Harlan Koben želi da čitalac odlučuje sâm

Majstor neizvesnosti i napetosti govori o veštini pisanja, običnim herojima i traganju za dušom priče.

Kada sam se dočepala Kobenovog pretposlednjeg romana „Beži“, nisam imala predstavu šta bih mogla da očekujem. Znala sam da neću moći da ga ispustim iz ruku i da se autor bezbrižno poigrava sa žanrom psihološkog trilera ali i akcionim, ali kako je to bio moj prvi susret sa Kobenom, nisam mogla da pretpostavim koliko brzo ću se upecati i koliko će mi okupirati pažnju sve do preokreta koji sledi na poslednjim stranicama. Kobenovi romani obiluju nepredvidljivošću i dobrodušnošću; kada bi neko u kratke priče Itala Kalvina udenuo slučaj ubistva i prodrmao njegove zaplete koji govore o ljudskosti, a potom ih produžio na 400 strana, možda bi mogle da se čitaju kao originalno Kobenovo delo. Romani Harlana Kobena nas podsećaju na to da razotkrivanje tajni može biti smrtonosno poput planiranja ubistva; da i dobri i pošteni ljudi mogu imati probleme sa kojima ne umeju da se izbore i da mogu grešiti; da se život može u trenu preokrenuti u nešto nesvakidašnje. Ovaj roman prati priču čoveka koji je u potrazi za odbeglom ćerkom koja krije mnogo veće tajne nego što otac može da zamisli. Sporedni likovi prevaranata su prikazani verno, istim žarom kao i glavni junaci, što roman čini pitkim čak i onda kada se smenjuju potresne i uzbudljive scene. Sastala sam se sa Kobenom kako bismo razgovarali o ovoj knjizi, umeću razotkrivanja tajni i o tome šta se dešava sa svim onim serijama na Netfliksu.

Kada sam počela da čitam vašu knjigu, oduševilo me je to što knjiga ne govori o akcionom junaku koji konačno dobija odgovoran zadatak na kom će moći da ispolji sav svoj mačizam, već o emotivnom, porodičnom čoveku, koji je skrhan svim događajima sa kojima se susrećemo u knjizi. Vaša knjiga odiše svežinom, i stoga bih vas pitala kojoj strategiji pribegavate kada osmišljavate osećajne muške junake, od krvi i mesa, umesto da pišete o mišićavim akcionim herojima?

Pre svega bih vam zahvalio na divnom komentaru. To mi mnogo znači. A da bih vam odgovorio na pitanje poslužiću se jednom rečju, radi se o – realizmu. Želja mi je bila da Sajmon i Ingrid budu realni likovi, pravi roditelji – što ih jednim delom čini superherojima, kada zagusti, ali mogu biti i potpuno sluđeni.

Vaši zapleti su prilično zamršeni, a u ovom romanu se otkrovenja nižu jedno za drugim. U čemu leži tajna?

Ne bih znao. Mislim da dosta pomaže ako pre nego što počnete sa pisanjem imate ideju kakav će biti kraj – taj poslednji preokret koji će, kako se uvek nadam, čitaocima biti šokantan i potresan. Onda se sva magija sastoji u tome kako ćete ispričati priču i dopustiti da narativ prirodno teče. Hm... Sada  ovo zvuči dosta jednostavnije nego što zaista jeste. Ukratko: pišem sve dok ne budem zadovoljan.

Jedan ste od američkih pisaca krimi romana koji je veoma popularan u Francuskoj (mada moram da dodam da ste popularni i u SAD) – kakvo je vaše iskustvo sa francuskom čitalačkom publikom? Šta je to što ih po vašem mišljenju čini vrsnim ljubiteljima krimi priča?

Ne volim da generalizujem čitalačku publiku, ali od onoga što sam imao prilike da čujem od francuske čitalačke publike jeste to da cene preplitanje preokreta/iznenađenja/uzbuđenja sa srčanošću/prijateljstvom/porodicom. Volim da verujem da je to prvenstveno zbog duše koju priča poseduje, radije nego zbog uzbudljivih zapleta, ali ko to može znati sa sigurnošću?

Vaši romani često govore o običnim ljudima koji su ubačeni u nesvakidašnje situacije sa kojima moraju da se izbore najbolje što umeju – šta vas privlači takvim junacima?

Upravo ono o čemu smo već raspravljali – ne volim da pišem o superherojima i mačo muškarcima. Tom tematikom sam se na neki način pozabavio u knjigama o Majronu/Vinu, ali ono što me najviše ispunjava jeste da pišem o ljudima koji su više nalik vama i meni, o ljudima koji se svojski trude da postupaju ispravno premda ne uspevaju da izbegnu i pogrešne odluke.

Sve vreme dok sam čitala knjigu u glavi mi je bila pesma „Penny Lane“, tako da moram da vas pitam sledeće: da li dok pišete slušate Bitlse? Ili, da uprostim, kako izgleda vaš proces pisanja?

To je izvrsno. Dopada mi se ideja muzičke podloge u glavi dok čitate! Ne sećam se šta sam tačno slušao dok sam pisao ovaj roman. Uglavnom je raznovrsno. Provodio sam dosta vremena (a i dalje to činim) u Stroberi fildsu u Central parku, baš kao i Sajmon u uvodnom delu romana, tako da je tačno da su Džon Lenon i Bitlsi na neki način završili u njemu.

Jedna od najbitnijih tema kojom se ovaj roman bavi jeste da ljudima ne treba suditi po njihovoj prošlosti već po delima koje čine u sadašnjosti – šta ste to tačno hteli da istražite što se tiče iskupljenja?

Nisam baš vičan tome da raspravljam šta sam želeo da čitalac izvuče kao pouku. Pre bih voleo da ispričam priču i pustim čitaoce da sami odluče o čemu je reč. S tim na umu, tema iskupljenja jeste čest motiv u mojim knjigama – i kada je zasluženo, ali i kada nije. Ne postoji „univerzalan“ odgovor na sve to.

Da li je delo nekog autora uticalo na vaš rad, a da mi to ne znamo?

Svi pisci mogu imati uticaj na vas – čak i najgore knjige koje pročitate. Uticaj može doći odakle god. Mene inspirišu i slike, skulpture, poezija ili lice žene pored koje sam prošao na 52. ulici. Inspirišu me i razgovori koje načujem, uštogljenjo kretanje određenog čoveka ili plač deteta za roditeljem. Da li je to iznenađujuće? Ne verujem.

Pisali ste romane koji su delovi serijala kao i samostalne romane – u čemu više uživate? Da li se proces pisanja bitno razlikuje?

Proces je prilično istovetan. Poslužiću se slikarskom analogijom. Samostalni roman je prazno platno. To je izvrsno ukoliko vas ne plaši. Deo serijala je nešto nalik platnu koje je tu i tamo oslikano, što ponekad ograničava, iako volim ono što se na njemu već nalazi. Tako da kada dobijem ideju – a knjige u većini slučajeva počinju idejom – zapitam sebe: „Ko će ispričati ovu priču?“ Ako je odgovor Majron – a uglavnom nije – onda je sigurno reč o serijalu. Ako nije, onda je reč o samostalnom romanu.

Trenutno imate fenomenalan ugovor sa Netfliksom, što vas je još više proslavilo. Kako vam deluje učestvovanje u TV cirkusu?

Moram da priznam da ne uživam u odnosu koji imam sa Netfliksom. To me je podstaklo da pišem romane, više nego što mi je iscrpelo energiju. Romanopisac, po prirodi stvari, pomalo je introvertno biće. Prijalo mi je da izađem iz svoje radne sobe i provedem vreme sa glumačkom postavom i ekipom – ali potom sam, avaj, postao iscrpljen time i pohitao natrag u mir svog spisateljskog skrovišta. Ali izgelada da ta dva medija – knjige i televizija – podstiču uzajamni napredak.

I poslednje pitanje: neverovatno ste aktivni na društvenim mrežama i imate ogromnu bazu vernih fanova. Kako ste uspeli da kod raznolike čitalačke publike oformite osećaj zajedništva?

Siguran sam da vam se moj odgovor neće dopasti, ali mislim da sam užasan po pitanju društvenih mreža i ne verujem da doprinosim osećaju zajedništva. To je možda dobar način da se svi obaveste o novoj knjizi ili TV seriji, ali bilo šta više od toga – jok, nisam primetio da doprinosi ičemu drugom. A zašto li to radim? Ma... da sam dobar biznismen, verovatno ne bih bio pisac. A možda i vredi to što radim…

Autor: Moli Odinc
Izvor: crimereads.com
Prevod: Aleksandra Branković