Hana Džuel: Borbeno i duhovito razbijanje stereotipa o ženama

Iz razgovora sa Hanom Džuel, autorkom knjige „100 opakih žena u istoriji“, u kojoj se nalaze istinite priče o hrabrim, sjajnim i neuobičajenim ženama za koje verovatno niste čuli (a trebalo je), saznali smo zašto posao feminizma još nije ni blizu završen, ali i sa kojom od svojih junakinja bi rado popila piće, otišla na glamuroznu večeru, ili čak zamenila mesto.



Hana Džuel je novinarka koja radi autorske video-priloge za Vašington post. Sa prepoznatljivim humorom ona se rado hvata ukoštac sa popularnim ali i gorućim političkim i kulturološkim pitanjima, kao i provokativnim temama iz svakodnevnog života. „100 opakih žena u istoriji“ je knjiga koja u istom duhu kao i njene reportaže popunjava praznine u istoriji.

Sigurno ste nekad pomislili da postoji nešto u činjenici da ima toliko malo žena koje su anali, istorija i usmeno predanje zapamtili kao znamenite. Ili makar zanimljive dovoljno da se pamte. Hana borbeno ali i duhovito daje odgovor na ovu enigmu: žene su, naprosto, skrajnute. Dominantni istorijski narativ po kojem živimo i koji nosi priče koje oblikuju našu kolektivnu imaginaciju doskora nije uzimao u obzir polovinu čovečanstva.

Hana Džuel nam nudi primer od sto žena iz svih oblasti delovanja i nebrojenih oblika bivstvovanja koje smo naprosto – namerno ostavili po strani.

„100 opakih žena“ nisu samo spisateljice, glasnogovornice u svom poslu, carice i naučnice. One su bile i gusari, ubice i žene koje se upuštaju u spletke i kriminal. Ovo nije jednostrana afirmacija žena kroz istoriju, mnogo je komplikovanije od toga. Da li je ovo alternativa jednostranom narativu koji vidimo kroz veći deo istorije?

Mislim da je svrha uključivanja svih tipova žena, a ne samo savršeno plemenitih, prikazivanje ogromne širine ženskog iskustva tokom vremena. Pomaže u razbijanju stereotipa o ženama u prošlosti, ali i o ženama sada. Najčešće uopšte nismo čuli za mnoge žene u istoriji. Ova knjiga ima za cilj da pokaže da su sve što su muškarci radili kroz istoriju, radile i žene. Mnogo puta čujemo da su žene „prvi put“ postigle neka današnja dostignuća – ali toliko je tih „prvih“ za žene došlo pre nekoliko stotina, ako ne i hiljada godina...

Vaša knjiga nudi pomalo zastrašujuću ali i zabavnu priču o istoriji žena. Kako vidite ulogu feminizma u savremenom svetu?

Oni koji imaju koristi od patrijarhalnog statusa kvo tvrdiće da je glavni posao feminizma završen, barem na Zapadu, gde žene mogu da glasaju, rade itd. Ali verujem da je dug put, i politički i kroz kulturu, do toga da i liberalna društva smatraju da su žene jednako sposobne kao i muškarci, slobodne kao i muškarci, ljudska bića kao i muškarci. Zadatak feminizma danas je da nastavi oslobađanje žena od svih vrsta nepravdi, i to sa posebnom pažnjom na dodatne borbe crnih, trans i kvir žena, žena sa invaliditetom i žena iz radničke klase.

„100 opakih žena“ nisu samo žene na koje se ugledamo. To su žene koje zaslužuju – iz dobrih ili loših razloga – da barem čujemo za njih. Da li ovom knjigom ponovo ispisujete zvaničnu istoriju žena na prijemčiviji i zabavniji način?

Mnoge žene u mojoj knjizi su bukvalno ubile svoje neprijatelje – međutim, učeći o tim ženama, možemo osporiti stereotipe da su one krotke ili uvek nežne. Ne sviđa mi se ni kad ljudi kažu da bi, da je više žena na vlasti, bilo manje ratova. Ima mnogo žena koje huškaju na rat, i uvek ih je bilo. Jednostavno nisu uvek imale priliku... (Da budem jasna, ne mislim da je ubistvo neprijatelja dobro! Ali može biti zabavno štivo za čitanje.)

„Kad se muškarac istakne u politici i uspne se na sâm vrh moći, smatra se Velikim Čovekom Politike i dobija vlastitu dramu na Netfliksu.“ Šta nam ova misao govori o nepravdama sa kojima se danas suočavamo kao žene?

Ovo vidite stalno, posebno u politici. Osobine koje se slave kod muškaraca ismevaju se ili kažnjavaju kod žena. Žene u politici se stalno osuđuju zbog njihove „simpatičnosti“, dok se za muškarce prirodno pretpostavlja da su čvrste i sposobne vođe. Jedini način da se prevaziđe ovakva pristrasnost je da se opovrgnu rodni stereotipi u školi. Ne razgovarajte sa devojčicama drugačije nego sa dečacima, nagrađujući ih i kažnjavajući za isto ponašanje. Ovo je možda jedini način za široko rasprostranjenu kulturnu promenu, što će imati za posledicu da se ženama u politici sudi prema njihovoj politici, a ne po tome koliko su ženstvene ili ne.

U Srbiji se sve društvene promene odvijaju sporije nego na Zapadu, a tako je i odnosu prema ženama. Kako biste našoj publici objasnili važnost ali i negativne strane fenomena kakav je #metoo revolucija?

Mogu da zamislim da je u ono vreme pokret #metoo u SAD izgledao kao iznenadna promena, iako se dugo spremala. Žene su se konačno osećale bezbedno da imenuju i stave na stub srama vrlo moćne muškarce koji su ih decenijama zlostavljali. One su prestale da se plaše posledica po karijeru ako govore o uznemiravanju i zlostavljanju, pa su ljudi na trenutak slušali i verovali u ono što imaju da kažu. Delovalo je da nasilnike više neće štititi tišina.

Nazadni procesi su neizbežna reakcija na napredak. Ubrzo su se vodili razgovori o tome da li je #metoo otišao „predaleko“. Ljudi koji se osećaju ugroženo napretkom žena – a to uključuje i neke konzervativne žene – postaju politički zaštićeni. Videli ste to u širokoj podršci Donaldu Trampu. Većina belih žena glasala je za njega i 2016. i 2020. Ljudi su prestravljeni kada je tradicija ugrožena – to može udariti na sam njihov identitet. Ne možete zaustaviti svoj aktivizam samo zato što će ga neki ljudi loše prihvatiti. Možemo samo nastaviti da objašnjavamo kako pokret #metoo koristi svima.

Sa druge strane, vrlo smo ažurni kada su negativni trendovi u pitanju, kakav je demonizacija tzv. „cancel“ kulture. Kako biste objasnili opasnost od promene perspektive koju imaju ovakve tendencije?

„Cancel“ kultura je još jedan pokušaj borbe protiv napretka žena i manjina. Veoma je frustrirajuće gledati, ali to nije nova pojava. U prošlosti su napredak žena i manjina ocrnjivani kao „politička korektnost“ i uvreda za slobodu govora. Srećom, mislim da većina – posebno mladi ljudi – vidi kroz ove šuplje argumente.

Da li je uz sarkazam i humor jednostavnije da pristupite kompleksnim temama?

To je jednostavno način na koji pišem i govorim, pa nisam sigurna da sam ovu knjigu mogla da napišem ikako drugačije. Ali mislim da pišući kolokvijalno i sa humorom možete privući širu publiku. Često mislim da je istorija žena napisana preterano ozbiljnim tonom. Žene iz istorije su postavljene na pijedestale. Ja nisam to radila – ove žene su bile veoma inspirativne, ali takođe ponekad zabavne i neko sa kim se možete poistovetiti.

Kada biste mogli da izaberete da budete jedna od žena iz Vaše knjige, koja biste bili?

Ovo je teško pitanje, jer se većina ovih žena suočila sa neverovatnim animozitetom jer su živele onako kako su želele. One su bile pretnja muškom autoritetu, bilo politički ili vojno, ili odbijanjem da sakriju i potisnu svoje talente. Ali da sam morala da živim životom jedne od ovih izuzetnih dama, možda bih izabrala Hedi Lamar, koja je bila i prelepa filmska zvezda i izuzetno briljantna naučnica. Nisam ni jedno ni drugo, zbog čega mi to zvuči veoma privlačno.

Sa kojim ženama iz knjige biste mogli da pijete do zore?

E ovo je već lakše pitanje. Mnogo žena u mojoj knjizi je znalo kako da se dobro provede. Izašla bih u grad sa Gledis Bentli u Harlemu 1930-ih dok je nastupala kao komičarka i svirala na dreg balovima. Pesnik Lengston Hjuz opisao je kako je imala običaj da svira klavir u klubovima „celu noć, bukvalno celu noć, bez zaustavljanja... od deset uveče do zore, sa jedva pauzom između nota“. Ili bih izašla da pijem sa Džozefinom Bejker dok je osvajala Pariz 1920-ih i 1930-ih. Morala bih samo da pripazim na njenog ljubimca geparda.

Sa druge strane, koga biste izbegli da sretnete na ulici?

Držala bih se podalje od gomile ovih žena. Kada bih videla caricu Vu, krvožednu vladarku Kine iz VII veka, trčala bih koliko me noge nose. (Mada, i ona je znala da ugodno provodi noći…)

Organizujete glamuroznu večeru. Koju junakinju iz knjige biste pozvali i zašto?

Volela bih da pozovem abolicionistkinje i sifražetkinje iz XIX i ranog XX veka da vidim šta misle o današnjici: Sodžerner Trut, Ajdu B. Vels i Franses E. V. Harper. Šta bi one mislile o statusu žena i crnaca u modernoj Americi? Šta bi mislile o stanju modernog novinarstva – i šta bi nam savetovale kako da nastavimo da činimo pozitivne promene i danas? Na drugi kraj stola bih stavila neke revolucionarke radi ravnoteže: Aleksandru Kolontaj i marksistkinju Rozu Luksemburg. Volela bih da saznam šta bi mislile o današnjoj nejednakosti u društvu.

Šta pišete sledeće? Ima li „100 opakih žena“ nastavak?

Vrlo mi je drago što ste pitali! Moja nova knjiga će izaći u januaru. Zove se „Potrebne su nam pahuljice: U odbranu osetljivih, besnih i uvređenih“. Da li bi zaista trebalo da budemo toliko zabrinuti oko tzv. „cancel“ kulture? Moj argument u ovoj knjizi glasi da mladi i progresivni uopšte nisu toliko osetljivi koliko mnogi u medijima tvrde. Ali pitam i da li bi stvarno bilo toliko loše ako bi se ljudima dozvolilo da budu osetljiviji. Da li je neopravdano što su mladi ljudi uvređeni i besni na svoje lidere i starije? Verujem da je prihvatanje kulture takozvanih „pahuljica“ jedini način da od sveta napravimo bolje mesto. Nadam se da će i ova knjiga stići u Srbiju!

Autor: Nevena Milojević
Izvor: časopis Bukmarker, br. 12