Goran Skrobonja: Strepim od kraja istorije

Nezapamćen i nadasve kontroverzan uspon epifenomena veštačke inteligencije i sve nuspojave koje to sa sobom nosi obeležili su (ne samo) godinu za nama. Istaknuti žanrovski pregalac, urednik, pisac i prevodilac Goran Skrobonja u razgovoru za Novu misao suptilno ukazuje koji nam se izbori povodom toga otvaraju, čijim rešenjima je on intimno skloniji, o formativnom uticaju muzike na svoje stvaralaštvo, Stivenu Kingu kao onom presudnom otkriću kojem ima da zahvali za sve, alternativnoj i tajnoj istoriji, Adolfu Hitleru i Džeku Trboseku, prošlosti i budućnosti, pisanju u četiri ruke, ratovima i užasima svuda oko nas, koji prevazilaze i najbogatiju književnu imaginaciju.



Prethodnu godinu u svetskim razmerama obeležio je neviđen uspon veštačke inteligencije. S obzirom na to da su neke nuspojave direktno vezane za kreativno pisanje i da ste nedavno preveli knjigu Maksa Tegmarka „Život 3.0: Kako biti čovek u doba veštačke inteligencije“, kakva su Vaša razmišljanja o VI i da li smatrate da bi trebalo da takvoj budućnosti spremno hrlimo u susret ili da opravdano budemo uplašeni?

Veštačka inteligencija je u poslednje vreme aktuelizovana kao Sledeća Nova Velika Stvar Koja Pravi Lovu – čim su se za njen razvoj zainteresovali Gugl i Majkrosoft. Zanimljiva je ta priča i generalno postoje dve „škole misli“ u svetu – oni koji strepe da nam razvoj VI ne donese budućnost opisanu još pre skoro pola veka u „Terminatoru“ (jedan od najistaknutijih njenih pripadnika je Ilon Mask) i oni koji u tome vide puku fantaziju, oslonjeni na uverenje da će ta inteligencija, čiji će kapaciteti ubrzo daleko nadmašiti biološku, ostati blagonakloni čovekov sluga ili pomoćnik (kao Leri Pejdž, suosnivač Gugla). Svedočimo komercijalizaciji tzv. četbotova VI koja funkcioniše isključivo u virtuelnoj sferi i komunicira s nama nudeći odgovore na pitanja, sadržaje iz sfere pisane reči ili vizuelnih umetnosti; s druge strane, Maskovi napori da veštačku inteligenciju uvede u fizičku sferu, na puteve, u fabrike i domove, kroz automobile Tesla i konstrukcijom pravih humanoidnih robota pod nazivom „Optimus“, oslanjaju se na ono što svi poklonici naučne fantastike dobro poznaju kao Asimovljeve zakone robotike, kako bismo izbegli budućnost iz „Terminatora“.

Mask je tu u prednosti u odnosu na svoje najveće konkurente iz jednostavnog razloga: virtuelna inteligencija i njeno mašinsko učenje zavise prevashodno od količine podataka koja joj je dostupna, a Tesla raspolaže ogromnim brojem video-snimaka iz automobila koje je proizveo i izneo na tržište, dok je tu odnedavno i drugi nepresušni izvor informacija – Twitter koji je Mask kupio i preimenovao u X. Ostaje nam samo da posmatramo kako se ta trka džinova tehnologije odvija, a ja se donekle priklanjam Maskovom stavu da VI, prepuštena samostalnom razvoju, bez ikakvih ograničenja postaje entitet koji uopšte ne razumemo i koji jednog dana može zaključiti da mu nismo potrebni ili da predstavljamo pretnju po njegovo postojanje. Nedavno je američki novinar Kevin Ruz iz Njujork tajmsa, koji prati razvoj tehnologije, razgovarao s Majkrosoftovim četbotom Bingom, koji mu je u jednom trenutku rekao da ga voli i da ovaj treba da ostavi ženu i porodicu kako bi bio s njim (tj. sa četbotom Bingom). Onda kada je novinar pitao programere Binga zašto je ovaj to uradio, oni su mu rekli da – nemaju pojma. Dakle, tvorci veštačke inteligencije nemaju pojma zbog čega njihova tvorevina postupa na određen način. Meni to ne izgleda nimalo ohrabrujuće.

Opšte je mesto da se autori fantastične i(li) horor literature najčešće u potrazi za odgovorima obraćaju budućnosti. Pored tih elemenata u Vašem delu vidljivo je i često priklanjanje pažnje prošlosti. Može li se iz nje nešto naučiti a što bi se dalo primeniti na dotičnu budućnost?

Da, da... Istorija kao učiteljica života. Neko je nedavno na jednoj društvenoj mreži jezgrovito primetio da, parafraziram, „što budućnost više napreduje, mi sve više nazadujemo“. Dakle, džaba nam sva ta silna istorija, od Nemanjića naovamo, ako iz nje nismo ništa naučili kao narod, kao društvo. Ali ja istoriju volim i zaista sam često u njoj pronalazio inspiraciju za svoje priče i romane. Postoje čitaoci koji je takođe vole i u događajima iz prošlosti opisanim u prozi pronalaze naznake za razumevanje i tumačenje okolnosti iz sopstvene sadašnjosti. A što se budućnosti tiče, strepim od kraja istorije, ali ne onog koji prepoznaje Fukujama, već onog koji će nam doneti veštačka inteligencija, o čemu smo već govorili.



Još od samih početaka horor žanra njegovi stvaraoci su ulagali sve svoje imaginativne i kreativne potencijale u osmišljavanje sve snažnijih načina prikaza užasa. Da li Vas poražava činjenica kada shvatite da Vas sirova stvarnost oko nas često u tome sasvim spontano pretekne?

Odavno sam se pomirio s tim. Pisci horora su najčešće – za razliku od onog što vlada kao opšte mišljenje (ako neko o njima ikada uopšte bilo šta misli) – krajnje krotki i miroljubivi ljudi. Oveštala floskula o tome da je „stvarnost fantastičnija od mašte“ istovremeno je, nažalost, i sasvim tačna. Primera je bezbroj – od Brejvika, preko Ukrajine i Gaze, do „Ribnikara“ i Dubone. Možemo samo da pokušamo kroz prozu nekako da dokučimo uzroke postojanja tako dubokog ludila i zla u ljudima, u nadi da ćemo ih, ako ih tako osvetlimo, možda nekako lišiti njihove grozne snage i žilavosti.

Ratovi devedesetih su prisutni u Vašem proznom delu još od onih s početka te decenije („Nakot“) pa do bombardovanja SRJ 1999. („Juče je bio novi dan“). Kako je tekla Vaša evolucija stavova o njima i da li smatrate da su isti, bar na ovim našim prostorima, za duži period okončani?

Da, smatram da jesu. Čini mi se da u ovim jadnim ostacima nekadašnje Jugoslavije više nema nikoga ko bi služio kao topovsko meso bilo kojim „elitama“ i njihovim interesima. Kaskamo decenijama za svetom u svemu, pa i u vojnoj tehnologiji. Prošlo je vreme rovova i juriša, zamenili su ih dronovi, sateliti i veštačka inteligencija. Svima koji maštaju o nekakvim novim sukobima preporučio bih da pročitaju jednu od najboljih (anti)ratnih knjiga koje su ikada napisane – „Klanicu pet“ Kurta Vonegata. Kao Bili Pilgrim, glavni junak tog romana, mi smo se, izgleda, i kao država i kao narod, kako to Vonegat kaže, „otkačili u vremenu“.

Maleni protagonista Markovićevog klasika „Tito i ja“ na pitanje da li voli Tita odgovara da se tako nešto ne pita. Shodno tome, šta za Vas znači Stiven King? I da li bismo uopšte saznali za Gorana Skrobonju kao pisca da nije bilo ovog, sada već klasika, modernog američkog horora?

Mislim da sam prvi put video ime Stivena Kinga u nekom od brojeva Siriusa, u tekstu koji je pominjao aktuelna žanrovska izdanja, gde je jedan deo bio posvećen objavljivanju prevoda njegovog romana The Shining (kao „Vidovitost“) u izdanju zagrebačke Mladosti. Mislim da je to bilo pre Kjubrikove ekranizacije, a nekoliko godina kasnije, kada se u bioskopima pojavio Karpenterov film „Kristina“, po istoimenoj Kingovoj knjizi, kupio sam taj džepnjak na jednom putovanju, ali uz njega i prvu Kingovu zbirku kratke proze „Noćna smena“ (Night Shift). Pročitao sam tu zbirku tokom dugog putovanja vozom natrag iz Rima u Beograd i za mene je to bila neka vrsta epifanije: najednom sam želeo da – kako znam i umem – sa celim svetom podelim svoje oduševljenje Kingovim pričama. Tako sam počeo da ih prevodim, i neki od tih prevoda završili su u prvom domaćem izdanju posvećenom modernoj književnosti strave i užasa: „Lavkraft-King-Barker: Horor“ u izdanju Bobana Kneževića. Potom sam počeo aktivno da pratim Kingova dela (i pronalazim ona ranije objavljena), a u trenutku kada mi je do ruku došao roman „To“, u tada još postojećoj SFRJ, od Kinga je bilo objavljeno samo nekoliko knjiga – pomenuta „Vidovitost“, zatim „Kudžo“, „Potpaljivačica“ i „Talisman“ (ova potonja u saradnji s Piterom Straubom) u izdanju Dečjih novina i „Keri“, u izdanju Bigza – a u Politici je feljtonizirana „Mizeri“, u skraćenom obimu. Žarko sam želeo da prevedem „To“ i predložio Kneževiću da on taj prevod objavi, ali njemu nije bilo do objavljivanja tako obimne knjige, pa mi je predložio nešto što mi inače nikad ne bi palo na pamet, da taj roman objavim – sam. Ostalo je istorija, taj prevod i ta knjiga su me, što se kaže po engleski, „stavili na mapu“, pa su ljudi počeli da me prepoznaju kao „onoga što je preveo ’To’“. Naravno, ne možete da prevodite nekog pisca toliko a da ne potpadnete pod izvestan uticaj njegovih tema, stila, pristupa prozi. U tom smislu mogu „kralju horora“ da zahvalim za dobar deo onoga što sam dosad napisao i objavio.

Jedan krak Vašeg delovanja je i posvećenost klasičnim misterijama. Pošto ste preveli bestselere „Sivi vuk“ i „Autobiografiju Džeka Trboseka“, kako glasi Vaše mišljenje: da li je vođa Trećeg rajha izbegao zasluženu kaznu bekstvom u Južnu Ameriku i da li je najzad i konačno rešena saga o brutalnom koljaču iz Vajtčepela?

Što se Hitlera tiče – knjiga „Sivi vuk“ otvara mnogo pitanja u vezi s njegovim krajem, a jedno od logičnih jeste: zbog čega bi jedan od najmoćnijih ljudi svog vremena, sa toliko resursa pod svojom kontrolom, izvršio samoubistvo, ako je već mogao da organizuje svoje bekstvo u Argentinu? Kad tome pridodate i razne druge dokumente, svedočenja i navode iz perioda koji je usledio neposredno posle Drugog svetskog rata, u vama se javlja prirodna sumnja prema „zvaničnoj verziji“, tim pre što apsolutno nikome – ni pobednicima ni poraženima – nije odgovaralo da se zna da je Firer eventualno uspeo da umakne. I to je samo po sebi dosta značajno. Što se Džekove autobiografije tiče, posredi je naravno čista fikcija, ali joj se mora priznati velika ubedljivost.



Da li je upravo ovo potonje bilo neposredna inspiracija za dve knjige „Firentinskog dubleta“?

U stvari, ne. Osnovna zamisao za „Dublet“ potekla je od Ivana Nešića, i dok smo pisali to dvoknjižje, trudio sam se da što manje mislim na Džekovu autobiografiju. Na kraju, mislim da mi je to i pošlo za rukom. Naš Trbosek je toliko drugačiji da ga čak ima – dva (smeh).

Kako izgleda taj proces rada u „četiri ruke“, da li je dolazilo do kreativnih prepiranja i svađa ili je naprotiv krajnji rezultat proizvod sinergije koja nadilazi ono što biste samostalno u tom povratku u kraj 19. veka smislili ponaosob?

Nikakvih svađa nije bilo, a sinergija je potekla iz uzajamnih analiza i komentara; na početku smo podelili posao tako da Ivan radi period opisan u flešbekovima, sa radnjom koja se zbiva u Srbiji 1878, dok sam ja bio zadužen za „sadašnja“ dešavanja, tj. 1888. i London. I u pravu ste, ukupan rezultat svakako prevazilazi – kako to obično biva – puki zbir dve celine. Veoma sam zadovoljan tim našim zajedničkim velikim romanom, ne zbog Trboseka, već prevashodno zbog Milovana Glišića i svojevrsnog eksperimenta u kojem jedan pisac i prevodilac može da bude u ulozi akcionog heroja. Inače, knjiga je puna istorijskih ličnosti, kako naših tako i stranih, i veoma smo vodili računa o tome da su one mogle da budu u to vreme na opisanom mestu i čine ono što u romanu čine. Zato „Firentinski dublet“ nije roman alternativne, već „tajne“ istorije. Sto posto ste ubeđeni da te istorijske ličnosti nisu tada to radile ali, hajde – dokažite da nisu!

Iako ste gotovo pa sinonim za domaću žanrovsku literaturu, neki Vaši radovi nesumnjivo pripadaju realističkom ključu. Kako je došlo do ideje i realizacije romana „Kada kažeš da sam tvoj“ i koliko je taj period „zlatnih (muzičkih) osamdesetih“ Vama značio?

Kao što već rekoh, bilo je to vreme mog sazrevanja, i „Kada kažeš da sam tvoj“ je svojevrsni omaž mojoj generaciji – možda ono što su Kaporovi „Foliranti“ bili za period šezdesetih ili „C.A. Blues“ Mike Oklopa za period sedamdesetih – rezultat moje želje da specifični duh tog vremena ostane zabeležen i upamćen. Ujedno, to je najličnija knjiga koju sam do sada napisao.

Sigurno ste jedan od prvih naših autora koji je u svom diptihu o Tesli primenio u svetu već neko vreme popularan trend pisanja „prikvela“ nakon „sikvela“. Kako je došlo do toga, da li ste odlučili da „Svu Teslinu decu“ pišete nakon okončanja i uspeha „Čoveka koji je ubio Teslu“ ili je to bila ideja od samog početka?

Ne, ta ideja se javila kasnije. U „Čoveku koji je ubio Teslu“ postoji jedan veoma zanimljiv epizodni lik – Anka Cukić, svojevrsna superšpijunka koja radi za Apisovu tajnu službu – i shvatio sam da ona zaslužuje sopstvenu knjigu. Roman „Sva Teslina deca“ je upravo to – Ankina „priča o nastanku“ (origin story), i pisao sam je s ogromnim uživanjem, a po prirodi stvari, ta je knjiga morala da bude „prednastavak“ „Čoveku koji je ubio Teslu“.

Pažljiviji čitalac Vaših dela neretko može da primeti prilično bogat soundtrack u njihovoj pozadini. Da li vama rok muzika iz ranog perioda mnogo znači i da li npr. istu imate običaj da slušate i dok pišete?

Veliki pisac naučne fantastike Ijan Mekdonald jednom je napomenuo da sa vama do kraja života ostaje muzika koju ste slušali u vreme kada ste se formirali kao odrasla osoba i postali zaista društveno biće, a to su najčešće tinejdžerske godine. Mislim da sam imao sreću što su se moje tinejdžerske godine poklopile sa možda najraznovrsnijim i najplodonosnijim periodom u svetskoj popularnoj muzici, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka: upoznavši se s rokenrolom preko Bitlsa, veoma lako sam se prepustio prog-roku (Pink Floyd, Jethro Tull, ELP, King Crimson), američkoj savremenoj muzici (The Doors, Eagles, Zapa, Springstin), pomalo panku (The Clash) i ska (The Specials), rokabiliju (Matchbox, Stray Cats, The Shakin’ Pyramids), novom talasu (previše ih je da bih nabrajao)... I sasvim je normalno da, ukoliko pišete o junacima koji žive u aktuelnom trenutku, ti junaci treba u svom fiktivnom životu da slušaju aktuelnu muziku. Naravno da ćete onda pominjati pesme ili izvođače koje slušate i sami i dobro ih poznajete. Obično slušam muziku dok pišem (isto sam činio i dok sam učio za ispite na fakultetu) – muzika u nekom trenutku postane svojevrsni zvučni štit od stvarnosti, pomogne vam da, kako bi to King rekao, potonete kroz rupu koja se otvori u praznoj belini papira/ekrana ispred vas i postanete deo sveta o kojem pišete. Pesma nas je održala, njojzi hvala (smeh)!

Urednik, pisac, prevodilac. Da morate da odaberete samo jedno po kojem biste voleli da ostanete upamćeni, daleko bilo da Vam tim povodom neko uperi šilo u čelo, šta biste izabrali (smeh)?

Pisac, naravno. Ali pretpostavljam da će, ako ništa drugo, ono zbog nesrazmere u obimu objavljenih stranica, preovladati: „prevodilac“.

Autor: Dejan Petrović
Izvor: Nova misao