Intervju Dejan Papić: „Da li bi bilo bolje da je sve na Sajmu prašnjavo, potmulo, u kartonskim kutijama u nekom polumraku?“

„Nekako se previše lako navikavamo na dobre stvari i premalo umemo da ih cenimo. Kao da imamo autodestruktivni nagon da uništimo sve ono dobro što imamo da bismo onda svi zajedno uživali u nekom mulju koji nam je preostao“, kaže direktor izdavačke kuće Laguna u intervjuu Branku Rosiću u kojem je branio Sajam knjiga od napada koji su se pojavili ovih dana.



Tek što su se ućutale fiskalne kase i demontirali štandovi poslednjeg Sajma knjiga u Beogradu stigle su kvalifikacije da je on postao vašar rđave estetike okrenut kupcima i estradi. Da je pretvoren u hipermarket na kome su najmanje zastupljeni pisci.

Dejan Papić, direktor izdavačke kuće Laguna, promenio je izdavaštvo u Srbiji. U periodu u kome su se knjižare zatvarale, „jer knjige ionako više niko ne čita“ (A. Bardžis, „Paklena pomorandža“) krenuo je sa izdavaštvom i promenio mnoge stvari. Stigao je do najvažnijeg izdavača gotovo svih domaćih pisaca, objavljuje značajne inostrane autore, a otvarao je knjižare takvim tempom da su se jedino brže i više otvarale kladionice. Vratio je knjigu u Srbiju. On se ne slaže sa napadima na Beogradski sajam knjiga koji smatra jednom od najvrednijih institucija u zemlji koja umnogome pokazuje da u Srbiji postoji stvarnost različita od one koju nam serviraju mediji.
 
Šta vi kažete na etiketiranje Sajma kao hipermarketa, smotre gde ima više starleta nego pisaca, da je postao vašar uličnih zabavljača a ne kulturna manifestacija?

Veoma mi je zanimljiva i indikativna činjenica da se ovdašnji intelektualni dušebrižnici već godinama unazad više bave prebrojavanjem različitih javnih ličnosti i merenjem intenziteta boja korica, a mnogo manje analizom i preporučivanjem kvalitetnih knjiga koje se izlažu na Sajmu.

Bitno je reći da Beograd ima najveći sajam knjiga u regionu i jedan od najvećih sajmova u Evropi. Rekao bih da je malo velikih stvari iz prethodne Jugoslavije opstalo i ostalo u onoj formi u kojoj je očuvan Beogradski sajam knjiga. U smislu da nije izgubio na popularnosti, značaju, već da je to danas možda za Beograd važnija manifestacija nego onda kada je bilo i više velikih događaja koji su se odigravali u našem gradu. Sajam knjiga je veoma popularan u vremenu kada, kako kažu, knjiga gubi na popularnosti svuda u svetu, a ja bih rekao – srećom ne i u Srbiji.
 
Stalno se govori kakav bi trebalo da bude Sajam. Svi znaju kako bi on trebalo da izgleda. Pa kakav bi trebalo da bude?

Mislim da ti koji pričaju kakav bi trebalo da bude Sajam ne znaju šta bi oni to želeli, jer ako bi ih pustili da organizuju Sajam, možda bi napravili muzej knjige koji nikoga ne bi privukao, ili bi pravili prodajnu manifestaciju koja bi bila slična današnjoj, jer ne vidim kako bi sprečili izdavače, ako je Sajam prodajnog karaktera, da prodaju svoje knjige sa popustima. Zgražavati se nad tuđom estetikom možda nije ni pristojno.

