Ildefonso Falkones: Možda mi rak ne dozvoli da nastavim sa pisanjem

U svom novom romanu Ildefonso Falkones nas vraća u eru modernizma, kada su u Barseloni nicale građevine po kojima je danas prepoznatljiva. Borba sa bolešću dešavala se uporedo sa nastajanjem romana.



„Modernizam ima posebno mesto u srcu svakog stanovnika Barselone“, primećuje Falkones dok stojimo u atrijumu Kuće Batljo. „Dovoljno je da prošetate gradom. Nema mnogo romana koji se bave epohom modernizma. Dosta njih govori o Sagrada Familiji, gotovo svi su o Gaudiju, ali ja sam želeo da napravim omaž istaknutim figurama epohe pored Gaudija, kao što su Ljuis Domenek i Muntaner, Žosep Puig i Kadafalk, Žosep Marija Žužol...tako je, Den Braun u svom najnovijem romanu koristi Perdreru, ali u ezoterijskom kontekstu koji nema dodira sa realnošću, takvo remek-delo arhitekture zaslužuje realističniji i temeljniji prikaz.“

Protagonista novog romana Ildefonsa Falkonesa „Slikar duša“, mladi umetnik Dalmau, želi da postane deo umetničkih krugova u gradu koji je početkom dvadesetog veka bio svojevrsna Liga šampiona u kojoj su se nadmetali svaki Ronaldo i Mesi arhitekture, projektujući impozantne građevine koje i dan-danas izazivaju divljenje kod turista. „Pokret je bio aktivan ne više od dvadeset, trideset godina“, objašnjava Falkones. „Danas nam ove građevine deluju predivno ali svojevremeno su njihovi 'prekomerni ukrasi' bili na meti krititke. Urbanistički plan Ildefonsa Serde se bazirao na monotonim, mračnim građevinama čija je jedina uloga bila da budu finkcionalne. To je izazvalo reakciju pojedinih arhitekata, koje su iskoristile zamah uoči Svetske izložbe i nove propise koji su dozvoljavali impozantnije, luksuznije građevine sa ukrasima, da izgrade jedan veličanstveni grad. Iz tog perioda rasplamsane mašte skliznulo se u strogi racionalizam koji je trebalo da odrazi ljubav Katalonaca prema uređenosti. Čak su hteli da sruše Palatu katalonske muzike, jednu od najistaknutijih građevina modernizma, govorili su da tamo ne može da se sluša muzika.“

Trinaest godina nakon „Katedrale na moru“, Falkones se suočio sa najtežim izazovom, i to vanliterarne prirode. „'Slikara duša' sam pisao boreći se sa rakom. Započeo sam ga dok rak još nije bio dijagnostikovan a završio dok sam išao na hemoterapiju. Dok sam kucao na tastaturi, a to mi se dešava i danas, osećao sam kao da mi se hiljade igala zariva u jagodice prstiju, jedna od nuspojava hemoterapije, trnci koji ne prestaju, u rukama i nogama.“ Kako vam se promenio život? „U jednačinu je ušla nepoznata koje nije bilo ranije: smrt ili invaliditet. Ako ne želiš da prestaneš sa borbom, to su opcije koje ti se nude. Rak je u mom slučaju krenuo od debelog creva, tretman je dao rezultate ali ubrzo se rak pojavio i na drugim mestima.“

Protagonista romana Dalmau je mladić iz radničke, anarhističke, antiklerikalne porodice, koji studira skulpturu u Lođi koja je u to vreme bila prepuna zanatlija i umetnika. Mentor mu je Manuel Beljo, ultrareligiozni vajar, za kog počinje da radi i zahvaljujući kome stupa u kontakt sa dekadentnom elitom Barselone. Njegova devojka Ema je kuvarica, oboje su siromašni u gradu čije su vlasti priznale da su i voda i tlo toliko zagađeni da se među najugroženijim slojevima stanovništva masovno javljala tifusna groznica.

I u ovom romanu imamo društveni konflikt, klasne razlike, neka od glavnih obeležja Falkonesovih knjiga, koji u svom privatnom životu jeste čovek koji poštuje pravila ali u svojim knjigama gotovo da postaje revolucionar. „Ne ostavlja isti utisak danas prosjak ispred bolnice sa mobilnim telefonom u ruci od onog u to vreme. Ali ako se malo dublje uđe u materiju, nije ni tada bilo sjajno kako deluje iz današnje perspektive, u gradnji Pedrere, Sagrade Familije, Palate katalonske muzike učestvovalo je hiljade ljudi koji su radili u opresivnim i neljudskim uslovima, nisu imali plaćen smeštaj ni slobodan dan.

