Horhe Luis Borhes o pisanju

Horhe Luis Borhes (1899–1986) najpoznatiji je i najuticajniji latinoamerički pisac 20. veka. Godine 1972, kada je već zašao u sedamdesete i bio potpuno slep, pristao je na intervju sa mladim argentinskim piscem Fernandom Sorentinom. Sastali su se u jednoj maloj sobi Narodne biblioteke u Buenos Ajresu, gde su sedam popodneva vodili razgovore („sedam mirnih i opuštenih ćaskanja, oslobođenih svake podređenosti bilo kakvom planu“) koje je Sorentino snimao. Objavljena 1974, knjiga „Sedam razgovora sa Horheom Luisom Borhesom[AB1] “ nije puštena u prodaju sve do 1976. godine (kada je sa vlasti zbačena argentinska predsednica Izabela Peron), pre svega zbog Borhesovih političkih stavova, kritičkog odnosa prema establišmentu i iskrenosti sa kojom je odgovarao na Sorentinova pitanja.

Iz tih zanimljivih (i veoma dugih) razgovora izdvojili smo nekoliko odlomaka u kojima Borhes govori o svom zanatu:

Odbacujući konstataciju da svest o postojanju publike izlaže pisca „nevidljivom pritisku“, Borhes kaže:

„Kakva besmislica! Kako razmišljanje o onima koji čitaju vaše knjige može uticati na kvalitet onoga što pišete?“

O pronalaženju svrhe u životu, poverenju u intuiciju i „jin-jang“ odnosu čitanja i pisanja:

„Pre nego što sam napisao ijedan jedini redak, znao sam, na neki misteriozan, pa samim tim i nesumnjiv način da je književnost moja sudbina. Ali na početku nisam bio svestan činjenice da me osim budućnosti kao čitaoca – koja mi se ne čini ništa manje važnom od one druge – takođe čeka i budućnost pisca.“

O književnosti kao prozoru u ljudsku prirodu:

„Da, svakako da verujem u psihološku književnost, čak smatram da je sva literatura u suštini takva.“

O tome zašto anonimno autorstvo ne podrazumeva odsustvo kreativnog zalaganja i zašto su bajke odličan primer rafiniranog pripovedanja:

„Čovek svake godine čuje možda četiri ili pet zaista dobrih anegdota, koje su takve zato što je neko u njih uložio mnogo truda. Bilo bi pogrešno pretpostaviti da, samo zato što su anonimnog porekla, na njima niko nije radio. Naprotiv, mislim da su bajke, legende, čak i neukusni vicevi koje često čujemo, obično dobri upravo zato što su se prenosili od usta do usta, zato što su usput oslobođeni svega što bi bilo suvišno i dosadno. Tako da bi se moglo reći da je narodna priča daleko rafiniraniji proizvod od pesme jednog Dana, ili, na primer, Gongore ili Lugonesa, jer je u potonjem slučaju na umetničkom delu radila samo jedna osoba, a u prvom njih stotine.“

O nepripadanju književnim pokretima:

„Više ne verujem u književne škole; verujem u pojedinca.“

O prednostima pisanja o prošlosti:

„Verujem da jedan pisac nikada ne treba da se bakće savremenom temom, niti tačno određenom topografijom. Jer će mu odmah otkriti greške. Ili, ako ih ne otkriju, tražiće ih, a tragajući za njima, na kraju će ih pronaći. Stoga, ja više volim da svoje priče uvek postavim na neka ne baš tačno definisana mesta, i to u prošlost od pre mnogo godina.“

O Šekspirovom jedinstvenom talentu:

„Šekspira vidim prvenstveno kao vrhunskog majstora jezika. Za mene je on, na primer, daleko bliži Džojsu nego velikim romanopiscima, kojima su najvažniji likovi. To je razlog zbog koga sam skeptičan prema prevodima Šekspira. Kod njega je najvažniji i najdragoceniji verbalni aspekt, a ja se uvek pitam u kojoj meri se to može prevesti.“

O tome šta knjigu čini bezvremenom:

„Bezvremena knjiga je knjiga kojoj bi se podjednako divili i da je objavljena pre sto godina i da se objavi za sto godina. To je knjiga koja se može definisati samo sopstvenim savršenstvom.“

O tome da li komercijalizacija književnosti utiče na pisce i njihove ambicije:

„Sasvim je moguće da je to što je književnost danas komercijalnija nego ikada pre imalo nekakvog uticaja. Mislim, pre svega, na činjenicu da ljudi danas govore o ’bestselerima’, o velikom uticaju mode (što se u prošlosti nije dešavalo). Sećam se da u vreme kada sam počinjao da se bavim pisanjem nikada nismo razmišljali o uspehu ili neuspehu neke knjige. Ono što se danas naziva ’uspehom’ u to vreme nije postojalo. A ono što se naziva ’neuspehom’ prihvatano je zdravo za gotovo. Pisali ste za sebe i, možda, kako je govorio Stivenson, za malu grupu prijatelja. Sa druge strane, danas se razmišlja o prodaji. Znam da postoje pisci koji javno objavljuju da je izašlo peto, šesto ili sedmo izdanje njihove knjige i da su zaradili toliko i toliko novca. U mojoj mladosti bi se tome svi smejali. Ljudi bi mislili da onaj ko na sva zvona objavljuje koliko je zaradio zapravo govori: ’Znam da je ono što pišem loše, ali radim to iz finansijskih razloga ili zato što moram da izdržavam porodicu.’“

O pisanju i starenju:

„Sada, navršivši sedamdesetu, mislim da sam otkrio svoj glas.“

O očevim savetima:

„Otac mi je dao taj savet. Rekao mi je da mnogo pišem, da stalno revidiram rukopise i da ne žurim sa objavljivanjem, tako da je moja prva objavljena knjiga ’Vrućina Buenos Ajresa’ zapravo bila treća knjiga koju sam napisao. Rekao mi je i da mu se obratim kada napišem knjigu vrednu objavljivanja i da će on platiti štampanje, ali i da je svako kovač sopstvene sudbine i da ne slušam tuđe savete.“

O vrednovanju pisaca:

„O piscima uvek treba suditi na osnovu njihovih najboljih stranica.“

O svojoj averziji prema romanu, formi za koju je verovao da će pre ili kasnije izumreti:

„Nikada nisam poželeo da napišem roman. Kada bih počeo da pišem roman, mislim da bih u jednom trenutku shvatio da je sve to besmisleno i da ga nikada ne bih završio. Ali moguće je da je ovo samo izgovor za moju lenjost.“

O poslu pisca:

„Znate, bavljenje pisanjem je posledica lenjosti. Posao pisca se u osnovi sastoji od skretanja misli sa stvari, od razmišljanja o nečem drugom, od sanjarenja... A onda je tu i samo pisanje, što je njegov zanat. Te dve stvari nisu inkompatibilne. Osim toga, kada pišete nešto što je manje-više dobro, onda vam to ne deluje kao obaveza; deluje vam pre kao vid zabave. Vid zabave koji ne isključuje upotrebu inteligencije, baš kao što šah ne isključuje inteligenciju, a šah mi je veoma drag i voleo bih da naučim da ga igram – uvek sam bio loš šahista.“

Pred kraj poslednjeg intervjua, Borhes savetuje mladog kolegu:

„Svetovao bih tog mladog čoveka da proučava klasike; neka ne pokušava da bude moderan, jer on to već jeste; neka ne pokušava da bude čovek druge epohe, da bude klasični pisac – to mu, verujte mi, neće poći za rukom, zato što je on, prvo i pre svega, mladić iz 20. veka.“

Borhesovi poslednji komentari tiču se kreativnosti, starenja, nade i zaveštanja:

„Verujem da ni posle pedeset godina ne bi trebalo gubiti nadu. Uostalom, čovek se uči dok je živ, zar ne? Mislim da sam napravio sve moguće književne greške i da će mi to omogućiti da jednog dana uspem.

[...]

„Ono po čemu će me pamtiti kada umrem – već smo rekli da je to deo pesnikovog posla – i to možda najvažniji – ne znam šta će to tačno biti, ne znam da li će me gledati sa naklonošću, ravnodušnošću ili neprijateljstvom. Naravno, meni to sada nije naročito važno; ono što mi jeste važno je, ne ono što sam napisao, već ono što trenutno pišem i što ću tek napisati. Mislim da tako razmišlja svaki pisac. Alfonso Rejes je jednom prilikom rekao da mi objavljujemo dela zato da ne bismo čitav život proveli u ispravljanju originala: knjigu objavljujete da biste je ostavili za sobom, objavljujete je da biste je zaboravili.“

Autor: Marija Popova
Izvor: themarginalian.org
Prevod: Jelena Tanasković
Foto: Nancy Crampton