Gajiti svoju estetiku ka svojim čitaocima pretpostavljam da je jedini način za pravog intelektualca i za pravog izdavača. Sve drugo se svodi na duh palanke i malograđanštine gde problem vidimo u drugom, a ne u nama samima. A radi se o tome da su drugi uspešniji i da taj uspeh smeta. I to je, čini mi se, najveća zamerka. Danas sam pročitao smešnu izjavu nekog ozlojeđenog izdavača kako se sajam u Parizu i ne zove Sajam nego Salon knjige, a i da se tamo ne bi desilo da Galimar bude skrajnut. Taj mali izdavač je sebe uporedio sa Galimarom, što je nonsens, jer bi trebalo da zna šta taj Galimar sve objavljuje i koliko naslova i različitih vrsta edicija ima, pa bi onda možda shvatio gde je Galimaru a gde njemu mesto. Ovde su srpski Galimari bili u centru pažnje kako i treba da bude.
 
Mi smo videli da čak izdavači koji nisu prisutni sopstvenim štandovima na Sajmu imaju svoje knjige na drugim štandovima?

Postoje dve izložbene hale. Jedna je namenjena izdavačima i to je Hala 1, u Hali 4 izlažu knjige knjižarski sistemi, distributerski sistemi, pojedinačne knjižare, prodavci stranih knjiga... Naravno da će se tu naći knjige izdavača koji nisu prisutni u Hali 1, pa i izdavača iz regiona, što ponudu Sajma čini potpunijom. Čini mi se da zaboravljamo da Sajam treba da bude zanimljiv i privuče veliki broj ljudi knjizi, jer ako se to ne desi, bojim se da je gubimo. Ove godine je to bilo uočljivo i bilo je prisutno više mladih ljudi nego ranije. Mislim da je to podatak koji treba da nas raduje jer razgovarajući s piscima iz regiona čuo sam da su mladi izgubljeni za knjigu i da ne ulaze u knjižare, a i ne dolaze na sajam knjiga. Dovoljno je bilo samo pogledati Halu 1 i videti da to nije tako u Srbiji. Pa čak i ako neki od njih nisu bili kupci, oni su ipak došli u dodir s knjigom.
 
Kad smo kod tih mladih, bilo je pre neku godinu povika na sajamsku histeriju za Zoranom, a ove smo imali povike na vašu Janu Dačović, mladu blogerku i njenu knjigu? Kažu da ti mladi zbog čega su došli – bolje da i nisu došli na Sajam.

Da ne bi ispalo da sam licemer, reći ću da je prošle godine Vulkan imao Zoranu, a ove godine smo mi objavili knjigu Jane Dačović. Isto sam govorio prošle godine za događaj na Vulkanovom štandu, kao što ću govoriti za ovogodišnji događaj na Laguninom štandu. Mislim da su ti mladi ljudi došli s namerom da kupe knjigu koja je prikladna za njihova interesovanja. Dobili su takvu knjigu. Podvlačim – dobili su knjigu. Zapravo, u njihovim životima knjiga je dobila mogućnost da se nadmeće sa novim medijima. Da bi došli na taj događaj, morali su da prođu kroz hale. Možda im je nešto od toga bilo zanimljivo i možda su kupili i neke druge knjige. U svakom slučaju, bolje je što su došli na Sajam nego da su ostali kod kuće i gledali Jutjub.
 
Šta bi trebalo da znači etiketa „hipermarket“ ovogodišnjeg Sajma?

Verovatno bi bilo bolje da je sve prašnjavo, potmulo, u nekom polumraku u kartonskim kutijama. To bi verovatno zadovoljilo one koji klasifikuju Sajam kao hipermarket. Tim istim smetaju i knjižare koje nazivaju „bombonjerama“. Te iste knjižare koje liče na sve moderne evropske i svetske knjižare. Njima smetaju desetine novih knjižara koje se otvaraju a lamentirali su nad nekoliko knjižara koje su se pre desetak godina zatvarale. Ti isti prodaju knjige u takvim knjižarama i u tom istom hipermarketu i to im ne smeta. Ja im predlažem da se klone bombonjera i da otvore svoje knjižare i pokažu kako to može da izgleda.