Paradoksalno, u srednjem veku, jer je crkva bila toliko uticajna, makar se nedeljom odmaralo jer Bog tako nalaže.“ Roman govori o čitavoj vojsci maloletnika koji žive na ulici ali autor negira sličnost sa aktuelnom situacijom na tom planu. „Danas ipak mogu da obezbede socijalnu pomoć, hranu i zdravstveno, ali ta deca tada nisu imala ništa, govorimo o deset hiljada napuštenih dečaka na ulici koji nisu imali hrane, živeli su i umirali tu, osvetljeni fenjerima koje su polako počele da zamenjuju električne bandere. U to vreme je milosrđe zavisilo od crkve koja nije bila ono što je Karitas danas, koji pomaže svima, crkva je zahtevala od siromašnih ateista da se priklone veri ne bi li dobili pomoć. Crkva je pokrštavala, regrutovala nove katolike. To je doba turobne Barselone, pune lopova, gladnih, gde se prodaje trulo meso, bolesni pilići, lažirano vino... desila se neka katastrofa i grad je ostao bez vina pa su uvezli neki proizvod sa etil-alkoholom iz Nemačke kao zamenu.“

U liku Dalmaa nalazimo sličnosti sa Falkonesom. „On se bori i ide napred u želji da se ostvari, ja sam sa šesnaest ostao siroče, kao i on. Otac mi je umro od raka, njegov od bombi. Radio sam za Lutriju dok sam studirao prava, prodavao lozove. Dalmau je umetnik ali ga muče nesigurnosti kao i svakog stvaraoca.“ Njegov lik pada u kandže zavisnosti, savremen problem ali ne tako neuobičajen i za ono doba. „Prvi zakon protiv zloupotrebe droga donešen je dvadesetih godina dvadesetog veka, do tog trenutka u apoteci ste mogli da nabavite kokain, morfijum...apsolutno sve. Heroin su nazvali tako da bi se ljudi navodno odvikli od morfijuma, dok nisu shvatili da je još moćniji. Štampa tog doba izveštavala je o raširenoj upotrebi morfijuma u Barseloni čiji su se stanovnici borili protiv zavisnosti religioznim metodama jer nije bilo adekvatnih medicinskih, a bogati su se lečili... pa šampanjcem.“

Čitalac prisustvuje i velikim promenama u načinu na koji su se žene oblačile. „Ovo je epoha u kojoj su, po ugledu na francusku modu, žene počele da odbacuju steznike, fizičke i mentalne, polako prestaju da nose korsete koji su ih do tada gušili. Baš kao i građevine tog doba, žene ponovo postaju zavodljive i ističu obline, šetajući ulicama na kojima su nicale zgrade baš u takvom maniru.“

Iako se prevenstveno radi o delu za razbibrigu, možemo pronaći niz relevantnih osvrta koji imaju odjek i u aktuelnom trenutku. Galopirajuća ekonomska kriza, socijalna nejednakost koja vodi u netrpeljivost, sukobi ideologija. „Bogati uvek profitiraju u ratu i krizi. Ono što je neobično u slučaju Tragične sedmice u Barseloni je što su uspeli da okrenu radnike protiv crkve. Ne razumem zašto nisu napali one koji su zaista bili odgovorni, taj narod koji je besan izjurio na ulicu nije prvo otišao do kuća svojih mučitelja, bogatih preduzetnika...zašto se nisu ustremili na njihove vile umesto na crkve. Zaista je čudno što oni koji su odgovorni za njihove patnje ne trpe nikakve posledice, ne samo fizičke nego ni etičke. Bilo je tu scena dostojnih Rima u plamenu, gde sa vrha Pedrere vidimo kako Barselona gori jer su crkve bile zapaljene dok je buržoazija bila na zabavama.“

Dalmau posećuje umetnike te epohe pa se tako u knjizi pojavljuju Ramon Kasas i mnogi drugi. „Praktično su se podelili na boeme i pobožne. Jedna od škola je do te mere sledila religiozne obrasce da su zabranili izradu ženskih aktova i poziranje bez odeće. Ima anegdota koje su inspirisane stvarnim događajima, kao ona kada su bacili u smeće Rodenovu skulpturu jer su je smatrali provokativnom.“

Ženska strana priče je prikazana kroz lik Eme. „U stvarnosti, a to saznate kada počnete sa istraživanjem, uloga žene bila je ključna. Čak su išle na proteste sa svojim sinovima da bi policija imala milosti prema tim mladićima ako budu uhapšeni. Uprkos njihovim akcijama, organizacije kojima su pomagale nisu priznavale njihovo učešće, niti su imale pravo glasa. Bile su redovno zlostavljane, nije im bilo pomoći ako nisu imale zaštitu u vidu momka ili brata. Devojčice su se odavale prostituciji sa deset godina, i to u jednoj ultrakatoličkoj sredini kao što je Barselona. Svuda je bilo bordela.“

Knjiga se bavi i temom ratova u Africi. „Bogati nisu morali da služe vojsku jer su plaćali da to izbegnu. Osiguravajuće kuće su nudile polisu na osnovu koje bi, ukoliko dobiješ vojni poziv, isplaćivali premiju kojom bi se oslobodio vojne obaveze.“

Dok Falkones nastavlja da se bori sa bolešću, sa uzbuđenjem očekuje ekranizaciju svog romana „Naslednici zemlje“, nakon velikog uspeha serije rađene po motivima „Katedrale na moru“. „Ne usuđujem se da uđem u zahtevan projekat kao što je novi roman jer ne znam da li će mi rak dozvoliti da ga privedem kraju. Ako me pitate da li ću umreti, reći ću vam – još ne. Odlučio sam da otvoreno govorim o bolesti da bi ljudi videli da se i pored toga može napisati roman, nastaviti sa ličnim razvojem. A što se tiče trnaca u prstima, to je nešto sa čim ću se boriti do kraja života.“
 
Autor: Ćavi Ajen
Izvor: Magazine
Prevod: Ivana Veselinović