Goran Marković: Znak jednakosti između etike i estetike oduvek je bio moralni imperativ

Gostovanje Gorana Markovića, jednog od najvažnijih autora ovdašnje kinematografije, obeležilo je nedavno završeni 37. Filmski festival Herceg Novi – iako nije stigao sa novim filmom (nažalost), njegov dolazak ispraćen je velikom pažnjom publike i medija, a promocija njegovog novog romana „Zavod“, prva nakon objavljivanja knjige, organizovana u okviru pratećeg festivalskog programa, pokazala se kao kulturni događaj.

Foto: Matija Krstić
 

Sa istim interesovanjem i respektom javnosti protekao je i njegov masterklas, održan na Montenegro Film Rendezvousu (nova inicijativa za povezivanje crnogorske, regionalne i evropske filmske industrije), na kojem su kao primeri za proces stvaranja filma hronološki analizirana njegova dela „Specijalno vaspitanje“, „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Već viđeno“…

„Herceg Novi je jako dobro mesto za promociju moje knjige, zato što sam kao autor ovde bio na prvom festivalu 1987, i dobio prvu nagradu za film ‘Već viđeno’. Kasnije sam takođe dolazio, i opet dobio nagradu, bio sam i član festivalskog žirija, i uopšte, volim Herceg Novi“, objašnjava Marković.

„Mislim da je Kanli kula prava zamena za nekadašnju Pulu, to mesto je upečatljivo i fantastično za projekciju filmova, a publika već dobro zna šta je dobar film. Festival je, što je vrlo važno, odgajio generacije gledalaca koji su bioskopska publika. U Beogradu, recimo, gotovo da više nema bioskopske publike, a Herceg Novi je sačuvao i ima to jezgro, i zato sam jako srećan što se promocija moje knjige odigrala upravo ovde.“

Reditelj antologijskih filmskih ostvarenja svrstanih u našu kulturnu baštinu, koji je već decenijama etabliran i kao uspešan i provokativan pisac, objavio je do sada devet knjiga: romane „Tito i ja“, „Beogradski trio“ (bio je u najužoj konkurenciji za Ninovu nagradu), i „Doktor D.“. Tu su i prozne knjige „Češka škola ne postoji“, „Male tajne“, „Tri priče o samoubicama“ i „Izmišljeni životi“, dnevnik „Godina dana“, i zbirka drama „Drame“.

Njegov novi roman „Zavod“, uzbudljiv i intrigantni vremeplov koji nam otkriva intelektualni beogradski svet kroz dve različite epohe, pre i posle Drugog svetskog rata, neobične sudbine i karijere koje se susreću i prelamaju, pojavio se pred čitalačkom publikom krajem avgusta u izdanju Lagune, samo nekoliko dana pred početak hercegnovskog festivala. A na promociji u Dvorani park tražila se knjiga više jer su sve brzopotezno rasprodate, i mnogi su bili razočarani što nije donet veći broj primeraka.

Marković odnedavno živi u Trstu, i poslednjih godina opet se okrenuo samo pisanju knjiga. Zbog kritičkih izjava o vlasti SNS, i neprestanom poništavanju svih vrednosti, posebno kulturnih i građanskih, postao je zabranjeni reditelj kome je onemogućeno da snima. U razgovoru za Danas, upriličen u hercegnovskom hotelu Palmon Bay, veče pre nego što je sa suprugom Ljiljanom otputovao na Korčulu, Marković je govorio o novoj knjizi, nekadašnjem beogradskom intelektualnom jezgru, zašto je za njega znak jednakosti između etike i estetike oduvek bio moralni imperativ…

Kako je nastajao roman „Zavod“, čiji su glavni junaci autentične i ključne ličnosti jedne epohe – Hugo Klajn, Stana Đurić i Vladislav Ribnikar?