Da na Sajmu imaju drugačiji nastup koji će biti izložbeni, čak i da se izdvoji hala za sve one kojima ovaj sajam liči na hipermarket. Pa da vidimo koliko je publike zainteresovano za njihov koncept. A ja ponavljam da je Sajam tu zbog publike. Napraviti sajam poslovnog karaktera je ovde besmisleno, a za poslovne razgovore ima mesta i na ovakvom sajmu. Publiku definitivno privlači mogućnost kupovine knjiga sa popustom. Da ne bude nesporazuma – Laguna ima knjižare u kojima prodaje knjige tokom cele godine i nas ne bi ugrozilo ukidanje prodajnog karaktera Sajma knjiga. To bi jedino rasteralo posetioce i zauvek osiromašilo ovu zemlju za jednu manifestaciju kojoj smo se svi tako radovali.


 
Vi ste redovni posetilac raznih sajmova, počev od dečjeg u Bolonji, idete i na onaj najveći u Frankfurtu. Mnogi ovih dana govore o tome kakvi su svetski sajmovi knjiga, pa sada recite vi – kakvi su sajmovi u svetu?

Najsmešnije mi je bilo kada sam pročitao da se ovom sajmu zamera karnevalska atmosfera. Pisac te sintagme nije upoznat kako izgleda najpoznatiji i najveći sajam knjiga – onaj u Frankfurtu. Tamo su subota i nedelja dani kada se dolazi kostimiran. Dolaze tinejdžeri obučeni kao junaci stripova i knjiga. Snažan prizor je gledati njih i to je karneval i njemu jeste mesto na sajmu u Frankfurtu. Ali to ne obesmišljava Frankfurtski sajam knjiga. Ako postoji mamac za publiku, hajde da iskoristimo sve da bismo ljude privukli knjizi. Ovakav sajam kakav imamo zaslužuje hvalospeve, a ne negativne tonove.

Zanimljivo mi je bilo pročitati jedan naslov „Pisci iz regiona ushićeni, a srpski pomešanih osećanja“. Jasno je da pisci sa strane gledaju na naš sajam sa divljenjem i da to nije bez razloga. Prepoznaju energiju i nađu se u čudu kad vide jedan ovako grandiozan događaj u Srbiji. Naš sajam je veći od većine evropskih, pa čak i od moskovskog. I po grandioznosti štandova, i po energiji. Porediti ga sa Londonom i Bolonjom je nemoguće jer su to poslovni sajmovi gde poslovni ljudi sklapaju ugovore. Frankfurtski sajam je otvoren nekoliko dana za publiku, i naravno ne možemo se porediti sa njim.
 
Kako ste vi zamišljali sajam pre Lagune kada ste bili posetilac pre 21 godinu?

Nisam mu ništa zamerao. Nisam ni znao šta da mu zameram, pošto je za mene to bila riznica čuda i išao sam da otkrijem nešto novo ili da kupim neke knjige sa popustom, i ako bih u tome uspeo, vraćao sam se kući sav ponosan. I taj sajam kakav je bio pre 20 ili 30 godina privlačio je publiku. Ali to je bilo neko drugo vreme i moglo se i drugačije nastupati. Nemojmo zaboraviti da je to bila zemlja sa dvadeset miliona stanovnika, bez interneta, i ljudi su dolazili da se upoznaju sa novim naslovima izdavača.
 
Šta se promenilo nabolje tokom deset poslednjih godina?

Za početak treba reći da je poseta nešto veća, raspodela izlagačkog prostora bolja, ali mesta za unapređenje ima. Mislim da treba da budemo svesni situacije i vremena u kome se nalazimo. Da je očuvana tradicija Sajma. Uzgred budi rečeno, ove godine je bila veća poseta iz okolnih zemalja. Mi imamo tradiciju koju smo uspeli da sačuvamo.

Zagrebački sajam knjiga se na svaki način trudi da dostigne naš, ali to već mnogo godina ne uspeva. Od toga da daje besplatan ulaz do toga da je ove godine gradonačelnik Zagreba odlučio da hrvatskim knjižarima daje izložbeni prostor za jednu kunu po kvadratnom metru. A sve da bi sačuvali izdavaštvo koje je ozbiljno narušeno i na rubu propasti.

