?

- Biće to roman koji će mnoge iznenaditi i šokirati. Dugo se prećutkivao taj period u njegovom životu, a nacisti su uvek nezgodna tema. Zna se da je posle rata tražio da se retušira slika na kojoj se on vidi kao jugoslovenski poslanik u Berlinu, kako prisustvuje potpisivanju pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. Andrić se čitavog života nerado sećao tog perioda i retko je govorio o njemu. Međutim, pojavile su se nedavno nove činjenice, depeše, prepiske, razni arhivski materijal koji govori šta se sve dešavalo u poslanstvu u Berlinu i kakvu je ulogu poslanik Andrić imao u tim sudbonosnim događajima. U romanu Andrić na jednoj od lomača knjiga u Berlinu nalazi zbirku pesama jednog austrijskog Bosanca rođenog u Sarajevu. Vrlo brzo, on upada u veoma opasnu igru Gestapoa, obaveštajnih službi. Istovremeno, pratimo ga kao čoveka koga muče nemiri i nesanice, suočenog sa sopstvenom nesavršenošću i zlom koje ga okružuje.

Ko je vaš Gavrilo Princip? Heroj ili terorista?

- Pišem priču za zajedničku zbirku gde će dvanaest srpskih pisaca dati svoje viđenje Sarajevskog atentata. Princip je kompleksna ličnost, i heroj i fanatik, i anarhista koji je čitao Ničea i sluđeni klinac koga su hteli da iskoriste crnorukci, ali terorista nikako. Kao što ni Sarajevski atentat nije bio uzrok izbijanja Prvog svetskog rata. Austrougarska je u svojim imperijalnim ambicijama već bila spremna da se oružjem razračuna sa svima koji su stajali na tom njenom putu ka dominaciji. Da nisu napali Srbiju te 1914. godine, napali bi godinu dana kasnije.

Hoće li srpsko društvo puno tragedija i nesporazuma uspeti da se spasi ili mu neminovno sledi apokalipsa?

- Nisam veliki optimista. U poslednjih dvadeset godina smo propustili mnoge istorijske šanse. I za dobar deo onoga što nam se dešava smo sami krivi. Ali mi to, naravno, ne priznajemo.
Upiremo prstom u masone, Amerikance, Engleze i Bugare, pričamo o belosvetskim zaverama i ispredamo bajke o nebeskom narodu koji je sam protiv svih. U međuvremenu, sela i crkve ostaju prazne, deca odlaze iz zemlje da nađu sreću u tuđini, ekonomija je upropaštena, vojska ukinuta i ponižena, a svima su nekako puna usta sprstva, Kosova i pravoslavlja. Politička i duhovna elita je korumpirana i otuđena od svog naroda, a oni bi, kao, trebalo da nas povedu u neku svetlu budućnost. Danas smo u goroj situaciji nego što smo bili pre 200 godina kad smo se oslobodili Turaka.

Šta čitate, šta ne čitate i zašto?

- Ovih dana čitam dosta istorijske građe. Čitam i roman Hansa Falade "Svako umire sam", koji govori o jednoj berlinskoj porodici koja je prkosila nacistima. Ponovo se vraćam Andriću i otkrivam živopisan svet njegove proze. Čitam i stripove, to mi je neka vrsta odmora. Nila Gejmena i njegovog "Sendmena", zatim "Dilana Doga", "Srebrnog letača", "Džeremaju". Čitam i prozu koju mi šalju saradnici "Gradine", časopisa u kojem sam urednik. Ne čitam stvari koje imaju veze sa dnevnom politikom. Kad uzmem novine u ruke, krenem otpozadi, sport, kultura, zabava. Čim naiđem na fotografiju gde je u krupnom planu uslikana njuška nekog političara, prestajem sa čitanjem.

Autor: Andrijana Pisarević
Izvor: pressrs.ba