Neke stvari su se dogodile i slučajno – Zavod, reč izabrana za naslov ovog romana, u stvari je skraćeno ime Zavoda za lečenje hladnom vodom, elektricitetom, švedskom gimnastikom i masažom u Beogradu, koji je stvarno postojao na Dorćolu s početka dvadesetog veka. Na te podatke sam naišao slučajno, preko naučnog rada o doktoru Avramu Farkiću, osnivaču i vlasniku prvog zavoda za fizikalno lečenje u Srbiji, koji je uradila Jelena Jovanović Simić. Privuklo me je upravo to pomalo čudno ime, koje mi je obećavalo nešto bizarno. Čitajući taj rad, međutim, pored podataka o Farkiću pronašao sam i čudne ilustracije, koje u današnje vreme deluju čak i komično, kao imena nekoliko drugih lekara koji su radili s njim u Zavodu.

Jedan od njih bio je Hugo Klajn, naš prvi psihoanalitičar, koji je posle Velikog rata specijalizovao psihijatriju u Beču, Berlinu, Hamburgu i Minhenu. Kao i Avram Fargić i on je bio Jevrejin, i zanimalo me je da ispitam to jevrejsko jezgro u Beogradu između dva rata. Sa Klajnom sam se i upoznao, na Fakultetu dramskih umetnosti gde je on pred kraj života predavao pozorišnu režiju, a i sâm sam u svojim predavanjima koristio njegov udžbenik „Osnovni problemi režije“. Tako sam od švedske gimnastike prešao na probleme psihoanalize, i odlučio da Klajn bude centralna ličnost moga romana.

Zanimljivo je da knjigu počinjete citatom Milutina Milankovića: „Očekivao sam da će se saradnjom znanja i uobrazilje postići da velike tekovine nauke danu dahom života“. Šta Vas je, zapravo, najviše isprovociralo u sudbinama ovih izuzetnih intelektualaca koje su uglavnom ostale nepoznate, a čije fragmente sada otkrivamo u Vašem romanu?

– Moram da priznam jednu stvar – ja sam u „Zavodu“ ponovio nešto iz prethodnog romana „Beogradski trio“, a to je da važne istorijske periode posmatram kroz istoriju jednog ljubavnog trougla. To je osnova i u jednoj i drugoj knjizi. U „Zavodu“ posmatram mnogo duži period, kroz vrlo interesantan trio – tri veoma značajne i jake ličnosti, kao što su bili Hugo Klajn, istaknuti psihoanalitičar, pozorišni reditelj i profesor, zatim Stana Đurić, vrhunska pijanistkinja školovana u Parizu, koja je, kada je prestala da svira počela da se bavi muzičkom naukom i mnogo toga uradila, i Vladislav Ribnikar koji je za mene bio otkriće. Znao sam neke osnovne stvari o njemu pre nego što sam počeo da pišem knjigu, a onda sam utvrdio da je bio izuzetna ličnost. O tome se uglavnom nije pisalo, mi to nismo znali, a toliko je značajan.

Ribnikar je bio iz vrlo bogate porodice, milionerske, studirao je najpre slikarstvo u Parizu, onda je po očevoj želji 1922. diplomirao arhitekturu na Sorboni, i iz te bogataške pozicije bonvivana, iz te ogromne vile na Dedinju, postao je levičar koji se odmah na početku rata priključio NOB-u. U tome je njegova važnost. Ali mene je ipak najviše privukao trougao, ne samo ljubavni nego i etički, veza to troje po svemu velikih ljudi – Stana Đurić je najpre bila žena Ribnikara, s njim je izrodila troje dece, onda se zaljublla i udala za Huga Klajna, a njihov sin Ivan Klajn je naš poznati lingvista.

Meni je jako uzbudljiv taj, naoko ljubavni zaplet, koji zapravo priča priču o nama, o našoj istoriji, od samog kraja 19. veka i Velikog rata, do pobede nad nacizmom i prvih godina stvaranja nove države. Potrudio sam se da mnoge stvari saznam i da ih prenesem u toj knjizi, a pored tri glavna junaka pominju se i ličnosti koje uopšte nisu poznate, i mislim da će ljudi otkriti nešto što do sada nisu znali.

Kako ste rešili taj odnos verodostojnih činjenica i fikcije, da li je sloboda umetničke istine superiornija od faktografije?

Roman je, naravno, uvek mešavina nečeg mogućeg, i onog stvarnog, što se zaista odigralo, jer prepričavati faktografsko i biti samo hroničar, nije preterano uzbudljivo. Ako već pričate priče, to podrazumeva i izmišljanje, fikciju, a čak i u najizmišljenijim stvarima, kao što su fikšn romani ili filmovi, postoji deo nečega što je stvarnost. Mislim da je umetnička istina vredna isto koliko i faktička, i da se, zapravo, uvek radi o priči koja je polustvarnost. Ličnosti koje se pojavljuju u ovoj knjizi su stvarne, troje poznatih ljudi u jednom dugačkom periodu, nekih pedesetak godina, ali su njihovi životi, iz malo zabeleženih fragmenata, uglavnom rekonstruisani u mojoj glavi.

Imao sam pred sobom njihove prave, istinite sudbine, ali događaji koji su ih ispunjavali nisu bili zabeleženi, bar ne u većini slučajeva, pa tako ni meni dostupni. Ti ljudi su za mene vrlo interesantni, ne samo zbog toga jer su činili ovaj duhovni prostor. Ja sam, recimo, ovoj knjizi hteo da dam podnaslov „Roman o zavođenju“, ali sam smatrao da bi bilo suviše direktno, na „prvu loptu“. Zapravo, to je jedan krug koji, s jedne strane, obuhvata jako značajne ličnosti sa stanovišta civilizacije, a s druge, nešto što se zovu strasti, nešto što se zove ljubavni trougao.

Hugo Klajn, Frojdov đak i jedan od naših najboljih psihoanalitičara, kako saznajemo u knjizi, bio je optužen da je zaveo svoju pacijentkinju Stanu Đurić, u to vreme još uvek udatu Ribnikar, da je prekršio profesionalnu etiku i zbog toga bio isključen iz Srpskog lekarskog društva. Da li ste naišli na neka dokumenta o tome?

– Moguće je da je to bio razlog zašto je napustio lekarsku profesiju, ali o tome nema dokumenata, a ja sam u romanu napisao neku vrstu saslušanja, suđenja Klajnu, da bih napravio jednu dramsku situaciju. Izmislio sam i članak u novinama, to nije postojalo, dakle, iskonstruisao sam diskutabilnu tezu da je Klajn počeo da se bavi umetnošću zato što je napravio nešto što je etički nedopustivo sa medicinskog stanovišta – zaljubio se u svoju pacijentkinju Stanu Đurić Ribnikar, a i ona u njega.

Konsultovao sam i neke lekare u vezi sa ovim pitanjem, oni su mi potvrdili da to jeste veliki prekršaj, i za Klajna, vrlo moralnog čoveka, verovatno je to bio motiv da napusti lekarsku profesiju i da postane umetnik. Pogotovu što je izučavao Šekspira i bio jedan od najboljih poznavalaca njegovog dela, što vidimo i u romanu, u njegovom eseju o Otelu, Dezdemoni i Jagu, ilio „Mletačkom trgovcu“. I kritike koje je pisao amaterski bile su sjajne. Klajn je jako voleo pozorište, zapravo se za to pripremao ceo život, i samo je na jedan „prekidač“ od lekara otišao u umetnike.

Otkrivajući nepoznate fragmente, šta ste još dopisali Hugu Klajnu?

Oprostiće mi čitaoci, ali usudio sam se na još jednu stvar u ovom romanu koja je podložna diskusiji – jedna od ključnih stvari u radu Huga Klajna je bio njegov dnevnik, koji je u vreme savezničkog bombardovanja 1944. izgoreo. Taj dnevnik, u kom se on bavio samoanalizom, smatrao sam da je jako važan dokument, pa sam ga izmislio. Ja sam, dakle, napisao dnevnik Huga Klajna. Možete misliti što god hoćete, ali ja sam tom čoveku uvalio i svoje misli, i svoje stanovište o režiji, umetnosti…

Klajn je, treba reći, bio vrlo hrabar i čestit čovek, postoje psihijatrijski dokumenti o posledicama ratnog šoka, a bilo je vrlo sumnjivo da je neko objavio da su se naši borci ponašali suludo kad se rat završio. Ja se sećam kao dete od pet-šest godina, kako su ulicom išli neki ljudi i strašno se drali: Napred, drugovi, juriš drugovi…To su bili ti ljudi. Klajn je obradio taj posttraumatski stres, i imao je problema zbog toga. Zanimljivo je da se vrlo surovo obračunavao i sa zabludama jevrejskim, iako je skoro cela njegova porodica, inače iz Vukovara, stradala u Jasenovcu i drugim ustaškim logorima.

Klajn se kao Jevrejin celo vreme rata skrivao u podrumu Zavoda – pustio je bradu i imao je lažne isprave na ime Kljajić. Zanimljivo je da se i glavni junak Vašeg prethodnog romana, „Doktor D“, takođe skrivao prerušavanjem, ali nakon rata devedesetih godina, i zato što je optužen da je ratni zločinac?

Došao sam do zaključka da je doktor D, odnosno Radovan Karadžić, koji je takođe neuropsihijatar, primenjivao istu metodu prerušavanja, i sada pretpostavljam da mu je bilo poznato kako se u vreme rata krio njegov kolega Hugo Klajn. Nije, dakle, Karadžić to izmislio – da pusti bradu, kozmetički promeni lični opis i promeni identitet, iako sam ja mislio da se on toga sam dosetio. Klajn je sve četiri godine rata zaista proveo u podrumu, i nastojao sam da u tom njegovom izmišljenom dnevniku makar malo dokučim šta je takav čovek, osim o umetnosti, o pozorištu, osim o fikciji, o snu…, mogao još da razmišlja o tome ko je on.

Reditelj Aleksandar Aca Đorđević je bio njegov student na FDU, i pričao nam je da im je Klajn na jednom času govorio kako se u vreme rata nalazio sa svojom ženom Stanom i malim sinom Ivanom na Kalemegdanu. On je išao desetak metara iza njih, a razgovarali su pišući jedno drugom poruke. U romanu, sve sam to ubacio u podrum, u tu Klajnovu osamu četvorogodišnju, i u pokušaj da čovek u takvoj situaciji ostane normalan, i ostane pri sebi. U životu Klajn nije bio u podrumu Zavoda, kako stoji u romanu, nego u jednom drugom prostoru, ali je meni za priču ovako bilo zgodnije. Bio sam u jednoj zgradi u Jevrejskoj opštini, gde je kompletan podrum zapravo sklonište – postoje prostorije, voda, mokri čvor, toalet, i raznorazni tunelčići koji su kamuflirani. Govorilo se da ste iz tog podruma za nekoliko minuta mogli da dođete na Kalemegdan. Dakle, Jevreji koji su znali za pogrome, logore i za ono što sledi, tako su se skrivali.

A Radovan Karadžić je proveo dosta vremena krijući se po Beogradu, i ne samo tu – kao neka druga ličnost, doktor D, išao je i na more, nastupao je slobodno i na televizijama. Ali za razliku od Klajna, Karadžić je jedna žovijalna ličnost, jedan pomalo pajac, čovek koji nije osećao moralnu težinu svojih postupaka, a krio se od pravde. Klajn se skrivao od nacista koji su proganjali i ubijali njegovu naciju, što je suštinska razlika. Ali obojica su bili psihijatri i očigledno, svaki na svoj način, zanimljive ličnosti.

„Doktor D“ je trebalo da bude film, odlukom komisije dobio je podršku na prvom konkursu Filmskog centra Srbije za eminentne reditelje 2021. godine. Ali taj konkurs je nezakonito poništen, a Vi ste doživeli nezapamćeno prostačku harangu najviših državnih funkcionera. Kako komentarišete činjenicu da nijedna vlast na ovom našem prostoru nije pokazala takvo nepoštovanje umetnika i cenzuru umetnosti?

To se događa zato što je ceo svet ove vlasti – prostački. Ti ljudi svesno rade na širenju primitivizma i prostačkog ukusa, a umetnici su tu glavna opasnost. Kada na izborima pobeđujete primitivizmom, krađom, ucenama i nasiljem, onda svaki oblik kulture za vas predstavlja minsko polje. Uz to, svesno se urušava i obrazovanje, zato što je i ono za njih izvor moguće pobune. Jer ljudi koji ništa ne znaju su mnogo pogodniji za manipulisanje, oni su glina.

U Vašem romanu saznajemo i o odnosu vlasti, naše i okupatorske, prema umetnicima i intelektualcima, i upravo tu uvodite Dragomira Jovanovića, saradnika Nemaca koji je obrazovao Specijalnu policiju…

–Moram da kažem da su negativci moji omiljeni junaci, zato što su oni jako plastični. Za glumce je najteže da igraju romantične junake, a kad igraju neko ljudsko đubre, to je vrlo provokativno, ima svašta tu da se nađe i otkrije. Ja sam znao da je postojala neka osoba koja se zvala Dragi Jovanović, bio je šef Specijalne policije, ali mene je interesovalo da u spektru tih osam likova u romanu, imam bar jednog takvog. Iskonstruisao sam njegovu seksualnu želju za Stanom Đurić, kao nešto što će izazvati posredni, dodatni zaplet. To je jedna pomoćna priča, ali mi je bilo posebno zadovoljstvo da je obradim.

Imam i dijaloge između Dragog Jovanovića i Ribnikara, koji se nikada nisu odigrali. U njima su, zapravo, sadržani svi Ribnikarovi kvaliteti, i sve moralno i ljudsko đubrište Jovanovića. Pre pisanja ovog romana dosta sam toga našao o Vladislavu Ribnikaru, on je čovek dostojan divljenja. U svojoj vili na Dedinju skupljao je Broza, Ivu Lolu Ribara i društvo s kojim je organizovao ustanak, posle rata poklonio je državi svoje novine „Politiku“ i do kraja života ostao njen direktor. Bio je nešto kao ministar kulture u to vreme, Ribnikar je, recimo, potpisao i osnivanje Jugoslovenske kinoteke. S druge strane, kao njegov antipod, imamo Dragog Jovanovića koji je naređivao masovne likvidacije i rukovodio logorom Banjica.



Kroz Stanu Đurić, koju Dragi Jovanović ucenjuje i preti joj decom, na potresan način iznova poentirate svoj životni stav od koga ne odustajate – znak jednakosti između etike i estetike. Ona u romanu kaže Jovanoviću: „Kad bih bila sa vama, ja nikada više ne bih mogla da sednem za klavir i sviram“. Koliko je i u najtežim situacijama važan taj beskompromisni moralni imperativ?

Mogu razne profesije da prave kompromise, ali umetnici teško mogu da se bave umetnošću ako prave prekršaje etičke. Ako rade stvari protiv svojih ubeđenja i protiv svojih osećanja, jer onda njihova umetnost gubi smisao. Zato sam napisao tu rečenicu da je između etike i estetike znak jednakosti. Često je tako, ali nije uvek, u zavisnosti od toga šta neko vidi kao životnu vrednost. Recimo, ja smatram svojim najvećim ostvarenjem životnim to što nikada nisam uradio nešto što bi se kosilo sa mojim shvatanjima, nisam pristao da uradim bilo šta što je suprotno onome kako ja osećam. Možda sam bolje mogao da prođem u životu da sam malo elastičniji, ali ja sam srećan što imam najveće ostvarenje – ne filmove i knjige, ne pozorišne komade, ne nagrade. To ostvarenje je činjenica da sam sve ove decenije uspeo da ostanem dosledan sebi, i da sebe nisam izdao. A ljudi pod pritiskom naprave stvari koje u životu posle sebi ne mogu da oproste, i onda ih to ruši, nagriza, izjeda, čini nesrećnim, i to je vrlo opasno.

Ko su umetnici koje ne nagriza savest, oni koje gledamo kako se decenijama, od devedesetih do danas, neprestano „presvlače“ u hodu?