Kod nas je sve suprotno. Knjižare se otvaraju više nego što se zatvaraju, knjige se veoma ažurno izdaju, domaći pisci imaju pouzdane izdavače kojima mogu da budu zadovoljni. Nekako se previše lako navikavamo na dobre stvari i premalo umemo da ih cenimo. Kao da imamo autodestruktivni nagon da uništimo sve ono dobro što imamo da bismo onda svi zajedno uživali u nekom mulju koji nam je preostao.

Ako najveći sajam u Srbiji nije sajam nameštaja, erotike, automobila... već sajam knjiga, zar je to mala stvar?
 
Da li je onda Sajam knjiga kriv zato što nam daje privid da živimo u Norveškoj a ne u Srbiju?

Mislim da nas to čudi zato što se o dobrim vestima ovde i ne govori. To je nezanimljivo za medije. Sećam se situacije od pre desetak godina kada su se zatvarale neke stare knjižare, pričalo se na sve strane o tome i potpisivale su se peticije. Danas, kada se u poslednjih sedam-osam godina otvorilo preko sedamdeset novih knjižara, o tome nije bilo ni reči. To govori o tome kakvi su mediji, a ne o tome kakvi su ljudi. Knjižare se ne bi otvarale da nema interesovanja čitalaca. Nije tačno da ljude zanima samo ono što se piše u tabloidima – da li je pevačica ubijena na nasipu ili u kupatilu. Ljude zapravo zanima nešto drugo, jedino što to ne zanima tabloide.
 
Da kažemo nešto i povodom napada da je na ovogodišnjem sajmu bilo manje pisaca a više nekih vašarskih likova.

Ne znam nijednog bitnog srpskog pisca koji se nije pojavio na Sajmu knjiga. Na Laguninom štandu imali smo više od 50 druženja čitalaca sa piscima, počev od živih klasika poput Dušana Kovačevića, Dragoslava Mihailovića, Velikića, Basare, Draškovića, Ršumovića... To što neko nije video pisce – biće da je njegov problem, a on možda najbolje zna zašto ih nije bilo kod njega na štandu. Pisaca je, dakle, bilo, a starlete zaista nisam video. Moguće je da su se negde pojavile, ali nemam službu osmatranja. Mislim da je to bacanje peska u oči zbog prikrivanja sopstvenih neuspeha.
 
Bilo je ranijih godina povika da su Laguna i Vulkan monopolisti?

To je isto kao kada biste za nekog rekli da živi u monogamiji sa dve žene.
 
Dobro, onda da ste dominantni i u gradu i na Sajmu, pa bacate u senku male izdavače?

Laguna je bila mali izdavač kao što su i neki drugi veliki izdavači počeli od jedne ili dve objavljene knjige. Ako danas imamo ozbiljne lance knjižara, Delfi i Vulkan, to nije zato što nam ih je neko poklonio već zato što smo ulagali u razvoj posla. Niko ne brani drugima da krenu svojim putem i otvaraju svoje knjižare. I mi smo rasli u senci velikih izdavača.
 
A da li mislite da treba nešto unaprediti na Sajmu knjiga?

Pre svega, u odboru Sajma knjiga bi morao da bude predstavnik Srpskog udruženja izdavača i knjižara. Ono okuplja preko 120 najvećih izdavača i reprezentativni je predstavnik struke. Mislim da bi Sajam morao biti otvoreniji za neke ideje koje su dolazile od strane izdavača i našeg udruženja. Moram da ponovim sledeće – ulaz se naplaćuje i to jeste udar na budžet posetilaca, pa ako porodica sa tri člana plati 750 dinara samo za ulaz, to je jedna ili dve kupljene knjige manje. Moja ideja je da se ulaznica naplaćuje tako što će ona biti vrednosni vaučer koji se može realizovati na štandu izdavača. Time bi se postiglo da se ulaz plaća ali da se kupovinom knjige novac praktično vraća posetiocima. Sajam ne bi bio na gubitku, izdavači bi prodali više knjiga, a kupca ulaz ne bi koštao ništa.

Razgovarao: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik