Nekadašnji nestaško iz školske klupe koji je zadavao brige svojim nastavnicima, Gligorije Pecikoza, poznatiji među beogradskim profesorima i đacima kao Hajduk, odjednom se našao na drugoj strani – sada je on nastavnik kome će đaci, svesno ili nesvesno, iz dana u dan zadavati nove muke koje je naizgled nemoguće rešiti i zbog kojih bi svako pomislio da je mnogo lakše biti učenik nego profesor.
Napisavši 1985. roman „Hajduk u Beogradu“ o dečaku koji iz provincije dolazi kao novi đak u beogradsku školu,
Gradimir Stojković otpočeo je serijal romana kroz koji će pratiti razvoj svog mladog junaka od osnovne preko srednje škole sve do povratka u osnovnu školu – ali sada u svojstvu nastavnika.
Poput
ostalih romana o Hajduku, i „Hajduk sa druge strane“ napisan je u prvom licu, kao još jedna Hajdukova priča, sažeta i jasna, bez preteranih detalja koji bi sputavali čitaočevu maštu, tako da brojne scene možemo slobodno zamišljati i nakon što ih budemo pročitali, pa ćemo se na taj način još više sroditi sa Hajdukom, njegovim učenicima i kolegama, a osetićemo i nostalgiju koja izvire iz svake stranice romana, kao da se mi sami prisećamo svega onoga čega se Hajduk priseća dok očima odraslog čoveka sagledava i svoje i tuđe dečje mangupluke – pa sve i da nismo čitali prethodne romane o Hajduku, imaćemo osećaj kao da jesmo, a istovremeno ćemo poželeti da to što pre učinimo.
Znajući koliko su čitaoci već bili zavoleli i sporedne likove iz ranijih knjiga o Hajduku, Stojković je učinio da se njegov junak i u zrelom dobu sretne sa starim drugarima, starim ljubavima, naravno i sa starim nastavnicima, koji mu sada postaju kolege – stoga će se u „Hajduku sa druge strane“ naći i nekadašnja razredna, i školski mangupi koji su se pretvorili u lokalne kabadahije, i izvesna Vesna, sasvim neočekivano i fatalna Roberta – a razume se, ni ova priča nije mogla proći bez Hajdukove babe, koja se uvek pojavi u pravom trenutku, ali pravom iz ugla čitalaca, a ne prema Hajdukovom shvatanju.
Imajući prilike da bukvalno sa druge strane sagleda nove dogodovštine koje u mnogome podsećaju na stare, Hajduk ne može da odoli zaključku kako je život
obnovljiv, što znači da će svaka generacija manje-više proživeti sve ono što su proživele i prethodne generacije, pa koliko god to bilo na neki drugi način i u novim uslovima, čini se kao da osnovna pravila ostaju nepromenjena.
Ipak, upravo zato što se dobro seća svojih dogodovština i kakve su sve posledice moguće ako se na vreme ne razmišlja, Hajduk će koristiti svaku priliku da svojim učenicima pruži nesebičnu pomoć pri svakom problemu, bilo da je u pitanju slab uspeh u školi, bilo da su porodični problemi, bilo da su ljubavni jadi.
Pošto Hajduk uvek drži zadatu reč, on i na drugoj strani ostaje onaj stari Hajduk, tako da je sada na strani svojih đaka, makar i po cenu kršenja izvesnih pravila i suprotstavljanja autoritetu oličenom u direktoru, baš kao što se nekada suprotstavljao autoritetima oličenim u nastavnicima.
Roman „Hajduk sa druge strane“ podsetiće nas da je školski život, i đački i profesorski, prepun novih početaka, te da je svaki kraj zapravo početak, da je završetak jednog časa već početak drugog, da završetak školske godine najavljuje početak nove školske godine, a da nastavnikov oproštaj od jedne generacije označava dolazak nove generacije, sa kojom se mora iznova sve proživeti – jer u suprotnom, život ne bi bio tako obnovljiv i ne bi Hajduk mogao da zauvek ostane Hajduk.
Autor: Dušan Milijić