Uvek ima takvih, čak i dobrih umetnika, što je interesantno. Nije rečeno da dobar umetnik mora da bude i dobar čovek, često se dešava da među vrhunskim umetnicima ima vrlo sumnjivih ličnosti. Kao što, nažalost, mnoge divne osobe nemaju talenta, jer to nije baš tako pravedno raspoređeno. Ja ne mislim da sam neki naročiti umetnik, ali jesam čovek koji se držao svojih načela. Jer ja duboko verujem da ne možete biti prefinjeni umetnik koji nema etiku, koji, pre svega, nema samopoštovanje i nema empatiju. Kao što verujem da je daleko više onih pravih umetnika koji su bili na strani malog čoveka. Zapravo, ti obespravljeni ljudi su najveći junaci u delima pravih umetnika.

Jako je zanimljivo i to što ste u ovom ljubavnom trouglu ostali „neopredeljeni“ o pitanju njegovih junaka. Zbog čega?

Apsolutno sam bio na strani ne samo tog para nego i muža, nisam mogao da se opredelim, jer su izuzetni ljudi, superiorni intelektualci u jednom istorijskom kontekstu, povezani međusobno i jakom etičkom vezom. Klajn je, recimo, posle rata režirao Krležu, bio je najbolji reditelj njegovih dela, a gotovo cela porodica mu je stradala u Jasenovcu. Ali on nije bio ostrašćen – iako je očigledno voleo svoje poreklo, u njegovim napisima se vidi jedna pravičnost, i jednako kritičan stav prema sunarodnicima Jevrejima. Kod njega nije bilo nikakve iluzije, ili ono što je sada na ceni, nacionalne euforije. Ribnikarom sam fasciniran, njegovim dostojanstvom, samopoštovanjem, kao i Stanom.

U romanu prilično citirate i dnevnik Vladimira Dedijera. Koliko je za nas i danas važan taj zapis?

Taj dnevnik je jako zanimljivo štivo, i to su originalni citati Dedijera, ništa tu nisam izmišljao, samo sam nešto vrlo malo prepravljao. Ali, uvalio sam, recimo, venčanje Ribnikara, to sam iskonstruisano, takvog teksta nema u Dedijerovom dnevniku. Pisao je o jednom drugom venčanju, a ja sam to povezao. Jer, de facto, Ribnikar se po drugi put venčao u partizanima, s Jarom Ribnikar. Ja sam, zapravo, hteo da pokažem ceo taj intelektualni krug koji je bio veoma jak, jer je on jezgro onoga što mi danas imamo u pozitivnom smislu.

Nema tu mnogo ljudi – Koča Popović, Ribnikar, Klajn, Stana…, to je ta generacija intelektalno superiorna. I Dedijer joj je pripadao, on je, nažalost, završio vrlo tragično. Išao sam u školu s njegovim sinom koji je izvršio samoubistvo, to je na Dedijeru ostavilo užasan trag, i verovatno je zbog toga tako rano i umro. I on je bio vrlo zanimljiva ličnost, čiji je dnevnik, koji delimično citiram u ovom romanu, jedan od najvrednijih zapisa koji su ostali iz Narodnooslobodilačke borbe.

Vi, Ceca Bojković, Seka Sablić, Vida Ognjenović…, i nekolicina umetnika sada već neke srednje generacije, poput Anite Mančić, dosledno i bez kompromisa nastavljate to nekadašnje građansko i superiorno intelektualno jezgro. Kako u ovom trenutku, iz Trsta, iz vizure druge zemlje i grada vidite Beograd, da li je ta slika sada još izoštrenija i tamnija?

Ja sam se preselio u Trst, ali nisam nigde otišao, samo sam se malo izmakao. Da odahnem, da se izbavim iz zatrovane atmosfere. Imam blizu osamdeset godina i ne pada mi na pamet da počinjem neki novi život. Uz to, sa strane se neki put mnogo bolje vidi.

U svim segmentima života doživljavamo apsolutno rasulo, postaje skoro nemoguće nabrajati šta se sve samo u jednom danu dogodi, a dok se pitanje Rio Tinta i Srba na severu Kosova usijava, u direktnom TV prenosu emituje se kako vođa pravi palačinke. Ima li više uopšte nade za nas?

Ima. Srušiće se oni. Samo je pitanje da li će se dogoditi katarza. Jer nema završetka drame bez nje. To bih voleo da doživim.

Autor: Radmila Radosavljević
Izvor: Danas