Goran Skrobonja: Kvalitetna fantastika i horor nisu samo domen stranih pisaca

Ukoliko čitate fantastiku ili horor, verovatno znate ko je Goran Skrobonja, a možda ste, nezavisno od toga, pročitali neki od njegovih mnogobrojnih prevoda.



Naš književnik i prevodilac Goran Skrobonja dugo je prisutan na sceni i za to vreme je objavio nekoliko zbirki priča i romana, priredio više žanrovskih antologija i preveo ko zna koliko romana čuvenih autora.

Ove godine, njegova zbirka „Od šapata do vriska“, prvobitno objavljena pre skoro trideset godina, doživela je reizdanje zahvaljujući Laguni.

Ona obuhvata 18 priča različite dužine i tematike, kojima je zajedničko to da u sebi imaju neke fantastične ili horor elemente, često u kombinaciji sa naučnom fantastikom.

Te priče čitaju se vrlo lako, uprkos ponekad teškim temama, a i dan-danas deluju vrlo relevantno i čak upozoravajuće za one koji prate na času i koji su u toku sa dešavanjima u svetu.

Čak i kada donosi krvave scene, Skrobonja se ne zadržava previše na mučnim detaljima, već gura radnju napred, zbog čega je „gabarit“ ovog izdanja vrlo pohvalna stavka.

Brojne reference su tu, ali ne morate ih prepoznati da biste uživali u radnji i nije vam potrebno znanje o postulatima horora ni fantastike.

Filip Milosavljević je popričao malo sa Goranom Skrobonjom o ovom novom izdanju i svemu što se u njemu nalazi.

Kako je izgledao ponovni susret sa pričama iz zbirke „Od šapata do vriska“, da li ste imali poriv da nešto menjate ili Vam je samo bilo drago da ih ponovo vidite?

Da, veoma mi je drago što je ova knjiga ponovo dostupna čitaocima – prvi put je objavljena 1996. u tiražu od 400 primeraka, koji je odavno već bio rasprodat. U međuvremenu sam objavio još četiri knjige priča, ali ove koje su sakupljene u zbirci „Od šapata do virska“ posebno mi znače, zato što su nastajale u kompleksnim vremenima za mene, kako na privatnom tako i na globalnom planu.

Ujedno, bio je to period kada sam kipeo od inspiracije, entuzijazma i želje da pokažem čitaocima da kvalitetna fantastika i horor nisu samo domen tamo nekih stranih pisaca. Ova knjiga takođe ima značajnu ulogu u istoriji domaće fantastične književnosti, prevashodno zbog obilja novih tema koje su u njoj predstavljene čitaocima.

Zato u njoj suštinski ništa nije promenjeno, osim što je urađena nova lektura, pridodate su ilustracije za novelu Gumena duša i, naravno, tu je ozbiljan i iscrpan naučni rad dr Ljiljane Pešikan-Ljuštanović kao pogovor, s analizom upravo ovih 18 pripovedaka.

Iako su pisane davno, ove priče kao da imaju proročku moć u vezi sa temama koje obrađuju, pa smo tako od njihovog prvog izlaska do danas, videli npr. filmove „Battle Royale“ i „Ex Machina“ i serije „Black Mirror“ i „Squid Game“. Da li i Vi vidite tu neku sličnost?

Oveštala je floskula da je „stvarnost fantastičnija od mašte“, ali ta oveštalost je ne čini nimalo neistinitom. Ako se bavite književnošću u ključu naučne fantastike (i horora), često dešavanja i trendove koje zapažate oko sebe u svakodnevnom životu dižete na „entu“ potenciju, gotovo do apsurda, kako biste ukazali na zastrašujuće moguće ishode aktuelnih društvenih kretanja.

Onda se ispostavi da stvarnost potvrdi ono što ste vi pre deceniju, dve ili tri zamislili kao nešto fantastično i krajnje neverovatno, i pritom vas nadmaši toliko da se vaša najcrnja predviđanja pokažu gotovo kao uzdržana ili čak – konzervativna. Da, imao sam u ovim pričama takvih „pogodaka“ u proricanju budućnosti, ali nisam zbog toga naročito srećan.



Kakav je osećaj po završetku pisanja horora, da li srce ubrzano kuca, ili je tad lakše kad ste sve izbacili iz sebe? I kakvu reakciju potom očekujete od čitalaca?

Olakšanje je svakako tu, ali mislim da to nije u vezi sa konkretnim žanrom kojim se bavite. Zapravo, odavno sam već prestao da razmišljam dok pišem u strogo žanrovskim terminima – jednostavno želim da ispričam priču koja želi iz mene napolje, pred druge, i nije mi ni najmanje važno u koju bi potom fioku ta gotova priča mogla da se smesti.

Zato moja proza protekle decenije-dve sadrži elemente više žanrova – od alternativne istorije, preko trilera i horora, do čiste, „tvrde“ naučne fantastike i čak i onog što se obično svrstava u „književnu maticu“ (mejnstrim) ili – mrzim taj izraz – „lepu književnost“.

Od čitaoca ne tražim zaista ništa – dovoljno je što je pokazao interesovanje za moju prozu. A ukoliko je već odlučio (ili odlučila) da joj posveti dragoceno vreme, najsrećniji sam kada u njenom čitanju uživa i to vreme posle poslednje stranice ne smatra protraćenim.

Da li je horor kod nas prevaziđen zbog svakodnevnih dešavanja, ili je to žanr koji će uvek imati svoje mesto i popularnost među čitaocima?

Ljubitelji horora su – kao uostalom, ljubitelji svakog drugog žanra – odani delima pisaca koji ih ne razočaravaju. Nadam se da i mene ubrajaju u njih, i da će nastaviti da čitaju sa jednakim zadovoljstvom i ono što budem ubuduće pisao.

Očekujem sada i nove generacije ljubitelja horora koji su bili premladi da ga čitaju u vreme kad su nastajale priče iz zbirke „Od šapata do vriska“. Kada budem video tu knjigu u rukama nekog tinejdžera ili tinejdžerke, znaću da moje kolege horordžije i ja „nismo džabe krečili“ i da je ovaj žanr stekao punopravno građanstvo među svim ostalim žanrovima domaće književnosti.

Primetio sam puno pop kulturnih i drugih referenci i „uskršnjih jaja“. Koliko sam Vam one važne dok pišete i da li dolaze prirodno, same od sebe?

Pop kultura (pa i „uskršnja jaja“) čvrsto vezuju i čitaoca i mene za vreme i prilike u kojima se radnja pojedine priče zbiva. Lično veoma volim da ih koristim – pogotovo skrivene, ili ne toliko očigledne reference koje će neki čitaoci prepoznati i osetiti dodatni razlog da se vežu za tekst, dok drugi neće, ali to nimalo neće smetati njihovom doživljaju priče. Nije to naročito novo niti originalno, i savremena strana horor i fantastična književnost puna je takvih primera (King, Pračet, Gejmen…).

Šta Vam donosi više zadovoljstva, pisanje ili prevođenje?

Pisanje, naravno. Prevođenje takođe omogućuje da budete kreativni, ali ipak morate da se držite originala i nije dobro kad od njega previše odlutate. Kada pišete, nemate takvih ograničenja.

Kako vidite opšti kvalitet prevoda u domaćim izdanjima u odnosu na širinu ponude?

Nažalost, nemam vremena da mnogo čitam – osim knjiga koje prevodim, a one se smenjuju kao na pokretnoj traci. Međutim, znam da kod nas postoje veoma kvalitetni prevodioci koji imaju dobar osećaj kako za naš, tako i za jezik s kojeg prevode.

Mislim da je za kvalitet prevoda pored talenta i znanja samog prevodioca gotovo podjednako važan tretman koji prevod ima kod izdavača za kog radite – stoga mogu da stavim ruku u vatru za prevode koje objavljuje moj izdavač, jer znam da svaki od njih prolazi kroz najmanje dve „ruke“ lekture i korekture, tako da čitalac dobija u knjizi najverniju, najtačniju, i duhu našeg jezika najbližu verziju originalnog dela.

Autor: Filip Milosavljević
Izvor: Danas